Dario Hajrić

Manufaktura krize

In Pisma iz Apsurdistana on 24/04/2018 at 11:41

Izuzev kao hladno oružje u štampanom obliku, toaletoid „Informer“ služi kao odličan lakmus papir. Notorno blizak vlasti, predstavlja nepogrešiv pokazatelj šta je tačno predsedniku Srbije poželjno a šta ne. Protekle nedelje uverili smo se da je poželjna bila još jedna međudržavna kriza, a izvođač radova ovoga puta bio je novopečeni ratni zločinac Vojislav Šešelj.

U prvi mah delovalo je da je reč o ozbiljnom incidentu: ratni zločinac Šešelj je u skupštini Srbije navodno pocepao i izgazio hrvatsku zastavu, zbog čega je državna delegacija Hrvatske prekinula diplomatsku posetu i vratila se u Zagreb. Ubrzo se ispostavilo da ne postoji nijedan drugi očevidac događaja, i da nema dokaza da je zaista došlo do skrnavljenja simbola susedne države. Na nezgodu, u Vučićevoj Srbiji nije bitno šta se desilo nego šta je trebalo da se desi.

Manufaktura krize je najbolje uhodana domaća privredna grana. Novinske agencije su vest o incidentu prosledile redakcijama, redakcije su – šta ćete, mora se – brže bolje objavile konfabulaciju ratnog zločinca Vojislava Šešelja, na reakcije iz Hrvatske vlast je odgovorila skidanjem pantalona i pokazivanjem Vulina, i pažnja javnosti je rutinski skrenuta na banalni ne-događaj. Tako smo nakon kratkotrajnog ne-ratovanja sa Kosovom ovoga puta ne-zaratili i sa Hrvatskom, a budući da imamo još celu jednu nedelju aprila, nije isključeno da ćemo se oružano ne-sukobiti i sa Bosnom i Hercegovinom.

„Informer“ je idealan dokaz gledaocima sa jeftinijim ulaznicama da je reč o još jednoj veštački stvorenoj krizi: nije prošao ni ceo dan od mlitave, generičke osude koju je uputila Ana Brnabić, a medijska mašinerija koja već godinama tercira Vučiću upregnuta je da opravda izvršioca dobro odrađenog prljavog posla. Uz uočljivu pravilnost da što je redakcija bliža Vučićevoj vlasti to se gorljivije njeni novinari zaleću na Hrvatsku i gologrudi brane ratnog zločinca Šešelja od bilo kakve kritike, usledio je rafal naslovnih strana na kojima se podseća ko su Hrvati (ustaše!), ko su građani Srbije kojima je tu nešto zasmetalo (izdajnici!) i šta nam sada sledi (RAT! HAOS! FOTOGRAFIJE NAMRŠTENOG PUTINA!). Urednik „Informera“ je otišao najdalje, šlajfnom psovki koju je slikovito nazvao „Svi smo mi Šešelj“. Ta rečenica je zapravo jedina bila vredna pažnje, zato što je potpuno tačna: svi su oni šešelj, i mogu se smatrati srećnim što još uvek na obzorju nema nikoga ko bi ih, kad padnu s vlasti, lustrirao do temelja.

Problem s Vučićevom demagogijom je u tome što sama sebe negira. Čak i kompletnom idiotu je jasno da je rat loš za ekonomiju. Srbija može ili da pokušava da ekonomski drži glavu iznad vode ili da ratuje sa komšilukom. Vrhovni vođa, dakle, zna da je najmanje jedan od dva glavna narativa koja njegov autokratski režim emituje najobičnija izmišljotina. Za sada na kulisu više liče trideset godina stari MIG-ovi i raketni sistem koji nam Rusija tobože isporučuje svaki put kad se redakcije malo jače zarakijaju, ali kolektivna psihoza koju fiktivno ratno stanje proizvodi nije za zajebanciju. Bizarno prenapumpana nekonzumirana agresija prodire u društvo kapilarno, nalazeći svoje zadovoljenje u režanju na estradni kič, razmahanom porodičnom i vršnjačkom nasilju, divljaštvu narko-tribinaške subkulture i ubrzanom egzodusu iz države kao jedinom odgovoru na društvo u kojem je dobro dok god se ne puca. Ni to nije isključeno, jer igranje napunjenim oružjem može uvek da se završi pucnjem, naročito na Balkanu.

Vučićev sistem ubrzano proždire sam sebe.

Upravo zato, ma koliko bilo primamljivo po ko zna koji put oplesti po svim tim vučićevićima, vulinima, šešeljima, ne treba s uma smesti prostu činjenicu da je bilo kakva kritika aktuelnog političkog bašibozuka nebitna ako joj ishodište nije samovlašće Aleksandra Vučića. Jedini razlog zbog kojeg nekakav Dragan J. brljavi po novinama a ne sa poda lokalne birtije je Vučić. Jedini razlog zbog kojeg je nekakav Vulin na vlasti a ne na teškim sedativima je Vučić. Jedini razlog zbog kojeg ratnog zločinca Vojislava Šešelja javni tužilac ne sme da pipne bez obzira na to kakve pretnje i uvrede upućivao je Vučić. Isparenja iz njihovih usta nisu sama sebi svrha i ne dešavaju se spontano. Tu su da posluže vođi kao dimna zavesa za poslove koji ga se suštinski tiču, a njih ima i na spoljnom i na unutrašnjem planu. Niški aerodrom kao nastavak marifetluka sa „Er Srbijom“ i nezavisnost Kosova su samo dva najkrupnija trika koji se odvijaju dok publika gleda kako se budale igraju pištoljem.

Advertisements

Pobednik i gubitnici

In Stvari koje valja reći on 06/03/2018 at 19:07

Još u izbornoj noći predsednik svih građana Srbije iskoristio je priliku da nas skarednim likovanjem zbog pobede na lokalnim izborima podseti da je on zapravo predsednik samo jednog dela građana, a zatim se podsmehnuo društvenim mrežama kao lažnoj stvarnosti u kojoj mnogi žive. Tačno je da društvene mreže izazivaju pravljenje mehura istomišljenika, i da nam – ukoliko smo neoprezni – iskrivljuju percepciju stvarnog odnosa snaga. Problem je u tome što isti efekat ima i apsolutna vlast, a zajedničku stvarnost nemamo zato što je silom ukinuta. U svetu u kojem Vođa živi, zgrade ruše fantomi, helikopteri bezbedno sleću na stranice novina a ne na aerodrome i niko za to nije kriv, građani Obrenovca se utapaju prirodnom smrću, tetke iz Kanade dele stotine hiljada da nećaci na privremenom radu u vladi obezbede poneki hektarčić stana, a žandarmerija može i zatvor da zaglavi kad se ne ukloni pred vlastelom. Kad se poveruje u sopstvenu iluziju, čak i trivijalni gestovi otpora poput zajebancije na Tviteru žuljaju, jer ma koliko visoki bili procenti, Vođa vrlo dobro zna kako ih se domogao.

Industrija glasova Potemkinovog grada – Još u noći izbora, pojedini analitičari su počeli da mudruju o „odlično urađenoj“ kampanji koja je donela novu ubedljivu pobedu SNS. U kakvim god informacionim mehurima živeli, moramo konstatovati da je i ova kampanja vođena u takvim uslovima da je nejasno u kojoj meri je uopšte legalno biti opozicija u Srbiji. Kada uz to na raspolaganju imate gotovo sve medije, neograničene finansije, državne i privatne resurse, kao i armiju ljudi koji vašu stranku vide kao biro za zapošljavanje, valja biti teletabis pa ne ostvariti ubedljivu pobedu.

SNS je osvojila gotovo 45% glasova, ali ta popularnost je kupljena koncertima, besplatnim lekarskim pregledima, poklonjenim biciklima, dečjim sedištima, paštetama, osnovnim životnim namirnicama i svim drangulijama na koje može da se nalepi stranački logo. Kupljena je novogodišnjom rasvetom u martu, pod kojom svakodnevica deluje za nijansu manje sivo. Kupljena je haluciniranjem metroa, žičare, bilbordima, reklamama sa svega što ima ekran, zvučnik ili stranice. Kupci su uredno popisivani i dodavani na listu na koju su ranije stavljeni oni kojima je u okviru “odlično urađene“ kampanje rečeno da bi bilo šteta da izgube posao ako ne zaokruže vlast. Na dan izbora, svi oni su brižljivo – i protivzakonito – popisivani na biračkim mestima, da slučajno neko ne izostane, a stranački teškaši su po društvenim mrežama davali primer kako pošten čovek nema razloga da krije da je glasao za SNS, fotografišući zaokruženi listić uz ličnu kartu. Oni koji su kasnili dobijali su poruke, pozivani su na telefon, dolazilo im se na ulazna vrata, prevoženi su, traženi i nalaženi.

Pobeda SNS zato nije nikakva pobeda politike ili umeća vladanja. To je pobeda bizarne automatizacije izbornog procesa kupovinom glasova, ucenjivanjem gubitkom radnih mesta i teranjem ljudi da se upuste u prikupljanje takozvanih kapilarnih glasova radi formiranja spiskova dužnika, koji se zatim s pedantnošću upravnika logora otpravljaju na birališta da zaokruže gde treba da se zaokruži. Nazivati to demokratijom je ili glupo ili kvarno.

Lažni Radule, pseudo-manjine i pedeset nijansi Zelenih – Deo taktike naprednjaka koji je usisao oko 150 000 glasova i ovoga puta je bio stvaranje fantomskih izbornih listi čija jedina namena je bila da naštete opoziciji. Svaka društvena grupa za koju se pretpostavilo da bi u značajnijem procentu mogla da podrži opoziciju dobila je svoju marionetsku listu koja je imala zadatak da odlomi po par hiljada sluđenih glasača. Umerenijoj desnici su ponuđene mošti Demokratske stranke Srbije, Ruska stranka koja uopšte nije ruska, monarhisti i kurje oko Predraga Markovića, a onim zaluđenijima klon Dveri u liku Zavetnika i najveća opozicija svake opozicije – radikali. Nacionalne manjine su, umesto za građanske opcije, mogle glasati za Vučićeve Rome, Vučićeve Bošnjake i Vučićeve Grke.

Beli listići voljni da ovoga puta ipak podrže nekoga imali su na pladnju „Nijedan od ponuđenih odgovora“, a ekspresno rešavanje statusa Belog je i dalje predmet debate zato što pobija zakone fizike u domaćoj birokratiji. Građanskom bloku se, sam ili ne, ponudio Marko Bastać i lokalno pozapošljavana rodbina, a tu je bio i LDP sa gomilom mladih ljudi u prvom planu, što je sumnjivo ličilo na izvesnu opozicionu listu sa gomilom mladih ljudi u prvom planu.

Tajfun, sportaš i novobeogradski neimari – Gotovo 19% glasova za koaliciju oko Dragana Đilasa pokazalo je kako opozicija može da ostvari sasvim solidan rezultat čim ima mogućnost da se obrati biračima, bez obzira na to šta tačno nudi. Bivši gradonačelnik je s razlogom neprihvatljiv za one koji se sećaju načina na koji je raseljavao Rome, slao LGBT u četiri zida, pokušavao da uvede prohibiciju i počastio Beograđane Busplusom. Međutim, bio je u stanju da finansira bilborde i reklame u medijima, što je stvorilo percepciju snage njegove liste i ojačalo utisak da bi bio u stanju da ostvari i neka od svojih predizbornih obećanja, od kojih je najzvučnije bilo ono o podizanju plata u školstvu, zdravstvu i policiji. Potpomognut Sašom Jankovićem, Vukom Jeremićem i Borkom Stefanovićem, privukao je deo glasova koji na svakim izborima ide najjačoj listi u takozvanom građanskom bloku. Valja primetiti da iza pobrojanih imena ne stoji nijedna dugogodišnja stranka, a Đilas je čak ni nema. Međutim, upravo to što im oko vrata nisu imena „tradicionalnih“ građanskih stranaka nije ih povuklo nadole, i oko toga opozicija treba ozbiljno da se zamisli.

Predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić bio je sa 9% glasova solidno trećeplasirani, ponovo zahvaljujući kakvom-takvom pristupu resursima i neopterećenošću bivšom strankom. Šapić nije bio opterećen ni činjenicom da je u toku kampanje njegov zamenik optužen za niz ratnih zločina na pudručju Zvornika i Vlasenice, pa nije osetio potrebu da se na bilo koji način ogradi od njega, a njegovim biračima to je bilo podjednako nebitno kao i plagiran doktorat.

Poslednji na površini cenzusa je SPS, stranka koja bi, poput bubašvaba, preživela i nuklearni rat, naročito ako ga sama izazove. Apsolutno ništa se nije promenilo u odnosu na prethodne kampanje: malo crvene ikonografije, malo parazitiranja na tekovinama KPJ – ovoga puta tvrdili su da su oni sagradili Novi Beograd – malo profitiranja na Vučićevom razaranju opozicije. Više nego dovoljno za cenzus i novu-staru koaliciju, a Dačić može na miru da se vrati paralelnom razvoju najgore muzičke karijere među diplomatama i najgore diplomatske karijere među muzičarima.

Sekira i snop pruća u slobodnoj ruci tržišta – Politički život često spaja nespojive partnere kada se prave skupštinske većine, ali one najbizarnije kentaur-koalicije nastaju u očajničkim pokušajima da se prebaci cenzus. Ranijih godina gledali smo LDP kako pada u zagrljaj najpre Draškovićevim softcore četnicima, a zatim i Zukorlićevim hardcore Bošnjacima. Ovoga puta je zadatak uveseljavanja građanstva pripao Dosta je bilo Raduloviću, koji je skupio materijal za solidan stand-up objašnjavajući da nema ništa normalnije od koalicije liberala i navrat-nanos umivenih klerofašista u liku Dveri.

Nakon nazivanja koalicije „tehničkom“, što je zgodan naziv za udruživanje kojeg se i sami pomalo stidite, radulijanci su junački odjezdili u živo blato objašnjavanja kako im partneri zapravo nisu klerofašisti. Problem je u tome što e svi i dalje veoma dobro sećamo da su Dveri svoj prvobitni politički kapital stekle na agresivnom propagiranju zabrane abortusa, raspirivanjem homofobije i ksenofobije, a nije zgoreg setiti se ni toga da su im omiljeni antifašisti iz Drugog svetskog rata oni simpatični bradati momci što su se borili rame uz rame s okupatorima. Čak i danas, kada gledamo kako se upinju da izgledaju kao domaća verzija Rika Santoruma, vole da tu i tamo po društvenim mrežama lajkuju nalog Crvenih beretki, a sve to ih zapravo i čini samom definicijom reči „santorum“.

Reno 4, patka i nekoliko zastava – Traženje moralnih pobednika na izborima po pravilu se svodi na uzgoj slatkog limuna. Pa ipak, ako se za bilo koga može reći da nema potrebe da se stidi zbog ostanka ispod cenzusa, reklo bi se da je to ekipa okupljena oko liste Ne da(vi)mo Beograd.

Postoji jaka korelacija između količine novca koji su stranke u stanju da upumpaju u kampanju i percepcije njihove stvarne snage. Takav sistem je krajnje neprijateljski nastrojen prema samoorganizovanju građana i njihovom uključivanju u politiku bez nečijeg finansijskog patronata, a nalaženje takve vrste podrške čini ih u startu delom koruptivne vladajuće klase koju su krenuli da menjaju. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ zaputila se slabo istraženim i još manje prohodnim stazama organizovanja od nule u novembru 2014. okupiranjem napuštenog i lošom privatizacijom dokosurenog bioskopa „Zvezda“, da bi samo tri godine kasnije predvodila seriju protesta toliko masovnih da je na njih morala da počne da dolazi i indolentna opozicija.

Ušavši u kampanju finansirani samo donacijama građana, uradili su onoliko koliko je to bilo moguće: lišeni medijske pažnje, reklama i bilborda, skretali su pažnju na delove svog programa diverzijama poput blokiranja deponije u Vinči. Vlast ih je usput sabotirala uskraćivanjem sala mesnih zajednica za održavanje skupova, praćenjem i anonimnim pretnjama, a čak je i završni skup umalo sprečila vojna policija.

Ispostavilo se da su stari „reno 4“ pretvoren u patku, kojim su besplatno taksirali, i velika podrška na društvenim mrežama bili dovoljni za 3,4% glasova, ali da je za prelazak cenzusa ipak bilo nepohodno dopreti do više građana. Ko nema novca, mora da se osloni na terensku kampanju od vrata do vrata, međutim, ona zahteva organizaciju, spiskove simpatizera i stotine ljudi spremnih da provedu dane i dane obijajući pragove. To je u ovom trenutku bio prevelik zalogaj za NDMBG.

Političko groblje i gozba za vrane – Ništa i ništa daje ništa. Demokratska stranka udružena sa Živkovićevom Novom strankom i Borisom Tadićem ostala je na 2,2%. Da ima i gorih pobrinuo se LDP sa mizernih 0,2%, uprkos tome što je pobednik tranzicije Čedomir Jovanović za potrebe kampanje pustio gomilu mladih lica da provoza njegovu privatnu stranku i sklonio se svima sa očiju.

Imajući u vidu da su njihove dve liste zajedno osvojile koliko i čovek u belom odelu i vunenim čarapama koji otvoreno parodira izbore, a da još uvek niko od njih nije podneo ostavku, otvara se čitav niz pitanja:

  • Zbog čega LDP održava stranačke izborne skupštine, ako i njeno članstvo i javnost znaju da je Čedomir Jovanović njihov predsednik doživotno, ili dok ga to žešće ne smori? Potpuno je jasno da LDP odavno više nije opozicija, i da se svodi na žeton koji njegov vlasnik pokušava da iskoristi u naprednjačkom zabavnom parku, a to niko ne želi da gleda.
  • Koliko izbornih poraza je potrebno Demokratskoj stranci da shvati da treba da za sva vremena odstrani kružok koji ju je preuzeo nakon ubistva Đinđića? DS je uspela da se u periodu od Tadićevog uspona 2004. do njegovog poraza od Nikolića na predsedničkim izborima 2012. najpre uzdigne do najpopularnije stranke a zatim da se surva u glib, ali u stanju permanentnog poraza ne drži je slonovsko pamćenje građana nego to što ju je SNS pretvorio u izvor svakog zla u Srbiji. Samo njima dokučivom logikom, demokrate pokušavaju da se bagaža sopstvene prošlosti otarase tako što za predsednike uporno biraju ljude koji su ih vodili upravo u periodu kada je stranka zaradila svoj odijum. Najrečitiji pokazatelj sadašnjeg stanja bio je spot iz upravo završene kampanje, u kojem poznate ličnosti – uključujući i jednu sa Đilasove liste! – govore javnosti zašto misle da nam je DS još uvek potrebna i zašto je važno da opstane. Spasimo pande.
  • Čemu još služi Boris Tadić? Malo je političara koji svakim pojavljivanjem u kampanji uspevaju da svojoj listi obore rejting za 0.1%, tako da ulazak u koaliciju sa njim predstavlja najgoru odluku otkako su Trojanci pred svojim kapijama primetili ogromnog drvenog konja iz kojeg se čulo sašaptavanje, rešili da ga uvuku u svoj grad i odu da se naspavaju pre radnog ponedeljka. Kao što je u srpsku politiku gotovo nemoguće ući bez novca, tako je bez nje gotovo nemoguće biti istisnut ukoliko resursa i dalje ima. U mašti političke klase, Tadićev resurs je njegovo ime. U realnosti, to ime je kamen oko vrata privezan vindzorskim čvorom.

 

Šta ide posle kraja? – Šta opozicija treba da radi je besmisleno pitanje, zato što su im problemi, politike, pa čak i ciljevi različiti. Svi razumni saveti deluju kao opšta mesta, ali zabrinjavajući broj političkih opcija ima problem sa stvarima koje su nam svima jasne. Važno je ipak ponavljati ovo dok svima ne dopre do svesti: SNS neće pasti sam od sebe. Neće biti pobune građana, neće biti gnevnih i gladnih koji spontano izlaze na ulice. Moraćete vi nešto da pokretene, ili ćete nestati.

Premijerka Džekil i ministar Hajd

In Akuzativ on 22/09/2017 at 17:52

Jedno od čuvenih opštih mesta naše političke kulture čini mit o ispravnom političaru. Ispričan u više navrata kroz istoriju domaćeg višestranačja, on ide otprilike ovako: postoji ispravan pojedinac u okviru našeg političkog sistema. Bilo da je idealista ili marioneta, on ima u svojim rukama deo vlasti, i daje sve od sebe da povlači ispravne poteze, ali u tome ga sprečavaju negativci oko njega. On ih trpi zato što je na ovaj ili onaj način primoran na to, ali kad ne bi bilo tih pobočnih vetrova, on bi otkormilario s nama ravno do raja na zemlji. Problem je u tome što ispravan čovek u korumpiranom sistemu nije moguć. Ukoliko nam se čini da takav postoji, reč je o racionalizaciji – nepodnošljivo nam je da mislimo o tome kako se apsolutno niko u državnom levijatanu ne bori za naše interese i da su svi njegovi članovi međusobno bliži nego što je bilo ko odatle blizak nama samima. Pa ipak, bez obzira na to kom delu političkog spektra pripadamo, stvarnost nam uporno pokazuje da je baš tako.

Uzmimo za primer premijerku Anu Brnabić. Nakon što smo danima gledali kako se ministar odbrane Aleksandar Vulin batrga u sve komplikovanijoj i neverovatnijoj priči o tome kako je stekao stan u Beogradu, usput satanizujući novinare koji su postavili pitanje porekla novca kojim je taj stan kupljen, umešala se njegova nadređena. Najpre je pitanje moguće krivične odgovornosti ministra preinačila u „sukob“ između njega i novinara. Zatim je izrazila razumevanje za saopštenje informativne službe Vulinove stranke, koje je bizarno do te mere da ne samo što nije hteo da ga potpiše niko pri čistoj svesti nego to nije hteo da učini čak ni Vulin.

Takozvane „informativne službe stranaka“ zapravo su eufemizam za nekažnjeno vređanje neistomišljenika, a ta praksa je toliko uzela maha da su navodne službe postale podvojena ličnost partija, neuračunljivi bezimeni portparol koji može nekontrolisano da kleveće, psuje i preti svakome ko se zameri bilo stranci, bilo lideru. Izuzete od bilo kakve moralne i materijalne odgovornosti, one služe kao besni psi koji vam reže na nekoliko centimetara od lica dok se njihovi vlasnici pretvaraju da se ne dešava ništa problematično. Naravno, ukoliko imaju i mrvu integriteta. Premijerka Srbije Ana Brnabić ga, međutim, nema, i smatrala je da je neophodno da se solidariše s Vulinovim mister Hajdom opisujući njegovu reakciju na pisanje KRIK-a kao „emotivnu“.

Reakcija nesumnjivo jeste emotivna. Kad je neko zloban do te mere da vas uhvati u korupciji iako je mogao da ćuti, nemate izbora do da ga nazovete narkomanom i stranim plaćenikom, jer nema više onih dobrih starih vremena kad ste prosto mogli da nekažnjeno ubijete novinara

Pošto je saopštenje takozvanog Pokreta socijalista, bizarne organizacije u kojoj Vulin predsedava samim sobom, bilo toliko izvitopereno da bez halucinogenih supstanci nije moguće saglasiti se s njim, Brnabić je morala da bude kreativna. Ogradila se od njegove retorike, ostavljajući nejasnim sa čim se zapravo onda slaže, budući da nikakvih teza i argumenata nije ni bilo. Istakla je nepobitnu činjenicu da KRIK nije ni policija ni tužilaštvo, izostavivši da primeti kako u ovom slučaju, po svoj prilici, to nisu ni sama policija i tužilaštvo budući da ne rade ništa na njegovom rasvetljavanju. Zatim se ogradila i od same sebe, naglašavajući da je to njeno lično mišljenje. Naravno, svima je jasno da je to šta premijerka Srbije lično misli savršeno nebitno, budući da ne raspravljamo o taktici košarkaške reprezentacije niti o novom albumu benda The National. Novinari je nisu pitali kao građanku A. B. (41), slučajnu prolaznicu, nego kao osobu direktno nadređenu državnom službeniku kojeg su uhvatili s rukama u pekmezu vrednom dve stotine pet hiljada dolara. Premijerka to zna, ili bi bar trebalo da to zna.

Posebno uvredljiv deo izjave premijerke Brnabić odnosi se na svođenje afere „Tetka“ na lični sukob KRIK-a i ministra odbrane 107 kvadrata, Aleksandra Vulina. Dopadalo se to nekome ili ne, činjenica je da je KRIK objavio informacije od javnog značaja koje ukazuju na školski primer korupcije. Jedini sukob koji trenutno postoji jeste ministrov sukob s tim činjenicama. Premijerki bi i ta finesa trebalo da bude lako pojmljiva.

Šta smo tu sve imali? Visokog državnog službenika koji ne može da dokaže poreklo novca kojim je kupio stan, pa alanfordovski navodi pozajmicu ženine tetke iz Kanade, nepotpisane priznanice koje na sudu vrede manje od papira na kojem su pisane, a zatim laž, laž koja evoluira, o tome kako su pare dospele u Srbiju. Pošto nema fizičkog traga o uplati, najpre smo čuli kako je novac unet fizički, u kešu, preko granice, a kad ni za to nije bilo dokaza u vidu prijavljivanja dvesta pet hiljada dolara (kanadskih, američkih, klingonskih? – s Vulinom je sve moguće!), stvar je već otplovila u magijski realizam objašnjenjem da je Vulin tobože unosio taj novac u više navrata, u legalnim iznosima koji ne podležu prijavljivanju.

U prevodu, ministar Vulin tvrdi – a njegovo poštenje je nadaleko čuveno – da je više od dvadeset dva puta izlazio iz zemlje i vraćao se sa ogromnim snopovima novčanica za koje je brižljivo pazio da iznose manje od deset hiljada dolara. Bilo da ih je prenosio u rukama ili nekako drugačije, to otvara niz drugih pitanja. Da li je novac preuzimao u Kanadi ili negde drugo, kad, od koga, koliko novca je morao da pozajmi za sva ta putovanja i da li išta od toga može da dokaže pečatima u pasošu ukoliko ih sam ne bude docrtavao flomasterima? Zašto prosto nije čitavu sumu preneo odjednom i uredno je prijavio na carini ukoliko je čitava operacija legalna, i zašto nije ispunio svoju zakonsku dužnost da pomene taj dug prilikom prijavljivanja imovine kad je stupao na funkciju ministra? Podrazumeva se da je sva ova pitanja trebalo da postavi tužilaštvo, a očekivano je da bi odgovore želeo da čuje i bilo koji premijer na čiju vladu je zbog afere pala ljaga.

Premijerku Brnabić ne zanima ništa od toga. Kako sama kaže, u ovom trenutku osloniće se na državne institucije, budući da se slučajem Vulin bave one. Pošto očigledno nije dovoljno upoznata sa slučajem, valjalo bi je uputiti na činjenicu da su se državne institucije do sada „bavile“ slučajem tako što su same, krajnje indikativno, počinile niz prekršaja, mahom ne ispunjavajući svoju dužnost. Nisu uzele izjave ni od ministra Vulina, ni od misteriozne bogate tetke iz Kanade, nisu uspostavile kontakt s kanadskim poreskim institucijama da provere da li kod njih ima traga od tih dve stotine pet hiljada dolara, držale su taj slučaj otvoren dve godine, a zatim, procenivši da je proteklo dovoljno vremena a da se tema ne pokreće u javnosti, prosto rešile da se ponašaju kao da je sve u savršenom redu. Premijerka svoje poverenje poklanja institucijama koje dokazano nisu radile svoj posao kad je reč o ministru Vulinu, a taj čudnovati manjak zdrave skepse ukazuje ili na pomanjkanje skrupula ili na pomanjkanje inteligencije.

Braniti ministra odbrane 107 kvadrata nikako nije lak posao, budući da je on toliko uveren u vlastitu nedodirljivost da smatra da ni on ne mora da veruje u sopstvena opravdanja. Da nam to dokaže, izjavio je da je umesto humoreske s tetkom mogao da nam ispriča i verziju u kojoj mu je novac zapravo pozajmio kum Željko Mitrović. S obzirom na to da je svestan da afere poput slučaja „Helikopter“ i rušenja u Savamali neće biti predmet nepristrasne istrage sve dok je on na vlasti, ono što je zapravo želeo da kaže bilo je: „I da sam vam rekao da su mi pare doneli rakuni, rezultat bi bio savršeno isti.“ Bio bi, pošto je verovatnoća da će ga policija po nalogu tužilaštva uhapsiti zbog malverzacija jednaka verovatnoći da rakuni imaju platežne sposobnosti kanadskih milionerki u penziji.

Zašto je uopšte bilo šta od ovoga važno kad čak ni očevidna krivična dela ne pobuđuju pažnju tužilaštva ako ih počine privilegovani pojedinci? Pre svega, zato što nas valja stalno iznova podsećati na to da korupcija kod nas nije nikakvo kvarenje sistema, nego da je upravo ona jedini postojeći sistem. Dalje, valja stalno imati u vidu više puta dokazanu činjenicu da se politička klasa drži zajedno. Sve i ako nam se neko može učiniti bezopasnijim, simpatičnijim, pristojnijim, kad se zadre u tokove novca i akumulaciju kapitala, čak i najbrnabićkija osoba vrlo se lako vulinizuje do krajnjih granica, a ispod progresivne maske blesnu očnjaci. Dalje, valja nam ponavljati da će korumpirani sistem svakome ko kroči u njegovu utrobu savijati kičmu dok ga potpuno ne prilagodi svojim potrebama, ili će ga pak ispljunuti po kratkom postupku. Zbog toga je iluzorno zamišljati da će išta postati bolje pukim menjanjem ljudi i stranaka na vlasti. Ova nakazna tvorevina koja je državu svela na oruđe eksploatacije ljudi koji u njoj žive mora biti demontirana, a nove institucije valja sazidati tako da ih možemo neprestano čvrsto držati za kragnu. Da bi se to postiglo, potrebna nam je nova forma političkog organizovanja, koja bi i praktično i formalno raskinula sa idejom lidera, stranačke nomenklature i vladanja. Potrebna nam je politika koja govori kroz zube stegnute od besa, i koja će samu sebe neprestano razvlašćivati. Takvu trenutno nemamo ni na vidiku, i zato će nas u dogledno vreme na smenu ponižavati i neskriveni šljam i njegova uglađena verzija.

Pa ipak, svaka vlast na kraju neumitno padne. Na nama je da je opkoračimo s podignutom pesnicom kad se nađe licem u prašini i da ne dozvolimo da se isti korumpirani sistem još jednom uspravi nazivajući se nečim novim.

Ne zaboravite, uvek se možemo vaditi na emotivnu reakciju.