Dario Hajrić

Hajrić: Građani podstanari u vlastitoj državi, vlast se ponaša kao Nejmar – N1 20.01.2019.

In Akuzativ on 20/01/2019 at 18:00

Talasanje u Vučićevoj zemlji meda i mleka

In Pisma iz Apsurdistana on 20/01/2019 at 17:55

Vanredni izbori ove godine deluju kao neminovnost: nezadovoljstvo građanki i građana raste i preliva se na ulice, tako da je vlasti neophodno da još jednom ritualno trijumfuje pre nego što na red dođe završni čin kosovske epopeje, koji se takođe nazire u godini pred nama.

Izbori u Srbiji, naravno, predstavljaju i nešto više od puke obnove legitimiteta. Oni su idealna prilika da se ionako barbarska propaganda pojača za još koji stepen, da se nekažnjeno premlati pokoji opozicioni aktivista za nauk ostalima i da se sopstvenim biračima ponudi isprazan osećaj pobede nad nekim i nečim. Druge vajde od vlasti neće imati, izuzev ako im stranački biro za zapošljavanje dodeli kakvu apanažu plaćenu novcem svih nas.

Iznad svega, ovakvi kakvi su sada, izbori predstavljaju način da se opozicija stalno iznova vraća na fabrička podešavanja. Nakon što ih vlasti poraze koristeći neograničena novčana sredstva isceđena zloupotrebom državnih sredstava i kontrolom najvećeg dela medija, opoziciji preostaje samo novi ciklus ostavki, međusobnih optuživanja i raskola. Poslednja tura je odnela Sašu Radulovića i Dragana Šutanovca sa čela njihovih opcija, pripremila teren za nedavni brzi odlazak Saše Jankovića u političku penziju i time otvorila put ukrupnjavanju opozicije.

Protestna kvadratura kruga

Bude li zaista vanrednih izbora, njihov značaj će direktno zavisiti od pravila pod kojima će se održati. Ukoliko opozicija, uprkos trenutnom stavu, izađe na njih bez prečišćenih biračkih spiskova, bez obučenih kontrolora na svakom biračkom mestu, bez pristupa medijima i bez načina da džipove bez tablica zadrži podalje od biračkih mesta, može komotno da pokuša i da bez padobrana skače iz aviona. Rezultat će biti u dlaku isti.

Manevarski prostor za dobijanje ustupaka je praktično nepostojeći kada imate vlast koja opoziciju tretira kao tropsku bolest i koja se na svaku kritiku na svoj račun baca na travu i valja kao Nejmar kad ga štoper pogleda popreko.

Pa ipak, potencijalni adut u borbi za dašak poštenih izbora predstavljaju protesti čiji povod je bio napad na Borka Stefanovića. Oni traju već nedeljama, a broj učesnika im je u porastu, i to nije uspelo da sakrije ni naprednjačko „kreativno brojanje“ prema kojem svaki demonstrant zauzima sedam kvadratnih metara.

Najavom da neće uslišiti zahteve revoltiranih sedmokvadratnih građana „čak ni ako ih se skupi pet miliona“ vrhovni vođa Vučićlenda je direktno omasovio proteste. To mu je izgleda postalo jasno pa je napravio zaokret od 180 stepeni i ponudio da sasluša zbog čega su to građani nezadovoljni u njegovoj državi meda i mleka.

Naravno da je ponuda neiskrena. Formulisanje zahteva je šansa da se unutar protesta stvori razdor, a njihovo iznošenje je prilika da tabloidi fiksiraju metu kojoj će ispaljivati naslovnice u potiljak. Povrh toga, ponuda dolazi uz Vođinu ogradu da hoće da sasluša građane a ne stranke, pri čemu naravno zadržava pravo da procenjuje koji zahtev je vaš lični, a koji iznosite zato što ste soroševski instruisana dosmanlijska gnjida željna linča, silovanja i nasilja. Drugim rečima, Vučić bi da bude jedini tumač konteksta, a kontekst je sve. Pošteno, zar ne?

Opozicija 2019. treba da reši kvadraturu kruga: kako da se ne gura u prvi plan građanskih protesta – ovih ili nekih budućih – a da ih iskoristi kao adut u borbi za iole legitimne izbore. Dodatni izazov leži u tome da tokom 2019. počne da koristi autogolove vlasti, a ne da postiže sopstvene, kao što je Đilasov stav da za Vučića radi svako ko kritikuje opoziciju i ne dolazi na proteste. Time se ne stiču nove pristalice, niti se pokazuje da si drugačiji od onih koje bi da smeniš, a da bi klatno konačno krenulo na drugu stranu potrebno je odoleti iskušenju da se puca u vlastito stopalo.

Kosovska hipoteka

Ono što bi 2019. moglo da učini godinom odluke je druga neizostavna tema srpske politike: Kosovo. Beogradskoj vladi je u interesu da konačni rasplet odugovlači što je moguće duže: u Briselu će imati punu podršku i odrešene ruke po pitanju unutrašnje politike dok god sarađuje u procesu formalizacije kosovske nezavisnosti.

Međutim, povratak Sjedinjenih Američkih Država u pregovarački proces prošle godine sugeriše da je prelomna tačka bliže nego što smo pretpostavljali. Kada do nje dođemo, Vučić će prestati da figurira kao faktor mira i stabilnosti, stičući istovremeno hipoteku Potpisnika Onoga Što Se Nije Smelo Potpisati.

Kako god prepakivali suštinu, nema propagande koja će takvu stavku u biografiji uspešno neutralisati pred protivnicima kosovske nezavisnosti. Naravno, daleko od toga da se neće pokušati: u javni govor već je umetnut termin „razgraničenja“, koji predstavlja ništa drugo do politički korektan način da se govori o priznavanju državnosti Kosova a da se sačuva patriotska nevinost.

Razgraničenje u svom korenu ima reč „granica“. Da se ne bismo dosetili između čega ono postoje granice, vlast metodično diže i spušta predratnu psihozu tako što u pravilnim razmacima vrišti o ratu koji samo što nije počeo, a od kojeg nas čuvaju diplomatski napori samozaljubljenog mesije. Ta držite-me-da-se-ne-pobijem retorika bila bi uverljiva kada ne bi bila rezervisana za domaću javnost – čim se prešaltaju na engleski, srpski zvaničnici skidaju ratničke boje i navlače široke ubriseljene osmehe.

Pa ipak, javnost u tu fantazmagoriju veruje zato što želi da veruje: lako je izražavati spremnost da se ide u rat kad znaš da je izvesnije da ćeš u 2019. otići u inostranstvo u potrazi za poslom.

Naravno, još je lakše kad si na čelu države, pa o svemu tome odlučuješ sam.

https://www.dw.com/sr/talasanje-u-vu%C4%8Di%C4%87evoj-zemlji-meda-i-mleka/a-46922059

Napredna upotreba šipke

In Pisma iz Apsurdistana on 24/11/2018 at 19:54

Postoji izvesna tačka u kojoj izrazi u javnom govoru postaju izlizani do te mere da zvuče šuplje i kada su sasvim validni. Jedan od njih odnosi se na karakteristično obeležja aktuelne vlasti u Srbiji i deo mehanizma kojim ona produžava svoj vek trajanja iz izbora u izbore. Reč je o političkom nasilju.

Kad god je potegnut, taj izraz nam u neku ruku zazvuči preterano iz vrlo jasnog razloga: devedesete godine, Miloševićevi kordoni, vodeni topovi, suzavac i politička ubistva svima su nam drastično podigli lestvicu za ono što smatramo istinskim nasiljem nad opozicijom.

Povrh toga, mnogi osećaju varljivo zadovoljstvo jer posledice loših postupaka postpetooktobarske vlasti sada ne snosimo samo mi, već i ljudi koji su bili u toj vlasti. Prosečan građanin vidi da je opozicija još uvek legalna stvar, da ih u prenosima skupštine niko ne mlati, da ih ne vešaju na bandere i sleže ramenima smatrajući da je za bilo šta manje od toga ozbiljno preterivanje iskoristiti reč „nasilje“.

Međutim, ne postoji drugi termin za to kada vam neko iz čista mira priđe s leđa i udari vas šipkom u potiljak, kao što se sinoć desilo Borku Stefanoviću, predsedniku Levice Srbije. Ne postoji drugi izraz za to kad vam udarcem izbiju dva zuba i raseku usnu, kao što se desilo Bobanu Jovanoviću, koji je pokušao da ga odbrani. Nema tačnijeg izraza za to kada vas udaraju u glavu kao što su udarali trećeg napadnutog, Marka Dimića.

Doduše, alternativno tumačenje je ponudio izvesni predsednik Srbije, koji je požurio da kaže kako napadnuti imaju „lakše telesne povrede“, napadače nazvao „licima koja su učestvovala u incidentu“ i insinuirao da postoje različite verzije toga kako je do napada došlo. Postoje i različite verzije toga u kojoj realnosti predsednik živi.

Ovo je samo poslednji u nizu politički motivisanih napada u naprednjačkoj eri, a hapšenje vinovnika predstavlja izuzetak. Majdanpek, Pećinci, Batajnica i Apatin samo su neka od mesta u kojima su članove opozicionih stranaka fizički napadali i prebijali neidentifikovani ljudi koji su postali prateća pojava svakih lokalnih izbora. U Vrbasu smo imali i protivpravno lišavanje slobode. U Mionici su ćelavci iz džipova pretukli čak i socijaliste, jer demokrata nije bilo na vidiku, valja zaraditi dnevnice, a i nije red da vladajuće stranke jedna drugoj budu konkurencija.

Lista naselja čije izbore prate fotografije krvavih glava dugačka je koliko i spisak vukova koji su tim povodom pojeli magarca, pošto policija nikako ne uspeva da uoči vozila sa zatamnjenim staklima u blizini biračkih mesta.

Valja primetiti da ni u jednom od navedenih slučajeva do nasilja nije došlo u vidu izliva agresije zbog nekakve negativne atmosfere u društvu. Stefanovića i pratioce nije pretukla divljačka medijska kampanja vlasti protiv bilo kakve kritike, zato što u napadu od petka nije bilo ničega spontanog, izuzev ako je u Kruševcu uobičajeno šetati s metalnim šipkama.

Kada je reč o politički motivisanom nasilju, svrha naslova u tabloidima koji nam već godinama u lice vrište imena dežurnih izdajnika nije da isprovocira nekoga da samoinicijativno ponese oružje u grad i da sa društvom napravi sačekušu za minornog opozicionog političara.

Oni su tu da nas odvrate od nazivanja stvari pravim imenom kada neko pošalje batinaše da pokažu ko je glavni u kraju. Tu su da nas utišaju tako što će nam nametnuti obavezu da objašnjavamo kako revolt zbog napada nije isto što i podrška nekoj stranci ili prethodnoj vlasti nego osnovna solidarnost. Cilj im je da nas izdresiraju da gledamo svoja posla kad zamahnu, pošto smo relativno bezbedni dok se ne suprotstavimo.

Problem s takvim pristupom je u tome što svi imamo tačku u kojoj otpor, makar i mlak, postaje nužnost. Neko će podići glas kad zakapuljačene falange prebijaju ljude na ulici, neko tek kada mu smanje penziju ili otpuste dete da bi napravili mesto za još jednog stranačkog vojnika. Neko će se pobuniti kada buldožeri i fantomke ruše po Beogradu, a neko kad podignu cenu benzina. Nekome će crvena linija biti priznavanje nezavisnosti Kosova, a nekome to što će, zbog novog zakona, tokom trudničkog bolovanja mesecima primati manje od deset hiljada dinara.

Čak i naprednjačka pastva ima tačku u kojoj će početi da napušta brod, pa makar to bilo i preskakanje u redu za uhlebljenje. Međutim, svi imamo granicu nakon koje više nećemo da ćutimo, i ako posvetite tome trenutak, siguran sam da ćete i sami naći svoju.

Kada progovorimo tako da nas drugi čuju – bilo zato što je to ispravna stvar ili zato što nemamo drugog izbora – i kad zbog toga potegnu blato svojih medija, uvrede botova, šipke, pretnje, otkaze, klevete, pa čak i institucije države koju su uzurpirali do krajnjih granica, sve što ostaje jeste solidarnost.

Ona nas možda neće zaštititi, ali nam može dati snage da izdržimo do vremena kada se nešto konačno bude moglo uraditi. Ako želimo solidarnost kad na nas dođe red, pružimo je danas.