Dario Hajrić

Premijerka Džekil i ministar Hajd

In Akuzativ on 22/09/2017 at 17:52

Jedno od čuvenih opštih mesta naše političke kulture čini mit o ispravnom političaru. Ispričan u više navrata kroz istoriju domaćeg višestranačja, on ide otprilike ovako: postoji ispravan pojedinac u okviru našeg političkog sistema. Bilo da je idealista ili marioneta, on ima u svojim rukama deo vlasti, i daje sve od sebe da povlači ispravne poteze, ali u tome ga sprečavaju negativci oko njega. On ih trpi zato što je na ovaj ili onaj način primoran na to, ali kad ne bi bilo tih pobočnih vetrova, on bi otkormilario s nama ravno do raja na zemlji. Problem je u tome što ispravan čovek u korumpiranom sistemu nije moguć. Ukoliko nam se čini da takav postoji, reč je o racionalizaciji – nepodnošljivo nam je da mislimo o tome kako se apsolutno niko u državnom levijatanu ne bori za naše interese i da su svi njegovi članovi međusobno bliži nego što je bilo ko odatle blizak nama samima. Pa ipak, bez obzira na to kom delu političkog spektra pripadamo, stvarnost nam uporno pokazuje da je baš tako.

Uzmimo za primer premijerku Anu Brnabić. Nakon što smo danima gledali kako se ministar odbrane Aleksandar Vulin batrga u sve komplikovanijoj i neverovatnijoj priči o tome kako je stekao stan u Beogradu, usput satanizujući novinare koji su postavili pitanje porekla novca kojim je taj stan kupljen, umešala se njegova nadređena. Najpre je pitanje moguće krivične odgovornosti ministra preinačila u „sukob“ između njega i novinara. Zatim je izrazila razumevanje za saopštenje informativne službe Vulinove stranke, koje je bizarno do te mere da ne samo što nije hteo da ga potpiše niko pri čistoj svesti nego to nije hteo da učini čak ni Vulin.

Takozvane „informativne službe stranaka“ zapravo su eufemizam za nekažnjeno vređanje neistomišljenika, a ta praksa je toliko uzela maha da su navodne službe postale podvojena ličnost partija, neuračunljivi bezimeni portparol koji može nekontrolisano da kleveće, psuje i preti svakome ko se zameri bilo stranci, bilo lideru. Izuzete od bilo kakve moralne i materijalne odgovornosti, one služe kao besni psi koji vam reže na nekoliko centimetara od lica dok se njihovi vlasnici pretvaraju da se ne dešava ništa problematično. Naravno, ukoliko imaju i mrvu integriteta. Premijerka Srbije Ana Brnabić ga, međutim, nema, i smatrala je da je neophodno da se solidariše s Vulinovim mister Hajdom opisujući njegovu reakciju na pisanje KRIK-a kao „emotivnu“.

Reakcija nesumnjivo jeste emotivna. Kad je neko zloban do te mere da vas uhvati u korupciji iako je mogao da ćuti, nemate izbora do da ga nazovete narkomanom i stranim plaćenikom, jer nema više onih dobrih starih vremena kad ste prosto mogli da nekažnjeno ubijete novinara

Pošto je saopštenje takozvanog Pokreta socijalista, bizarne organizacije u kojoj Vulin predsedava samim sobom, bilo toliko izvitopereno da bez halucinogenih supstanci nije moguće saglasiti se s njim, Brnabić je morala da bude kreativna. Ogradila se od njegove retorike, ostavljajući nejasnim sa čim se zapravo onda slaže, budući da nikakvih teza i argumenata nije ni bilo. Istakla je nepobitnu činjenicu da KRIK nije ni policija ni tužilaštvo, izostavivši da primeti kako u ovom slučaju, po svoj prilici, to nisu ni sama policija i tužilaštvo budući da ne rade ništa na njegovom rasvetljavanju. Zatim se ogradila i od same sebe, naglašavajući da je to njeno lično mišljenje. Naravno, svima je jasno da je to šta premijerka Srbije lično misli savršeno nebitno, budući da ne raspravljamo o taktici košarkaške reprezentacije niti o novom albumu benda The National. Novinari je nisu pitali kao građanku A. B. (41), slučajnu prolaznicu, nego kao osobu direktno nadređenu državnom službeniku kojeg su uhvatili s rukama u pekmezu vrednom dve stotine pet hiljada dolara. Premijerka to zna, ili bi bar trebalo da to zna.

Posebno uvredljiv deo izjave premijerke Brnabić odnosi se na svođenje afere „Tetka“ na lični sukob KRIK-a i ministra odbrane 107 kvadrata, Aleksandra Vulina. Dopadalo se to nekome ili ne, činjenica je da je KRIK objavio informacije od javnog značaja koje ukazuju na školski primer korupcije. Jedini sukob koji trenutno postoji jeste ministrov sukob s tim činjenicama. Premijerki bi i ta finesa trebalo da bude lako pojmljiva.

Šta smo tu sve imali? Visokog državnog službenika koji ne može da dokaže poreklo novca kojim je kupio stan, pa alanfordovski navodi pozajmicu ženine tetke iz Kanade, nepotpisane priznanice koje na sudu vrede manje od papira na kojem su pisane, a zatim laž, laž koja evoluira, o tome kako su pare dospele u Srbiju. Pošto nema fizičkog traga o uplati, najpre smo čuli kako je novac unet fizički, u kešu, preko granice, a kad ni za to nije bilo dokaza u vidu prijavljivanja dvesta pet hiljada dolara (kanadskih, američkih, klingonskih? – s Vulinom je sve moguće!), stvar je već otplovila u magijski realizam objašnjenjem da je Vulin tobože unosio taj novac u više navrata, u legalnim iznosima koji ne podležu prijavljivanju.

U prevodu, ministar Vulin tvrdi – a njegovo poštenje je nadaleko čuveno – da je više od dvadeset dva puta izlazio iz zemlje i vraćao se sa ogromnim snopovima novčanica za koje je brižljivo pazio da iznose manje od deset hiljada dolara. Bilo da ih je prenosio u rukama ili nekako drugačije, to otvara niz drugih pitanja. Da li je novac preuzimao u Kanadi ili negde drugo, kad, od koga, koliko novca je morao da pozajmi za sva ta putovanja i da li išta od toga može da dokaže pečatima u pasošu ukoliko ih sam ne bude docrtavao flomasterima? Zašto prosto nije čitavu sumu preneo odjednom i uredno je prijavio na carini ukoliko je čitava operacija legalna, i zašto nije ispunio svoju zakonsku dužnost da pomene taj dug prilikom prijavljivanja imovine kad je stupao na funkciju ministra? Podrazumeva se da je sva ova pitanja trebalo da postavi tužilaštvo, a očekivano je da bi odgovore želeo da čuje i bilo koji premijer na čiju vladu je zbog afere pala ljaga.

Premijerku Brnabić ne zanima ništa od toga. Kako sama kaže, u ovom trenutku osloniće se na državne institucije, budući da se slučajem Vulin bave one. Pošto očigledno nije dovoljno upoznata sa slučajem, valjalo bi je uputiti na činjenicu da su se državne institucije do sada „bavile“ slučajem tako što su same, krajnje indikativno, počinile niz prekršaja, mahom ne ispunjavajući svoju dužnost. Nisu uzele izjave ni od ministra Vulina, ni od misteriozne bogate tetke iz Kanade, nisu uspostavile kontakt s kanadskim poreskim institucijama da provere da li kod njih ima traga od tih dve stotine pet hiljada dolara, držale su taj slučaj otvoren dve godine, a zatim, procenivši da je proteklo dovoljno vremena a da se tema ne pokreće u javnosti, prosto rešile da se ponašaju kao da je sve u savršenom redu. Premijerka svoje poverenje poklanja institucijama koje dokazano nisu radile svoj posao kad je reč o ministru Vulinu, a taj čudnovati manjak zdrave skepse ukazuje ili na pomanjkanje skrupula ili na pomanjkanje inteligencije.

Braniti ministra odbrane 107 kvadrata nikako nije lak posao, budući da je on toliko uveren u vlastitu nedodirljivost da smatra da ni on ne mora da veruje u sopstvena opravdanja. Da nam to dokaže, izjavio je da je umesto humoreske s tetkom mogao da nam ispriča i verziju u kojoj mu je novac zapravo pozajmio kum Željko Mitrović. S obzirom na to da je svestan da afere poput slučaja „Helikopter“ i rušenja u Savamali neće biti predmet nepristrasne istrage sve dok je on na vlasti, ono što je zapravo želeo da kaže bilo je: „I da sam vam rekao da su mi pare doneli rakuni, rezultat bi bio savršeno isti.“ Bio bi, pošto je verovatnoća da će ga policija po nalogu tužilaštva uhapsiti zbog malverzacija jednaka verovatnoći da rakuni imaju platežne sposobnosti kanadskih milionerki u penziji.

Zašto je uopšte bilo šta od ovoga važno kad čak ni očevidna krivična dela ne pobuđuju pažnju tužilaštva ako ih počine privilegovani pojedinci? Pre svega, zato što nas valja stalno iznova podsećati na to da korupcija kod nas nije nikakvo kvarenje sistema, nego da je upravo ona jedini postojeći sistem. Dalje, valja stalno imati u vidu više puta dokazanu činjenicu da se politička klasa drži zajedno. Sve i ako nam se neko može učiniti bezopasnijim, simpatičnijim, pristojnijim, kad se zadre u tokove novca i akumulaciju kapitala, čak i najbrnabićkija osoba vrlo se lako vulinizuje do krajnjih granica, a ispod progresivne maske blesnu očnjaci. Dalje, valja nam ponavljati da će korumpirani sistem svakome ko kroči u njegovu utrobu savijati kičmu dok ga potpuno ne prilagodi svojim potrebama, ili će ga pak ispljunuti po kratkom postupku. Zbog toga je iluzorno zamišljati da će išta postati bolje pukim menjanjem ljudi i stranaka na vlasti. Ova nakazna tvorevina koja je državu svela na oruđe eksploatacije ljudi koji u njoj žive mora biti demontirana, a nove institucije valja sazidati tako da ih možemo neprestano čvrsto držati za kragnu. Da bi se to postiglo, potrebna nam je nova forma političkog organizovanja, koja bi i praktično i formalno raskinula sa idejom lidera, stranačke nomenklature i vladanja. Potrebna nam je politika koja govori kroz zube stegnute od besa, i koja će samu sebe neprestano razvlašćivati. Takvu trenutno nemamo ni na vidiku, i zato će nas u dogledno vreme na smenu ponižavati i neskriveni šljam i njegova uglađena verzija.

Pa ipak, svaka vlast na kraju neumitno padne. Na nama je da je opkoračimo s podignutom pesnicom kad se nađe licem u prašini i da ne dozvolimo da se isti korumpirani sistem još jednom uspravi nazivajući se nečim novim.

Ne zaboravite, uvek se možemo vaditi na emotivnu reakciju.

Advertisements

Kultura kolaboracije

In Akuzativ on 07/03/2016 at 12:48

Tabui su, znamo to, postupci koje ne smemo učiniti da ne bismo trpeli negativne sankcije svoje okoline. Neke stvari su predmet tabua zato što ih smatramo svetim, nedodirljivim ili čistim. Zabranjen može biti, recimo, pristup određenim delovima hrama ili fizički kontakt s monarhom. Druga vrsta tabua su postupci kojih se gnušamo, kao što su incest, pedofilija ili čitanje „Informera“. U oba slučaja, tabui nam govore o društvima koja su ih stvorila zato što označavaju šta su ta društva štitila i od čega su se branila da bi ostala na okupu, da bi zajednica bila moguća, ali otkrivaju nam i nevidljive niti društvene moći koje ih po potrebi konstruišu.

Obe vrste tabua umrsile su se nedavno oko istog događaja, dodele priznanja za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji. „Moram da se ogradim od prisustva Tomislava Nikolića. Poštujući instituciju predsednika, ja od devedesetih ne podržavam njegovu politiku“, izjavio je književnik Filip David primajući priznanje u Narodnoj biblioteci Srbije, dok je predsednik sedeo u prvom redu gledališta.

Davidov mali čin građanske pobune narušio je veštački karakter ceremonije i zasekao duboko u konformističku nedodirljivost predstavnika vlasti u njegovom prisustvu. Dodela književne nagrade sama po sebi najčešće nije dovoljno primamljiva roba za medijske diskonte – ona se oslobađa rezervata kulturne rubrike i postaje značajna tek zahvaljujući prisustvu državnih funkcionera. Ritual je koncipiran tako da, primajući nagradu u prisustvu vlasti, književnik postaje državni intelektualac i time uvećava legitimitet onih koji su svojim prisustvom učinili njegovu nagradu značajnom. Ukoliko se zadovolji ta osnovna forma, ritual se smatra uspelim, ma koliko izvedba bila traljava. Sasvim je nevažno to što je osoba koja je i Nikoliću i ministru kulture Tasovcu pisala kratke govore preuzela uvodne citate poznatih ličnosti s doslovno prvog linka koji se pojavi kada u Guglu ukucate reči „biblioteka“ i „citati“ (samo napred, proverite – tu su i Nikolićev Ciceron i Tasovčev Borhes), što govori o uloženom trudu. Dovoljno je pojaviti se i stvarati iluziju da se nešto zbiva zbog blagotvornog ozračja političke klase. Ritual je po pravilu uspeo jer je obostrano koristan: političari vole da im uz tron sede pametni i knjiški ljudi, a oni zauzvrat mogu da, u nedostatku spisateljskih sposobnosti, razvijaju talenat za politikantstvo i dožive udobnu starost u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Kad se takav scenario odbaci jer neko neće s fukarom, kamere i diktafoni najčešće nisu prisutni, ali ovoga puta je bilo drugačije. Predsednik je želeo da mu dodela književne nagrade bude kulisa za javno konzumiranje kulture, a David, kome nisu najavili Nikolićevo prisustvo, nije hteo da se okrene i ode jer su mu nagradu dali čitaoci. Izašao je za govornicu, rekao šta je osećao da mora da kaže i to je, što se njega tiče, bilo to. Događaja su se onda dohvatili najpre mediji, pa društvene mreže, i Nikolić nije mogao da otrpi još jedno javno sramoćenje.

Sistem se u ovakvim situacijama služi dvema linijama odbrane. Kao i u skorašnjem slučaju vaterpolo turnira na kojem je cela hala zviždala funkcionerluku koji je pokušao da pažnju prigrabi za sebe, prva linija odbrane je malograđanština. Lojalni novinari i javne ličnosti sugerisali su nam da nekako nije lepo, a naročito da nije lepo u javnosti, huliti na vlast, jer gospodi od toga spadaju monokl i cilindar, a damama se zarumene obrazi od silnog prostakluka. Taj vid amortizacije udara ovoga puta su iskoristili ministar kulture Tasovac i Nikolićeva savetnica za medije Stanislava Pak, sugerišući kako „politiku i kulturu ne treba mešati“, to jest kako ne treba iznositi nikakve političke stavove u ustanovama kulture. Tasovac, naravno, nije opazio ironiju u tome što je njegova funkcija upravo spoj ta dva polja. Pak se, naravno, nije setila da posavetuje predsednika da ne dolazi na dodelu nagrada jer „politiku i kulturu ne treba mešati“, ili da bar dođe kao privatno lice, sedne na bilo koje slobodno mesto i pretvara se da zna razliku između knjige i romana.

Zaista, razmotrimo za trenutak kulturu bez politike. Zamislimo „Ubiti pticu rugalicu“ koja ne grmi protiv rasizma i segregacije, nego je svedena na dogodovštine tokom jednog sudskog procesa. Zamislimo „Dnevnik Ane Frank“ u kojem se govori o monotoniji života na tavanu, ali ne i o okolnostima koje su do njega dovele. Zamislimo „Životinjsku farmu“ u kojoj životinje ne otvaraju pitanja slobode, vlasti i moći, nego samo grokću i jedu pomije. Zamislimo je bez Brehta, bez Igoa, bez Majakovskog, i postaće nam jasnije kakvu kulturu priželjkuje politička klasa kada kultura progovori o njoj. Traži se kultura koja ne govori o vrednostima, nego se svodi na visokoparnu zabavu za frakove i krinoline, a ona – tome nas je naučila Tasovčeva Filharmonija – nije za svakoga. Politika je prisutna u kulturi u istoj meri u kojoj je političar Nikolić bio prisutan na dodeli nagrada u Narodnoj biblioteci: ignorisati to značilo bi ignorisati realnost.

Kada malograđansko „nije lepo“ omane ili se pokaže nedostatnim, nadolazi druga linija odbrane, stari dobri fašizam, a za njega su tradicionalno zaduženi mediji. Ovoga puta, vlastoljubivu „Politiku“ kolumnom su pretekle predsednikoholičarske „Večernje novosti“, u liku i nedelu glavnog urednika Ratka Dmitrovića. Nakon uvodnog zgražavanja nad piščevom tobožnjom nepristojnošću, glavni i odurni je prilježno nabrojao mesta na kojima je iskazivanje političkog stava primereno: „na izborima, u stanu, u stranačkim prostorijama“. Podsetio je da je Nikolić vlast stekao legalno, izbornom voljom građana Srbije, što bi u njegovoj svesti trebalo da sugeriše ne samo imunitet od kritike već i amnestiju za dotadašnju nehigijensku političku karijeru. Setio se čak i da pomene Davidovo nošenje kape prilikom primanja nagrade kao još jedan vid nepoštovanja institucija Republike Srbije. Za kraj, poslužio se klišeom svakog šoviniste i pred Nikolića kao živi zid isturio narod, pitajući javnost da li su Srbi negde i nekada zaslužili takav odnos Filipa Davida prema njihovom predsedniku. Zatim je potegao poslednju niskost s dna kace: sugerisao je kako David nije zahvalan na tome što su ga, kad je bio dete, Srbi spasli tokom Drugog svetskog rata.

Presecimo ovaj pasus da gadost odleži.

U suženoj svesti šovinista po službenoj dužnosti, Filip David nije čovek, nego skup kategorija. Prva kategorija, na osnovu koje sprovode dalju klasifikaciju, odnosi se na nedostatak treperavog osećaja sreće u prisustvu trenutnog predsednika, što osobu o kojoj je reč označava kao neprijatelja. Budući da je neprijatelj, Davidu treba naći svojstva koja ga diskvalifikuju. Za to nema obilja materijala ni u Davidovom javnom delanju, ni u njegovom spisateljskom umeću, ni u policijskim dosijeima, pa će poslužiti klasično sredstvo svake hulje – prebrojavanje krvnih zrnaca. Po tom pitanju, David je već ozbiljan krivac: nije naš. To početno izdajstvo nije mu dovoljno. Hrabrošću plemenitih ljudi koji su ga sakrili od nemačkih okupatora i Nedićevih kvislinga, kao dete je preživeo genocid. Spasioci su bili pripadnici većinskog naroda, pa bi razumljivo bilo da on zauvek bude ponizan mali dužnik, manjinski od makovog zrna, nedostojan da sedamdeset godina kasnije iskaže bilo kakav antidogmatski politički stav u državi čiji je građanin. Pošto je prekršio taj fašistički bonton, sasvim je opravdano da ga nekakva uštva podseti ko je on zapravo, šta je i gde mu je mesto. Prava je sreća što na platnim spiskovima nikad ne manjka volontera voljnih da urolaju svoje novine i zamahnu. Time štedimo štangle.

Rasni zakoni marionetske vlade Nedićeve Srbije ukidali su ljudima sva prava zato što su bili Jevreji. Dmitrovićevo rezonovanje ide istim smerom: David je Jevrejin koji je preživeo Drugi svetski rat zato što su ga spasli Srbi, dakle, David nema pravo da u Srbiji javno kritikuje bilo šta, a naročito ne s govornice u Narodnoj biblioteci Srbije. Mrtvi nemaju mogućnost govora jer su mrtvi, a živi nemaju pravo govora jer treba da budu zahvalni na tome što su preživeli. U oba slučaja, za Dmitrovića je dobar Jevrejin samo onaj koji ćuti.

Da nije njegovih pretnji tužbama, čime bi država imala priliku da pritekne u pomoć lojalnom građaninu koji je pomogao njoj, Dmitrovićev pokušaj da se odbrani od konstatacije da je antisemita bio bi gotovo dirljiv. U tekstu kojim odgovara na gnev koji je izazvao, on uvređeno naglašava da nije govorio o celom jevrejskom narodu, nego o Davidu kao pojedincu, jer u mraku između njegovih ušiju vlada stav da rasistička gadost ne može da se izrekne u jednini. „Ja sam pisao o jednom čoveku, oni su videli narod“, kaže za svoje kritičare piskaralo koje je kritiku na račun Tomislava Nikolića proglasilo napadom na srpski narod s leđa. Pošto javnost Srbije još uvek nije otupela do te mere da oćuti kršenje tabua antisemitizma, neizbežna je i kuknjava o ugrožavanju prava na mišljenje – istog onog prava koje on sam pokušava da ukine Davidu terajući ga u četiri zida ili iza paravana na biračkom mestu. S obzirom na to da je osetio potrebu da grmne na njega s pozicije urednika dnevnih novina, iako je David svoju ogradu formulisao izuzetno oprezno, pitanje je šta bi urednik „Večernjih novosti“ Ratko Dmitrović tek rekao izvesnom novinaru „Pečata“ Ratku Dmitroviću, koji je, pre svega nekoliko godina, za Nikolićevog prethodnika pisao da je „prohrvatski predsednik“, „predsednik Demokratske stranke, a uzgred i predsednik Srbije“, da za njegove postupke „čovek ne zna da li da se smeje ili da plače“, i javno razmatrao čeka li njega zatvorska sudba Ive Sanadera. Verovatno bi mu rekao da se, citirajmo ga, „to jednostavno ne radi, nepristojno je, nije svojstveno kulturnom čoveku, to izleće kao iz kutija šibica uskih ljudskih okvira, zasniva se na netrpeljivosti, isključivosti, pomalo i mržnji“. Ratko bi Ratka nesumnjivo podsetio da taj čovek, citirajmo ga ponovo, „nije silom u kabinetu predsednika Srbije“, da ga je „izabrao narod, građani Srbije“ i da „valjda, ima obavezu da poštuje volju naroda, državu u kojoj živi, njene institucije“. Ako bi se Dmitrović požalio da mu se od predsednika podiže džigerica, Dmitrović bi ga poučio gde se to rešava. Kako ono ide: „Na izborima, u stanu, u stranačkim prostorijama.“

Zašto je uopšte važno šta o jednom piscu truća nekakav antisemita? Važno je zato što je taj antisemita urednik čitanih novina u vlasništvu države. Važno je zato što ga je na to mesto 2013. postavila vlast koju danas požrtvovano brani od nezahvalnog jevrejskog dečaka. Važno je zato što nam je već odavno mera sunovrata društva rijaliti-šou, a ne fašizam, ne rasizam, ne antisemitizam. Važno je zato što preživljavamo emocionalne krize zbog kič izjava u kič emisijama, ali odmahujemo rukom na stavljanje žute trake preko usta jednog od najpoznatijih živih pisaca Srbije.

Raščistimo i nesaglasje povodom toga da li je David trebalo da reaguje onako kako je reagovao. Nije više popularno podsećati na to, ali sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić nikada se javno nije odrekao makabričnog čina četničkog vojvode koji mu je dodelio Vojislav Šešelj. Četnici su, nije ni to više popularno reći, bili saradnici okupatora tokom Drugog svetskog rata. Njihov vođa Dragoljub Mihailović, neka mi kolaboracionisti oproste, obavestio je u decembru 1942. svoje trupe da su „partizanske jedinice pune razbojnika svih vrsta, kao što su ustaše – najgori kasapi srpskog naroda – Jevreji, Hrvati, Dalmatinci, Bugari, Turci, Mađari i svi drugi narodi sveta“, a zatim ih poslao da se protiv tih razbojnika bore na strani Vermahta. Vojvoda Nikolić nije na raspolaganju imao Vermaht, ali jeste imao Vojislava Šešelja, koga je u stopu sledio dok je zastrašivao manjine, organizovao paravojne formacije, izbacivao porodicu Barbalić iz stana i bavio se ostalim aktivnostima kojima se ološ u ratna vremena bavi iza linije fronta.

Natezanjem povodom toga da li je Filip David trebalo da se ograđuje od takve figure, da li je trebalo da ode ako nije želeo da nagradu primi u Nikolićevom prisustvu i povodom toga šta uopšte znači „ograditi se“ gubi se iz vida jedna važna stvar: iako javan, Davidov gest je spontan čin čoveka koji je preživeo fašizam i koji nema nameru da sveže propranoj biografiji jednog fašiste gleda kroz prste. Tu nema nikakve afektacije, nikakvog opozicionog žara – tu ima samo nepokolebljivog odbijanja da se učestvuje u kolektivnom pretvaranju da je četnički vojvoda u prvom redu gledališta samo predsednik Srbije i ništa više. I naravno da stari antifašista David nije skinuo kapu – ni Nikolić nije skinuo svoju četničku šubaru.

Kontrola sadašnjosti

In Akuzativ on 08/06/2015 at 14:08

Tokom benevolentne vladavine Aleksandra Vučića, protesti će ubuduće morati da se održavaju prema jasno uspostavljenim pravilima. Građani to mogu činiti tiho, bez skandiranja, povika i stvaranja nepotrebne galame. Transparenti, ukoliko su neophodni, mogu da sežu samo do A4 formata. Parole će biti ambivalentne: „Hoćemo, ali ne insistiramo!”, „Ne damo naša prava dok ne podviknete!”, „Imamo umerene, razumne zahteve i iznećemo ih ako vam to ne smeta!” i slično. Pištaljke su dozvoljene, ali bez kuglica unutra, zbog buke. Skupovi striktno bez govornika, jer zapaljiv govor može uskomešati raju i navesti je da mrmljanjem sebi u bradu prekorači dozvoljen broj decibela. Zastave, razume se, samo državne, jer ne želimo nikakvu polarizaciju. Izraz nezadovoljstva moguć je, ukratko, samo ukoliko je kontrolisan dovoljno da nema bojazni da će ostvariti ikakav efekat, pa makar i simbolički.

Preterivanje? Naravno, ali samo u stepenu, i samo zasad. Ukoliko bude usvojen, novi predlog skupštinskog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja zabraniće svaku vrstu okupljanja ispred zgrade republičkog parlamenta, bez obzira na to da li Skupština zaseda u njoj ili ne. Obrazloženja još uvek nema, što ne treba da nas čudi: vlast koja nije našla za shodno da obavi javnu raspravu prilikom donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu nema razloga da se zamara objašnjavanjem zašto najednom, bez ikakvog povoda, sužava slobodu okupljanja. Mada naizgled sitna, ova zabrana se ne može posmatrati kao uskraćivanje jedne od bezbroj lokacija na kojima se protest može održati. Protiv odluka vlasti, bila ona lokalna, pokrajinska ili republička, razumno je protestovati na mestima na kojima se one izglasavaju i na mestima na kojima se one sprovode, a kada se jednom počne sa sužavanjem prostora za to, teško je zaustaviti taj proces. Beograd, naime, nije prvi grad u kojem će javni skupovi ispred institucija biti zabranjeni. Sužavanje prostora za proteste već smo videli u Zaječaru, gde su lokalne vlasti propisale da se gradske ulice i javni prostori mogu koristiti u svrhu okupljanja samo na određenim mestima, podalje od bilo kakve institucije, i uz plaćanje takse približne prosečnoj zaječarskoj mesečnoj plati. Kao i u Beogradu, izostalo je i obrazloženje i odgovor na pitanje: ukoliko okupljanja zabranjujemo na jednom mestu, zašto ih ne bismo sasvim zabranili? Ako su protesti zabranjeni na mestima na kojima je najlogičnije da se oni održavaju, šta sprečava vlast da zabrani da se oni održavaju bilo gde?

Reč je o zadiranju u prostor građanske slobode za koje moraju postojati izuzetno valjani razlozi, a ne puka volja skupštinske većine koja može izglasati i da je belo zapravo crno, ili da je fudbalska liga Srbije kvalitetna i zanimljiva za gledanje. Sloboda okupljanja je zajamčena Ustavom, a Ustav je nezgodno gaziti čak i ako ste autokrata: na njemu počiva kula od karata zakona, propisa i ovlašćenja na koja se pozivate, uključujući i izbore koji su vas na vlast doveli. Ma koliko traljava, zarozana i rasturena bila, demokratija nije diktatura većine, a čak i vladu s natpolovičnom većinom obavezuju pravila sistema u kojem ona deluje. Onog trenutka kada vlast prekorači svoja ovlašćenja, kada počne da zloupotrebljava policijske dosijee, medije i institucije, podrška građana prestaje da bude smokvin list za samovlašće, jer se iskoračilo van sistema, a tu više nema nikakvog legitimiteta. Preostaje samo uzurpacija vlasti i gola sila.

Suštinski problem napredokratske vlasti leži upravo u tome što je loše prikrivena sila zapravo jedina tehnologija vladanja za koju je ona kadra. Ona društvo deli na dve sfere: na jednu pod (formalnom ili neformalnom) državnom kontrolom koja teži da bude apsolutna, i na drugu, koja je lišena te kontrole, ali je zato potpuno prepuštena bezvlašću. Gledano iz ugla vlastodržaca, prva predstavlja poželjan model: centralizovanu, hijerarhizovanu autokratiju u kojoj je sve podređeno dogmatskoj ličnosti Vođe. Podrazumeva se da ona obuhvata čitav državni aparat, počev od mehanizama sile, medija i državnih ustanova, pa do poslednjeg pojedinca koji radi u javnom sektoru. Svi koje ta sfera zahvata nalaze se na stalnom testu lojalnosti, a ako ga ne polože, bivaju odbačeni poput stranog tela. Primeri dvojice glumaca koji su otpušteni zato što su javno govorili na protestu opozicije u Zaječaru i radnice novosadske „Informatike“ koja je otkaz dobila zato što je odbila da se učlani u „Treću Srbiju“ samo su neki od dokaza za to.

Stvar se ne završava na pojedincima. Poriv SNS-a da agresivno, suprotno izbornoj volji građanstva, preotima jednu po jednu opštinu od opozicije ne može se objasniti prostim vlastohlepljem, jer je i sama stranka više puta priznavala da nema dovoljno ljudi za sve upravljačke pozicije. Srž tog poriva je ideološka: sve što je državno pripada nama, a sve što pripada nama mora u potpunosti biti pod našom kontrolom. Postojanje opozicije na vlasti u bilo kojoj instanci za njih je oksimoron, diskrepancija koju je nužno razrešiti. Kad je reč o opštinama, to se ogleda u prekomponovanju vlasti, što je ljubak eufemizam za sabijanje lokalnih koalicija u Prokrustovu postelju republičke vlasti. Na primeru Inđije videli smo da čak i to ima svoje granice, ali lokalni izbori su u ovoj tački obesmišljeni do te mere da većina građana svoju lokalnu vlast zapravo bira na republičkim izborima. Raskid s tom praksom trebalo bi da bude obavezni deo programa svake kredibilne opozicije, jer to je jedan od nužnih koraka pri demontaži ovakvog, devijantnog političkog sistema.

Kad je reč o medijima, došli smo do faze u kojoj možemo reći da je javno mnjenje u Srbiji postalo komandno-plansko. Brižljivo filtrirani više nisu samo informativne emisije i politički program – medijska eugenika počela se širiti i na gledalište. Otuda nikome nije spao monokl od čuđenja kada se na društvenim mrežama otkrilo da slučajni prolaznici koje je ekipa Studija B zapitkivala o građanskom protestu opskurnog udruženja „Odbrani i podrži“ uopšte nisu bili slučajni. Prilog koji će ući u bogatu istoriju novinarskog beščašća mogao bi se nazvati gebelsovskim u nameri, propagandističkoj i lažljivoj, da izvedba nije bila toliko boldrikovska. Partijski pešadinci SNS-a, podmetnuti da deklamuju unapred pripremljene sastave, uhvaćeni su u naivnom pokušaju da glume javnost, a dokaza za njihovu povezanost s naprednjacima, poput fotografija s Tomislavom Nikolićem, bilo je toliko da čak ni naprednjačka informativna služba, sklona demantovanju belodanih činjenica, nije pokušala da ih opovrgne.

Zašto je to ikome važno? Zato što prvi put imamo vlast kojoj građani nisu više ni topovsko meso za krvave male snove o velikim državama, ni živalj kojim se dokazuje vlasništvo nad teritorijama, več čist višak. Njoj ne trebaju ljudi: ona ima i svoje medije koji prikazuju saharinsku stvarnost, i obilje statista koji po potrebi viču „Ua!“ ili egzaltirano aplaudiraju, ima svoje gradove na vodi kojima zaklanja gradove pod vodom i bez vode, i sva ona sila siromašnih, turobnih ljudi kojima je kraj meseca dalek kao Saturn predstavlja joj samo škart. Slučaj Studija B pokazuje da vlast više ne proizvodi samo fantomske kule na vodi, fantomske diplome i fantomske pretnje samoj sebi. Sklonost političke klase da fabrikuje paralelnu stvarnost proširila se do stepena na kojem se ne preza ni od proizvodnje fantomskog građanstva, jer samo nad njim ona može imati onoliko kontrole koliko je zadovoljava.

Botovi na Tviteru odavno više nisu novost, već predmet kontinuiranog podsmeha. Međutim, baviti se njima znači baviti se posledicama problema, a ne uzrocima. Oni su samo taktika – strategija se zove manipulacija, a ona se nikad ne sprovodi odozdo, već isključivo odozgo. Daleko je svrhovitije prepoznavanje botolikog ponašanja kod onih koji ne slove za botove. Takvo ponašanje se ogleda u kvaziobjektivnoj glorifikaciji Vođe u novinama koje se ne smatraju tabloidnim, izmišljanju teorija zavere protiv vlasti i misterioznih centara moći koji navodno finansiraju retke glasove što uzvikuju Non serviam, obesmišljavanju svakog otpora i denuncijaciji onih koji pokušavaju da ga pruže. Sistem se vrlo živahno brani, ali njegovi stvarni čuvari nisu botovi, nego apostoli društvene inercije koji su na strani svake vlasti i uvek imaju razumevanja za čvrstu ruku i zavođenje reda.

Van sfere sistema, u kojoj je kritika nemoguća, nalazi se druga sfera, u kojoj se nastoji da se kritika obesmisli odlukama kakva je zabrana skupova ispred parlamenta. Taj van-sistem predstavlja divljinu u svakoj oblasti života, počevši od tabloida, preko urbanog života, pa do međuljudskih odnosa. Od te sfere očekuje se da se stara sama o sebi, da se samoreguliše i da se priklanja nepisanim pravilima koja diktiraju kako se šta radi i o čemu se šta misli. Ta pravila odudaraju od zvanično proklamovanih, pa je tako nasilje načelno pogrešno, ali kad govorimo o konkretnim slučajevima – poput porodičnog nasilja – otkrivamo okeane razumevanja za nasilnike; korupcija je loša, ali „to je tako svugde“ i slično. Naravno, kad god se u toj društvenoj džungli dogodi nešto toliko strašno da građane trgne iz apatije, događa se ista stvar: zaziva se „sistem“ da ognjem i mačem zavede red, rastera urođenike, pobije grabljivice i spase nas, jer ovako više ne može. Logično pitanje ko je pravnom nesigurnošću hranio leoparde i ko je oslobađajućim presudama uzgajao pirane uglavnom ne dolazi na dnevni red, pa ostaje da gledamo kako duboko korumpirana politička klasa civilizuje mahnito građanstvo, a teškorukaši se nameću kao jedino razumno rešenje.

Jedan od problema s teškorukašima na vlasti jeste njihova želja za kontrolom, koja se po pravilu ne ograničava na sadašnjost. Geslo svemoćne Partije iz Orvelove „1984” da onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost, a da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost primenjuje se vrlo doslovno. Na primeru premijera Vučića, to deluje tako što on na pitanje novinarke „Juronjuza” o njegovoj notornoj izjavi iz radikalskih dana kako će za jednog mrtvog Srbina pobiti sto Muslimana kratko odvrati kako je ta izjava „apsolutno izvučena iz konteksta”. Zaista, vratimo tu rečenicu u kontekst.

Dvadeseti je jul 1995. Aleksandar Vučić, poslanik šovinističke, ratnohuškačke Srpske radikalne stranke, stoji za govornicom Narodne skupštine. Nosi preveliku košulju kratkih rukava i kravatu. Gnevan je zbog toga što mu je jasno da je krvavi balkanski rat na izmaku i da njegova stranka nikad neće proširiti mitsku Veliku Srbiju do Karlobaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice, linije koju je na mapi zapišao njegov stranački šef Vojislav Šešelj. S govornice, u živom televizijskom prenosu, tada dvadesetpetogodišnji Vučić uzvikuje: „Pa vi bombardujte! Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidim sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, i može li se tako ponašati sa srpskim narodom!“ Mada se tobož obraća UNPROFOR-u i NATO-u, on vrlo dobro zna da poruka neće dobaciti do njih, već samo do domaće javnosti, uveliko zatrovane ratnom propagandom, ugušene hiperinflacijom i izolacijom.

Evropski lideri, nezainteresovani i blaženi u svom neznanju, neće, naravno, čuti parafrazu naredbe OKW-Befehl Nr. 888/41 feldmaršala Vilhelma Kajtela, izdate šesnaestog septembra 1941, koja je važila za čitavu okupiranu Evropu i glasila da za svakog ranjenog vojnika Vermahta treba streljati pedeset komunista, a da za svakog ubijenog treba streljati stotinu. U nedostatku zarobljenih komunista, mogli su da posluže i drugi civili, što se i dogodilo u Kragujevcu dvadesetog i dvadeset prvog oktobra 1941. Pretnja Šešeljevog najboljeg đaka nije bila prazna: svega nedelju dana pre nego što ju je izrekao, trupe Ratka Mladića počele su da u Srebrenici ubijaju osam hiljada zarobljenih Muslimana. Dok Vučićeve reči odjekuju sa stotina hiljada televizora na kojima se religiozno prati prenos skupštine, buldožeri još uvek zatrpavaju tela tih ljudi u masovne grobnice. To je kontekst. Kontrola stvarnosti danas seže do amnestije ratnohuškačke prošlosti, a takva, korigovana prošlost kontrolisaće budućnost u kojoj ćemo smeti da protestujemo gde nam se kaže, kad nam se kaže i kako nam se kaže.

Naravno, samo ako budemo poslušni i dozvolimo kontrolu sadašnjosti.