Dario Hajrić

Napredna upotreba šipke

In Pisma iz Apsurdistana on 24/11/2018 at 19:54

Postoji izvesna tačka u kojoj izrazi u javnom govoru postaju izlizani do te mere da zvuče šuplje i kada su sasvim validni. Jedan od njih odnosi se na karakteristično obeležja aktuelne vlasti u Srbiji i deo mehanizma kojim ona produžava svoj vek trajanja iz izbora u izbore. Reč je o političkom nasilju.

Kad god je potegnut, taj izraz nam u neku ruku zazvuči preterano iz vrlo jasnog razloga: devedesete godine, Miloševićevi kordoni, vodeni topovi, suzavac i politička ubistva svima su nam drastično podigli lestvicu za ono što smatramo istinskim nasiljem nad opozicijom.

Povrh toga, mnogi osećaju varljivo zadovoljstvo jer posledice loših postupaka postpetooktobarske vlasti sada ne snosimo samo mi, već i ljudi koji su bili u toj vlasti. Prosečan građanin vidi da je opozicija još uvek legalna stvar, da ih u prenosima skupštine niko ne mlati, da ih ne vešaju na bandere i sleže ramenima smatrajući da je za bilo šta manje od toga ozbiljno preterivanje iskoristiti reč „nasilje“.

Međutim, ne postoji drugi termin za to kada vam neko iz čista mira priđe s leđa i udari vas šipkom u potiljak, kao što se sinoć desilo Borku Stefanoviću, predsedniku Levice Srbije. Ne postoji drugi izraz za to kad vam udarcem izbiju dva zuba i raseku usnu, kao što se desilo Bobanu Jovanoviću, koji je pokušao da ga odbrani. Nema tačnijeg izraza za to kada vas udaraju u glavu kao što su udarali trećeg napadnutog, Marka Dimića.

Doduše, alternativno tumačenje je ponudio izvesni predsednik Srbije, koji je požurio da kaže kako napadnuti imaju „lakše telesne povrede“, napadače nazvao „licima koja su učestvovala u incidentu“ i insinuirao da postoje različite verzije toga kako je do napada došlo. Postoje i različite verzije toga u kojoj realnosti predsednik živi.

Ovo je samo poslednji u nizu politički motivisanih napada u naprednjačkoj eri, a hapšenje vinovnika predstavlja izuzetak. Majdanpek, Pećinci, Batajnica i Apatin samo su neka od mesta u kojima su članove opozicionih stranaka fizički napadali i prebijali neidentifikovani ljudi koji su postali prateća pojava svakih lokalnih izbora. U Vrbasu smo imali i protivpravno lišavanje slobode. U Mionici su ćelavci iz džipova pretukli čak i socijaliste, jer demokrata nije bilo na vidiku, valja zaraditi dnevnice, a i nije red da vladajuće stranke jedna drugoj budu konkurencija.

Lista naselja čije izbore prate fotografije krvavih glava dugačka je koliko i spisak vukova koji su tim povodom pojeli magarca, pošto policija nikako ne uspeva da uoči vozila sa zatamnjenim staklima u blizini biračkih mesta.

Valja primetiti da ni u jednom od navedenih slučajeva do nasilja nije došlo u vidu izliva agresije zbog nekakve negativne atmosfere u društvu. Stefanovića i pratioce nije pretukla divljačka medijska kampanja vlasti protiv bilo kakve kritike, zato što u napadu od petka nije bilo ničega spontanog, izuzev ako je u Kruševcu uobičajeno šetati s metalnim šipkama.

Kada je reč o politički motivisanom nasilju, svrha naslova u tabloidima koji nam već godinama u lice vrište imena dežurnih izdajnika nije da isprovocira nekoga da samoinicijativno ponese oružje u grad i da sa društvom napravi sačekušu za minornog opozicionog političara.

Oni su tu da nas odvrate od nazivanja stvari pravim imenom kada neko pošalje batinaše da pokažu ko je glavni u kraju. Tu su da nas utišaju tako što će nam nametnuti obavezu da objašnjavamo kako revolt zbog napada nije isto što i podrška nekoj stranci ili prethodnoj vlasti nego osnovna solidarnost. Cilj im je da nas izdresiraju da gledamo svoja posla kad zamahnu, pošto smo relativno bezbedni dok se ne suprotstavimo.

Problem s takvim pristupom je u tome što svi imamo tačku u kojoj otpor, makar i mlak, postaje nužnost. Neko će podići glas kad zakapuljačene falange prebijaju ljude na ulici, neko tek kada mu smanje penziju ili otpuste dete da bi napravili mesto za još jednog stranačkog vojnika. Neko će se pobuniti kada buldožeri i fantomke ruše po Beogradu, a neko kad podignu cenu benzina. Nekome će crvena linija biti priznavanje nezavisnosti Kosova, a nekome to što će, zbog novog zakona, tokom trudničkog bolovanja mesecima primati manje od deset hiljada dinara.

Čak i naprednjačka pastva ima tačku u kojoj će početi da napušta brod, pa makar to bilo i preskakanje u redu za uhlebljenje. Međutim, svi imamo granicu nakon koje više nećemo da ćutimo, i ako posvetite tome trenutak, siguran sam da ćete i sami naći svoju.

Kada progovorimo tako da nas drugi čuju – bilo zato što je to ispravna stvar ili zato što nemamo drugog izbora – i kad zbog toga potegnu blato svojih medija, uvrede botova, šipke, pretnje, otkaze, klevete, pa čak i institucije države koju su uzurpirali do krajnjih granica, sve što ostaje jeste solidarnost.

Ona nas možda neće zaštititi, ali nam može dati snage da izdržimo do vremena kada se nešto konačno bude moglo uraditi. Ako želimo solidarnost kad na nas dođe red, pružimo je danas.

Advertisements

Šta sve možeš u Srbiji kad si ratni zločinac – VOICE 15. 11. 2018.

In Stvari koje valja reći on 13/11/2018 at 22:33

“Srbija je iz ratova devedesetih izašla osiromašena, s mnoštvom poraza i osećajem pogaženog nacionalnog ponosa. Umesto realnog pogleda na prošlost i budućnost, vlast im zato nudi propranu, idealizovanu istoriju i sutrašnjicu u kojoj čas postajemo ekonomska sila, čas ulazimo u novi rat u kojem će nam Rusija biti nepobedivi zaštitnik. Raščinjavanje ratnih zločinaca ne doprinosi ni jednoj ni drugoj iluziji, i znači dodir sa realnošću, a tome ova vlast nije sklona.”

Šta sve možeš u Srbiji kad si ratni zločinac (kompletan tekst na VOICE)

Šta sa onim što je padu sklono

In Pisma iz Apsurdistana on 05/11/2018 at 23:20

Malo jači vetar je prošle nedelje oduvao deo prerano izniklih novogodišnjih ukrasa po ulicama Beograda. Loše pričvršćena rasveta pala je na kontaktnu mrežu namenjenu trolejbusima, parališući ulicu Kneza Miloša i Gazelu. Tek pukom srećom niko nije povređen.

Stiče se utisak da je najozbiljnija opozicija Srpskoj naprednoj stranci – gravitacija.

Pod okriljem ove vlasti nisu popadali samo novogodišnji ukrasi postavljeni još u prvoj polovini septembra: padale su penzije, pao je izvesni helikopter i odneo sedam života, pao je (pred još uvek neidentifikovanim buldožerima) deo Hercegovačke, pali su nasipi kod Obrenovca i ugasili 57 života, pootpadale su ploče na sveže rekonstruisanom platou na Slaviji, pao je Meho Omerović zbog krađe na frankfurtskom aerodromu, tri puta je padao potporni zid na Koridoru 10, padala je privremena konstrukcija Kule B Beograda na vodi, vukući sa sobom u smrt dvojicu radnika.

Gledamo predstavu u kojoj se loše postavljene kulise uporno ruše. Razlike su u materijalnoj šteti i broju poginulih. Zajedničko je to da niko nikada nije kriv.

Izostanak odgovornosti odavno nikoga ne iznenađuje. Postalo je potpuno normalno da učešće u vlasti stavlja čoveka iznad zakona. Nije više reč o nepoverenju u institucije, već o zdravom razumu: sistem dokazano nema nameru da se suprotstavlja vladajućoj stranci. U retkim slučajevima kada se to nehotično desi, kao onomad kad je Andrej Vučić pokušao da u pratnji „Kobri“ razgrne kordon žandarmerije kao Mojsije Crveno more, po prstima je dobijala država.

Pouka je jasna: najviše instance bolešljive republike nisu njene institucije, nego organi stranke na vlasti. Jasno je i zašto je tako. Kompletan ustavni poredak sazdan je partocentrično, s ciljem da oligarhija koja se zatekne za volanom ima što manje kočnica.

Time je popločan put za vlast kakvu imamo: predsednika koji je odavno iskoračio iz ustavnih ovlašćenja i vrši neposrednu vlast od lokalnog do državnog nivoa, optužuje, osuđuje, gine u fiktivnim atentatima, vaskrsava na vanrednim konferencijama za sopstvenu štampu, diktira dnevni red vladi, sastavlja naslovne strane, komentariše tvitove, pregovara o Kosovu, čak gologlav spasava nejač iz vejavice ako su kamere u blizini.

Izvori njegove vlasti su dvojaki. Prvi je u tome što je njegova stranka u potpunosti instrumentalizovala državu tako što je neposredno preuzela kadriranje na svim nivoima javnih ustanova i preduzeća, povezala se na sve izvore budžetskog finansiranja stvarajući bezbroj fiktivnih udruženja, i sada izdašno sebe čašćava novcem iz projekata i donacija, da bi kasnije po potrebi kupovala glasove građana novcem koji su isti ti građani dali državi. Ukazivanje na tu vrstu korupcije je postalo beznadežno, budući da tužilaštvo nije dovelo do suda ni najblatantnije primere zloupotreba budžeta.

Drugi deo vlasti leži u imunitetu koji joj pruža Evropska unija. Za razliku od vlasti DSS i DS, Vučić je kooperativan po pitanju statusa Kosova i, dok je tako, iz EU nećemo videti previše pritisaka na njega da uspostavi vladavinu prava, prekine gušenje slobodnih medija i svede progon neistomišljenika na skromnije razmere.

Zato valja obratiti pažnju na slučaj gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića. Naime, nakon naprednjačkog pokušaja upodobljavanja vlasti u Šapcu, što je uvreženi eufemizam za nasilno poništavanje rezultata lokalnih izbora kupovinom odbornika, Zelenović se obratio za pomoć predsedniku, premijerki i ministru za državnu upravu i lokalnu upravu. Kao i uvek kada se kulise zadrmaju, nije se desilo ništa: niko nije snosio posledice za policijsko zastrašivanje, podmićivanje i pretnje. Zelenović je zato rešio da ode na jedinu preostalu adresu, na Kongres lokalnih i regionalnih vlasti u Strazburu, noseći – kako tvrdi – dokaze za politički kriminal u Srbiji.

Naravno da niko ne očekuje da će slučaj tih razmera po sebi dovesti do dalekosežnih posledica po aktuelnu vlast, ali on pokazuje jedan od retkih preostalih pravaca političke borbe protiv stranačkog uzurpiranja države zato što udara na oba njegova izvora: korupciju kao tehnologiju vladavine i imidž prihvatljivog populiste s kojim se Briselski pregovori mogu doći do neumitnog kraja.

Vučić će biti poželjan saveznik EU dok god cena tolerisanja njegovog samovlašća na unutrašnjem planu ne postane previsoka, odnosno dok god je moguće održavati privid legalnosti i legitimnosti njegove vlasti. Ukoliko bi slučajevi preotimanja lokalnih samouprava, nasilja nad medijima i političkog kriminala počeli da se gomilaju pod nosevima evropskih birokrata, ta gomila bi se vrlo brzo preturila pod svojom težinom, a ako u padu počne da ruši kulise – neka padnu, padu su i bile sklone.