Dario Hajrić

Kultura kolaboracije

In Akuzativ on 07/03/2016 at 12:48

Tabui su, znamo to, postupci koje ne smemo učiniti da ne bismo trpeli negativne sankcije svoje okoline. Neke stvari su predmet tabua zato što ih smatramo svetim, nedodirljivim ili čistim. Zabranjen može biti, recimo, pristup određenim delovima hrama ili fizički kontakt s monarhom. Druga vrsta tabua su postupci kojih se gnušamo, kao što su incest, pedofilija ili čitanje „Informera“. U oba slučaja, tabui nam govore o društvima koja su ih stvorila zato što označavaju šta su ta društva štitila i od čega su se branila da bi ostala na okupu, da bi zajednica bila moguća, ali otkrivaju nam i nevidljive niti društvene moći koje ih po potrebi konstruišu.

Obe vrste tabua umrsile su se nedavno oko istog događaja, dodele priznanja za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji. „Moram da se ogradim od prisustva Tomislava Nikolića. Poštujući instituciju predsednika, ja od devedesetih ne podržavam njegovu politiku“, izjavio je književnik Filip David primajući priznanje u Narodnoj biblioteci Srbije, dok je predsednik sedeo u prvom redu gledališta.

Davidov mali čin građanske pobune narušio je veštački karakter ceremonije i zasekao duboko u konformističku nedodirljivost predstavnika vlasti u njegovom prisustvu. Dodela književne nagrade sama po sebi najčešće nije dovoljno primamljiva roba za medijske diskonte – ona se oslobađa rezervata kulturne rubrike i postaje značajna tek zahvaljujući prisustvu državnih funkcionera. Ritual je koncipiran tako da, primajući nagradu u prisustvu vlasti, književnik postaje državni intelektualac i time uvećava legitimitet onih koji su svojim prisustvom učinili njegovu nagradu značajnom. Ukoliko se zadovolji ta osnovna forma, ritual se smatra uspelim, ma koliko izvedba bila traljava. Sasvim je nevažno to što je osoba koja je i Nikoliću i ministru kulture Tasovcu pisala kratke govore preuzela uvodne citate poznatih ličnosti s doslovno prvog linka koji se pojavi kada u Guglu ukucate reči „biblioteka“ i „citati“ (samo napred, proverite – tu su i Nikolićev Ciceron i Tasovčev Borhes), što govori o uloženom trudu. Dovoljno je pojaviti se i stvarati iluziju da se nešto zbiva zbog blagotvornog ozračja političke klase. Ritual je po pravilu uspeo jer je obostrano koristan: političari vole da im uz tron sede pametni i knjiški ljudi, a oni zauzvrat mogu da, u nedostatku spisateljskih sposobnosti, razvijaju talenat za politikantstvo i dožive udobnu starost u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Kad se takav scenario odbaci jer neko neće s fukarom, kamere i diktafoni najčešće nisu prisutni, ali ovoga puta je bilo drugačije. Predsednik je želeo da mu dodela književne nagrade bude kulisa za javno konzumiranje kulture, a David, kome nisu najavili Nikolićevo prisustvo, nije hteo da se okrene i ode jer su mu nagradu dali čitaoci. Izašao je za govornicu, rekao šta je osećao da mora da kaže i to je, što se njega tiče, bilo to. Događaja su se onda dohvatili najpre mediji, pa društvene mreže, i Nikolić nije mogao da otrpi još jedno javno sramoćenje.

Sistem se u ovakvim situacijama služi dvema linijama odbrane. Kao i u skorašnjem slučaju vaterpolo turnira na kojem je cela hala zviždala funkcionerluku koji je pokušao da pažnju prigrabi za sebe, prva linija odbrane je malograđanština. Lojalni novinari i javne ličnosti sugerisali su nam da nekako nije lepo, a naročito da nije lepo u javnosti, huliti na vlast, jer gospodi od toga spadaju monokl i cilindar, a damama se zarumene obrazi od silnog prostakluka. Taj vid amortizacije udara ovoga puta su iskoristili ministar kulture Tasovac i Nikolićeva savetnica za medije Stanislava Pak, sugerišući kako „politiku i kulturu ne treba mešati“, to jest kako ne treba iznositi nikakve političke stavove u ustanovama kulture. Tasovac, naravno, nije opazio ironiju u tome što je njegova funkcija upravo spoj ta dva polja. Pak se, naravno, nije setila da posavetuje predsednika da ne dolazi na dodelu nagrada jer „politiku i kulturu ne treba mešati“, ili da bar dođe kao privatno lice, sedne na bilo koje slobodno mesto i pretvara se da zna razliku između knjige i romana.

Zaista, razmotrimo za trenutak kulturu bez politike. Zamislimo „Ubiti pticu rugalicu“ koja ne grmi protiv rasizma i segregacije, nego je svedena na dogodovštine tokom jednog sudskog procesa. Zamislimo „Dnevnik Ane Frank“ u kojem se govori o monotoniji života na tavanu, ali ne i o okolnostima koje su do njega dovele. Zamislimo „Životinjsku farmu“ u kojoj životinje ne otvaraju pitanja slobode, vlasti i moći, nego samo grokću i jedu pomije. Zamislimo je bez Brehta, bez Igoa, bez Majakovskog, i postaće nam jasnije kakvu kulturu priželjkuje politička klasa kada kultura progovori o njoj. Traži se kultura koja ne govori o vrednostima, nego se svodi na visokoparnu zabavu za frakove i krinoline, a ona – tome nas je naučila Tasovčeva Filharmonija – nije za svakoga. Politika je prisutna u kulturi u istoj meri u kojoj je političar Nikolić bio prisutan na dodeli nagrada u Narodnoj biblioteci: ignorisati to značilo bi ignorisati realnost.

Kada malograđansko „nije lepo“ omane ili se pokaže nedostatnim, nadolazi druga linija odbrane, stari dobri fašizam, a za njega su tradicionalno zaduženi mediji. Ovoga puta, vlastoljubivu „Politiku“ kolumnom su pretekle predsednikoholičarske „Večernje novosti“, u liku i nedelu glavnog urednika Ratka Dmitrovića. Nakon uvodnog zgražavanja nad piščevom tobožnjom nepristojnošću, glavni i odurni je prilježno nabrojao mesta na kojima je iskazivanje političkog stava primereno: „na izborima, u stanu, u stranačkim prostorijama“. Podsetio je da je Nikolić vlast stekao legalno, izbornom voljom građana Srbije, što bi u njegovoj svesti trebalo da sugeriše ne samo imunitet od kritike već i amnestiju za dotadašnju nehigijensku političku karijeru. Setio se čak i da pomene Davidovo nošenje kape prilikom primanja nagrade kao još jedan vid nepoštovanja institucija Republike Srbije. Za kraj, poslužio se klišeom svakog šoviniste i pred Nikolića kao živi zid isturio narod, pitajući javnost da li su Srbi negde i nekada zaslužili takav odnos Filipa Davida prema njihovom predsedniku. Zatim je potegao poslednju niskost s dna kace: sugerisao je kako David nije zahvalan na tome što su ga, kad je bio dete, Srbi spasli tokom Drugog svetskog rata.

Presecimo ovaj pasus da gadost odleži.

U suženoj svesti šovinista po službenoj dužnosti, Filip David nije čovek, nego skup kategorija. Prva kategorija, na osnovu koje sprovode dalju klasifikaciju, odnosi se na nedostatak treperavog osećaja sreće u prisustvu trenutnog predsednika, što osobu o kojoj je reč označava kao neprijatelja. Budući da je neprijatelj, Davidu treba naći svojstva koja ga diskvalifikuju. Za to nema obilja materijala ni u Davidovom javnom delanju, ni u njegovom spisateljskom umeću, ni u policijskim dosijeima, pa će poslužiti klasično sredstvo svake hulje – prebrojavanje krvnih zrnaca. Po tom pitanju, David je već ozbiljan krivac: nije naš. To početno izdajstvo nije mu dovoljno. Hrabrošću plemenitih ljudi koji su ga sakrili od nemačkih okupatora i Nedićevih kvislinga, kao dete je preživeo genocid. Spasioci su bili pripadnici većinskog naroda, pa bi razumljivo bilo da on zauvek bude ponizan mali dužnik, manjinski od makovog zrna, nedostojan da sedamdeset godina kasnije iskaže bilo kakav antidogmatski politički stav u državi čiji je građanin. Pošto je prekršio taj fašistički bonton, sasvim je opravdano da ga nekakva uštva podseti ko je on zapravo, šta je i gde mu je mesto. Prava je sreća što na platnim spiskovima nikad ne manjka volontera voljnih da urolaju svoje novine i zamahnu. Time štedimo štangle.

Rasni zakoni marionetske vlade Nedićeve Srbije ukidali su ljudima sva prava zato što su bili Jevreji. Dmitrovićevo rezonovanje ide istim smerom: David je Jevrejin koji je preživeo Drugi svetski rat zato što su ga spasli Srbi, dakle, David nema pravo da u Srbiji javno kritikuje bilo šta, a naročito ne s govornice u Narodnoj biblioteci Srbije. Mrtvi nemaju mogućnost govora jer su mrtvi, a živi nemaju pravo govora jer treba da budu zahvalni na tome što su preživeli. U oba slučaja, za Dmitrovića je dobar Jevrejin samo onaj koji ćuti.

Da nije njegovih pretnji tužbama, čime bi država imala priliku da pritekne u pomoć lojalnom građaninu koji je pomogao njoj, Dmitrovićev pokušaj da se odbrani od konstatacije da je antisemita bio bi gotovo dirljiv. U tekstu kojim odgovara na gnev koji je izazvao, on uvređeno naglašava da nije govorio o celom jevrejskom narodu, nego o Davidu kao pojedincu, jer u mraku između njegovih ušiju vlada stav da rasistička gadost ne može da se izrekne u jednini. „Ja sam pisao o jednom čoveku, oni su videli narod“, kaže za svoje kritičare piskaralo koje je kritiku na račun Tomislava Nikolića proglasilo napadom na srpski narod s leđa. Pošto javnost Srbije još uvek nije otupela do te mere da oćuti kršenje tabua antisemitizma, neizbežna je i kuknjava o ugrožavanju prava na mišljenje – istog onog prava koje on sam pokušava da ukine Davidu terajući ga u četiri zida ili iza paravana na biračkom mestu. S obzirom na to da je osetio potrebu da grmne na njega s pozicije urednika dnevnih novina, iako je David svoju ogradu formulisao izuzetno oprezno, pitanje je šta bi urednik „Večernjih novosti“ Ratko Dmitrović tek rekao izvesnom novinaru „Pečata“ Ratku Dmitroviću, koji je, pre svega nekoliko godina, za Nikolićevog prethodnika pisao da je „prohrvatski predsednik“, „predsednik Demokratske stranke, a uzgred i predsednik Srbije“, da za njegove postupke „čovek ne zna da li da se smeje ili da plače“, i javno razmatrao čeka li njega zatvorska sudba Ive Sanadera. Verovatno bi mu rekao da se, citirajmo ga, „to jednostavno ne radi, nepristojno je, nije svojstveno kulturnom čoveku, to izleće kao iz kutija šibica uskih ljudskih okvira, zasniva se na netrpeljivosti, isključivosti, pomalo i mržnji“. Ratko bi Ratka nesumnjivo podsetio da taj čovek, citirajmo ga ponovo, „nije silom u kabinetu predsednika Srbije“, da ga je „izabrao narod, građani Srbije“ i da „valjda, ima obavezu da poštuje volju naroda, državu u kojoj živi, njene institucije“. Ako bi se Dmitrović požalio da mu se od predsednika podiže džigerica, Dmitrović bi ga poučio gde se to rešava. Kako ono ide: „Na izborima, u stanu, u stranačkim prostorijama.“

Zašto je uopšte važno šta o jednom piscu truća nekakav antisemita? Važno je zato što je taj antisemita urednik čitanih novina u vlasništvu države. Važno je zato što ga je na to mesto 2013. postavila vlast koju danas požrtvovano brani od nezahvalnog jevrejskog dečaka. Važno je zato što nam je već odavno mera sunovrata društva rijaliti-šou, a ne fašizam, ne rasizam, ne antisemitizam. Važno je zato što preživljavamo emocionalne krize zbog kič izjava u kič emisijama, ali odmahujemo rukom na stavljanje žute trake preko usta jednog od najpoznatijih živih pisaca Srbije.

Raščistimo i nesaglasje povodom toga da li je David trebalo da reaguje onako kako je reagovao. Nije više popularno podsećati na to, ali sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić nikada se javno nije odrekao makabričnog čina četničkog vojvode koji mu je dodelio Vojislav Šešelj. Četnici su, nije ni to više popularno reći, bili saradnici okupatora tokom Drugog svetskog rata. Njihov vođa Dragoljub Mihailović, neka mi kolaboracionisti oproste, obavestio je u decembru 1942. svoje trupe da su „partizanske jedinice pune razbojnika svih vrsta, kao što su ustaše – najgori kasapi srpskog naroda – Jevreji, Hrvati, Dalmatinci, Bugari, Turci, Mađari i svi drugi narodi sveta“, a zatim ih poslao da se protiv tih razbojnika bore na strani Vermahta. Vojvoda Nikolić nije na raspolaganju imao Vermaht, ali jeste imao Vojislava Šešelja, koga je u stopu sledio dok je zastrašivao manjine, organizovao paravojne formacije, izbacivao porodicu Barbalić iz stana i bavio se ostalim aktivnostima kojima se ološ u ratna vremena bavi iza linije fronta.

Natezanjem povodom toga da li je Filip David trebalo da se ograđuje od takve figure, da li je trebalo da ode ako nije želeo da nagradu primi u Nikolićevom prisustvu i povodom toga šta uopšte znači „ograditi se“ gubi se iz vida jedna važna stvar: iako javan, Davidov gest je spontan čin čoveka koji je preživeo fašizam i koji nema nameru da sveže propranoj biografiji jednog fašiste gleda kroz prste. Tu nema nikakve afektacije, nikakvog opozicionog žara – tu ima samo nepokolebljivog odbijanja da se učestvuje u kolektivnom pretvaranju da je četnički vojvoda u prvom redu gledališta samo predsednik Srbije i ništa više. I naravno da stari antifašista David nije skinuo kapu – ni Nikolić nije skinuo svoju četničku šubaru.

Kontrola sadašnjosti

In Akuzativ on 08/06/2015 at 14:08

Tokom benevolentne vladavine Aleksandra Vučića, protesti će ubuduće morati da se održavaju prema jasno uspostavljenim pravilima. Građani to mogu činiti tiho, bez skandiranja, povika i stvaranja nepotrebne galame. Transparenti, ukoliko su neophodni, mogu da sežu samo do A4 formata. Parole će biti ambivalentne: „Hoćemo, ali ne insistiramo!”, „Ne damo naša prava dok ne podviknete!”, „Imamo umerene, razumne zahteve i iznećemo ih ako vam to ne smeta!” i slično. Pištaljke su dozvoljene, ali bez kuglica unutra, zbog buke. Skupovi striktno bez govornika, jer zapaljiv govor može uskomešati raju i navesti je da mrmljanjem sebi u bradu prekorači dozvoljen broj decibela. Zastave, razume se, samo državne, jer ne želimo nikakvu polarizaciju. Izraz nezadovoljstva moguć je, ukratko, samo ukoliko je kontrolisan dovoljno da nema bojazni da će ostvariti ikakav efekat, pa makar i simbolički.

Preterivanje? Naravno, ali samo u stepenu, i samo zasad. Ukoliko bude usvojen, novi predlog skupštinskog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja zabraniće svaku vrstu okupljanja ispred zgrade republičkog parlamenta, bez obzira na to da li Skupština zaseda u njoj ili ne. Obrazloženja još uvek nema, što ne treba da nas čudi: vlast koja nije našla za shodno da obavi javnu raspravu prilikom donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu nema razloga da se zamara objašnjavanjem zašto najednom, bez ikakvog povoda, sužava slobodu okupljanja. Mada naizgled sitna, ova zabrana se ne može posmatrati kao uskraćivanje jedne od bezbroj lokacija na kojima se protest može održati. Protiv odluka vlasti, bila ona lokalna, pokrajinska ili republička, razumno je protestovati na mestima na kojima se one izglasavaju i na mestima na kojima se one sprovode, a kada se jednom počne sa sužavanjem prostora za to, teško je zaustaviti taj proces. Beograd, naime, nije prvi grad u kojem će javni skupovi ispred institucija biti zabranjeni. Sužavanje prostora za proteste već smo videli u Zaječaru, gde su lokalne vlasti propisale da se gradske ulice i javni prostori mogu koristiti u svrhu okupljanja samo na određenim mestima, podalje od bilo kakve institucije, i uz plaćanje takse približne prosečnoj zaječarskoj mesečnoj plati. Kao i u Beogradu, izostalo je i obrazloženje i odgovor na pitanje: ukoliko okupljanja zabranjujemo na jednom mestu, zašto ih ne bismo sasvim zabranili? Ako su protesti zabranjeni na mestima na kojima je najlogičnije da se oni održavaju, šta sprečava vlast da zabrani da se oni održavaju bilo gde?

Reč je o zadiranju u prostor građanske slobode za koje moraju postojati izuzetno valjani razlozi, a ne puka volja skupštinske većine koja može izglasati i da je belo zapravo crno, ili da je fudbalska liga Srbije kvalitetna i zanimljiva za gledanje. Sloboda okupljanja je zajamčena Ustavom, a Ustav je nezgodno gaziti čak i ako ste autokrata: na njemu počiva kula od karata zakona, propisa i ovlašćenja na koja se pozivate, uključujući i izbore koji su vas na vlast doveli. Ma koliko traljava, zarozana i rasturena bila, demokratija nije diktatura većine, a čak i vladu s natpolovičnom većinom obavezuju pravila sistema u kojem ona deluje. Onog trenutka kada vlast prekorači svoja ovlašćenja, kada počne da zloupotrebljava policijske dosijee, medije i institucije, podrška građana prestaje da bude smokvin list za samovlašće, jer se iskoračilo van sistema, a tu više nema nikakvog legitimiteta. Preostaje samo uzurpacija vlasti i gola sila.

Suštinski problem napredokratske vlasti leži upravo u tome što je loše prikrivena sila zapravo jedina tehnologija vladanja za koju je ona kadra. Ona društvo deli na dve sfere: na jednu pod (formalnom ili neformalnom) državnom kontrolom koja teži da bude apsolutna, i na drugu, koja je lišena te kontrole, ali je zato potpuno prepuštena bezvlašću. Gledano iz ugla vlastodržaca, prva predstavlja poželjan model: centralizovanu, hijerarhizovanu autokratiju u kojoj je sve podređeno dogmatskoj ličnosti Vođe. Podrazumeva se da ona obuhvata čitav državni aparat, počev od mehanizama sile, medija i državnih ustanova, pa do poslednjeg pojedinca koji radi u javnom sektoru. Svi koje ta sfera zahvata nalaze se na stalnom testu lojalnosti, a ako ga ne polože, bivaju odbačeni poput stranog tela. Primeri dvojice glumaca koji su otpušteni zato što su javno govorili na protestu opozicije u Zaječaru i radnice novosadske „Informatike“ koja je otkaz dobila zato što je odbila da se učlani u „Treću Srbiju“ samo su neki od dokaza za to.

Stvar se ne završava na pojedincima. Poriv SNS-a da agresivno, suprotno izbornoj volji građanstva, preotima jednu po jednu opštinu od opozicije ne može se objasniti prostim vlastohlepljem, jer je i sama stranka više puta priznavala da nema dovoljno ljudi za sve upravljačke pozicije. Srž tog poriva je ideološka: sve što je državno pripada nama, a sve što pripada nama mora u potpunosti biti pod našom kontrolom. Postojanje opozicije na vlasti u bilo kojoj instanci za njih je oksimoron, diskrepancija koju je nužno razrešiti. Kad je reč o opštinama, to se ogleda u prekomponovanju vlasti, što je ljubak eufemizam za sabijanje lokalnih koalicija u Prokrustovu postelju republičke vlasti. Na primeru Inđije videli smo da čak i to ima svoje granice, ali lokalni izbori su u ovoj tački obesmišljeni do te mere da većina građana svoju lokalnu vlast zapravo bira na republičkim izborima. Raskid s tom praksom trebalo bi da bude obavezni deo programa svake kredibilne opozicije, jer to je jedan od nužnih koraka pri demontaži ovakvog, devijantnog političkog sistema.

Kad je reč o medijima, došli smo do faze u kojoj možemo reći da je javno mnjenje u Srbiji postalo komandno-plansko. Brižljivo filtrirani više nisu samo informativne emisije i politički program – medijska eugenika počela se širiti i na gledalište. Otuda nikome nije spao monokl od čuđenja kada se na društvenim mrežama otkrilo da slučajni prolaznici koje je ekipa Studija B zapitkivala o građanskom protestu opskurnog udruženja „Odbrani i podrži“ uopšte nisu bili slučajni. Prilog koji će ući u bogatu istoriju novinarskog beščašća mogao bi se nazvati gebelsovskim u nameri, propagandističkoj i lažljivoj, da izvedba nije bila toliko boldrikovska. Partijski pešadinci SNS-a, podmetnuti da deklamuju unapred pripremljene sastave, uhvaćeni su u naivnom pokušaju da glume javnost, a dokaza za njihovu povezanost s naprednjacima, poput fotografija s Tomislavom Nikolićem, bilo je toliko da čak ni naprednjačka informativna služba, sklona demantovanju belodanih činjenica, nije pokušala da ih opovrgne.

Zašto je to ikome važno? Zato što prvi put imamo vlast kojoj građani nisu više ni topovsko meso za krvave male snove o velikim državama, ni živalj kojim se dokazuje vlasništvo nad teritorijama, več čist višak. Njoj ne trebaju ljudi: ona ima i svoje medije koji prikazuju saharinsku stvarnost, i obilje statista koji po potrebi viču „Ua!“ ili egzaltirano aplaudiraju, ima svoje gradove na vodi kojima zaklanja gradove pod vodom i bez vode, i sva ona sila siromašnih, turobnih ljudi kojima je kraj meseca dalek kao Saturn predstavlja joj samo škart. Slučaj Studija B pokazuje da vlast više ne proizvodi samo fantomske kule na vodi, fantomske diplome i fantomske pretnje samoj sebi. Sklonost političke klase da fabrikuje paralelnu stvarnost proširila se do stepena na kojem se ne preza ni od proizvodnje fantomskog građanstva, jer samo nad njim ona može imati onoliko kontrole koliko je zadovoljava.

Botovi na Tviteru odavno više nisu novost, već predmet kontinuiranog podsmeha. Međutim, baviti se njima znači baviti se posledicama problema, a ne uzrocima. Oni su samo taktika – strategija se zove manipulacija, a ona se nikad ne sprovodi odozdo, već isključivo odozgo. Daleko je svrhovitije prepoznavanje botolikog ponašanja kod onih koji ne slove za botove. Takvo ponašanje se ogleda u kvaziobjektivnoj glorifikaciji Vođe u novinama koje se ne smatraju tabloidnim, izmišljanju teorija zavere protiv vlasti i misterioznih centara moći koji navodno finansiraju retke glasove što uzvikuju Non serviam, obesmišljavanju svakog otpora i denuncijaciji onih koji pokušavaju da ga pruže. Sistem se vrlo živahno brani, ali njegovi stvarni čuvari nisu botovi, nego apostoli društvene inercije koji su na strani svake vlasti i uvek imaju razumevanja za čvrstu ruku i zavođenje reda.

Van sfere sistema, u kojoj je kritika nemoguća, nalazi se druga sfera, u kojoj se nastoji da se kritika obesmisli odlukama kakva je zabrana skupova ispred parlamenta. Taj van-sistem predstavlja divljinu u svakoj oblasti života, počevši od tabloida, preko urbanog života, pa do međuljudskih odnosa. Od te sfere očekuje se da se stara sama o sebi, da se samoreguliše i da se priklanja nepisanim pravilima koja diktiraju kako se šta radi i o čemu se šta misli. Ta pravila odudaraju od zvanično proklamovanih, pa je tako nasilje načelno pogrešno, ali kad govorimo o konkretnim slučajevima – poput porodičnog nasilja – otkrivamo okeane razumevanja za nasilnike; korupcija je loša, ali „to je tako svugde“ i slično. Naravno, kad god se u toj društvenoj džungli dogodi nešto toliko strašno da građane trgne iz apatije, događa se ista stvar: zaziva se „sistem“ da ognjem i mačem zavede red, rastera urođenike, pobije grabljivice i spase nas, jer ovako više ne može. Logično pitanje ko je pravnom nesigurnošću hranio leoparde i ko je oslobađajućim presudama uzgajao pirane uglavnom ne dolazi na dnevni red, pa ostaje da gledamo kako duboko korumpirana politička klasa civilizuje mahnito građanstvo, a teškorukaši se nameću kao jedino razumno rešenje.

Jedan od problema s teškorukašima na vlasti jeste njihova želja za kontrolom, koja se po pravilu ne ograničava na sadašnjost. Geslo svemoćne Partije iz Orvelove „1984” da onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost, a da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost primenjuje se vrlo doslovno. Na primeru premijera Vučića, to deluje tako što on na pitanje novinarke „Juronjuza” o njegovoj notornoj izjavi iz radikalskih dana kako će za jednog mrtvog Srbina pobiti sto Muslimana kratko odvrati kako je ta izjava „apsolutno izvučena iz konteksta”. Zaista, vratimo tu rečenicu u kontekst.

Dvadeseti je jul 1995. Aleksandar Vučić, poslanik šovinističke, ratnohuškačke Srpske radikalne stranke, stoji za govornicom Narodne skupštine. Nosi preveliku košulju kratkih rukava i kravatu. Gnevan je zbog toga što mu je jasno da je krvavi balkanski rat na izmaku i da njegova stranka nikad neće proširiti mitsku Veliku Srbiju do Karlobaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice, linije koju je na mapi zapišao njegov stranački šef Vojislav Šešelj. S govornice, u živom televizijskom prenosu, tada dvadesetpetogodišnji Vučić uzvikuje: „Pa vi bombardujte! Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidim sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, i može li se tako ponašati sa srpskim narodom!“ Mada se tobož obraća UNPROFOR-u i NATO-u, on vrlo dobro zna da poruka neće dobaciti do njih, već samo do domaće javnosti, uveliko zatrovane ratnom propagandom, ugušene hiperinflacijom i izolacijom.

Evropski lideri, nezainteresovani i blaženi u svom neznanju, neće, naravno, čuti parafrazu naredbe OKW-Befehl Nr. 888/41 feldmaršala Vilhelma Kajtela, izdate šesnaestog septembra 1941, koja je važila za čitavu okupiranu Evropu i glasila da za svakog ranjenog vojnika Vermahta treba streljati pedeset komunista, a da za svakog ubijenog treba streljati stotinu. U nedostatku zarobljenih komunista, mogli su da posluže i drugi civili, što se i dogodilo u Kragujevcu dvadesetog i dvadeset prvog oktobra 1941. Pretnja Šešeljevog najboljeg đaka nije bila prazna: svega nedelju dana pre nego što ju je izrekao, trupe Ratka Mladića počele su da u Srebrenici ubijaju osam hiljada zarobljenih Muslimana. Dok Vučićeve reči odjekuju sa stotina hiljada televizora na kojima se religiozno prati prenos skupštine, buldožeri još uvek zatrpavaju tela tih ljudi u masovne grobnice. To je kontekst. Kontrola stvarnosti danas seže do amnestije ratnohuškačke prošlosti, a takva, korigovana prošlost kontrolisaće budućnost u kojoj ćemo smeti da protestujemo gde nam se kaže, kad nam se kaže i kako nam se kaže.

Naravno, samo ako budemo poslušni i dozvolimo kontrolu sadašnjosti.

Tačka razlaza s pristojnošću

In Pisma iz Apsurdistana on 25/11/2014 at 12:10

Nakon što je tekstom „Srđin princip ili o integritetu“ Rastislav Dinić – nadam se, definitivno – razjasnio da motivacija Srđe Popovića da podrži ideju belih listića na izborima 2012. nije bila „spekulacija da će posao pridruživanja Evropskoj uniji Vučić i SNS voditi efikasnije“, već moralni čin odbacivanja glasanja za manje zlo, osvrnuo bih se na još neka problematična mesta tekstova Muharema Bazdulja („Hronika najavljene praznine“, Vreme br. 1244, i „Poetska pravda“, Vreme br. 1246), budući da se pogrešna interpretacija političke pozicije Srđe Popovića nije zaustavila na toj temi.

Pođimo od veštačke podele na „vrednosni“ i „politički“ Zapad, definisane na sledeći način: „Postoji Zapad u političkom smislu (misli se prvenstveno na EU i NATO), kao što postoji Zapad u vrijednosnom smislu (liberalna demokratija, individualizam, sloboda mišljenja, okupljanja i govorenja, ljudska prava u najširem smislu).“ Pitanje koje vapi da bude izrečeno glasi: gde? Gde se to prostiru NATO i EU a nema „liberalne demokratije“ i „ljudskih prava u najširem smislu“? Čak i države za koje gotovo postoji konsenzus da su u EU primljene prerano, kao što su Rumunija i Bugarska, baštine ono što je „Zapad u vrijednosnom smislu“. Čak i ukoliko, uz napor mašte, načinimo misaoni eksperiment i zamislimo državu EU i NATO-a koja nije dosegla vrednosni Zapad, postavlja se pitanje ko bi težio nečemu takvom.

Mogući odgovor, samo napola ciničan, bio bi: Aleksandar Vučić. Zaista, imajući u vidu i njegovu političku prošlost i njegovu vlastodržačku sadašnjost, sasvim je zamislivo da bi premijer Srbije mogao da stremi Evropskoj uniji a da tričarije kao što je sloboda govora obeća za neka buduća vremena. S druge strane, Srđa Popović, koji je posvetio najveći deo svog života borbi za slobodu govora, mišljenja i okupljanja, pravično suđenje i višepartijski sistem – neko ko se, dakle, zalagao za vrednosti Zapada – takvu himeru nikada ničim nije podržavao, a kad mu se posthumno podmeće da je Vučićeva današnja politika zapravo njegova, to vonja na podmuklost, što Viktor Ivančić opravdano prebacuje Bazdulju u tekstu „Srđa i Vreme. Komičnost izjednačavanja političkih platformi Vučića i Srđe Popovića zveči svojim praporcima čak i ako zanemarimo činjenicu da Vučićeva biografija ima toliko mrlja da se može koristiti kao priručni Roršahov test. Ukoliko nam izvor informacija nisu premijerovi tabloidioti, nego realnost, lako je konstatovati da ova vlada ne vodi državu u pravcu EU nimalo brže nego što je to činila Cvetkovićeva (ili, preciznije, Tadićeva) vlada, da spoljna politika nije ništa manje podvojena između Evrope i Rusije, a da unutrašnja počinje da poprima autoritarne obrise. Jedino u čemu Vučić jeste efikasniji jesu podrivanje institucija, ubrzana transformacija medija u sikofante političke klase i odricanje od bilo kakve lične odgovornosti. Utoliko je besmislenije reći da bi Srđa Popović – čovek koji je insistirao na utvrđivanju odgovornosti čak i kad je to značilo konfrontaciju s prijateljima i saradnicima – podržao SNS na bilo koji način, ili da nasilnička, osiona naprednjačka većina „sprovodi politiku s kojom bi se Popović mogao identifikovati“.

Bazdulj u svojim tekstovima svodi Srđu Popovića na zilota evroatlantskih integracija, sposobnog i voljnog da pređe preko bilo čega ukoliko će krajnji ishod biti Srbija u Evropskoj uniji i NATO-u, i to pokušava da potkrepi podsećajući čitaoce na opsežnu polemiku koja se 2002. vodila na stranicama Vremena, a koja je pretočena u zbirku tekstova pod naslovom Tačka razlaza. Pivotalne ličnosti u njoj bili su Srđa Popović s jedne strane i Stojan Cerović s druge, a centralna tema spora bio je odnos prema ratnim zločinima i njihova deetnifikacija. Nezgodacija za Bazdulja leži u činjenici da tokom debate iz usta samog Popovića saznajemo da njegov program nipošto nije „najpre EU, a vrednosti će doći kasnije“ – upravo je suprotno. Srđa Popović dalekovido govori da će nam politički Zapad ostati van domašaja ukoliko se ne suočimo s vlastitim demonima i nedvosmisleno se ne odredimo prema svojoj skorašnjoj ratnoj prošlosti: „Slika ove zemlje u svetu, njen međunarodni identitet, tokom godina Miloševićevih ratovanja izgrađen je gotovo isključivo na osnovu slika koje su dolazile iz Sarajeva, iz Vukovara, iz Dubrovnika, iz Srebrenice. Svet je dotle malo znao o nama. Kada je Milošević pao, stvorena je prilika da se ova slika izmeni, da se tome svetu pokaže da se Milošević lažno sakrivao iza ’naroda’, da zločine koje je činio i poricao u ime ’srpskog naroda’ mi ne prihvatamo za svoje i nemamo razloga da ih poričemo. Postoji državni interes da se to učini jasnim.“

Upravo je, dakle, Popović taj koji ne namerava da zapadne vrednosti stavi u zagradu i da im se približava „polako i na miru“ – on u više navrata tvrdi da je nešto takvo naprosto nemoguće, te da je ništa manje nego državni interes prestati s poricanjem zločina, jer upravo time oni postaju „naši“.

To što nas Muharem Bazdulj podseća na Tačku razlaza zanimljivo je ne samo zbog njegove krive interpretacije Popovićevih jasno iskazanih stavova već i zbog toga što on – ponovo: iz ne baš sasvim jasnih pobuda – ponavlja najniže tačke do kojih se diskusija tada spustila. Iako Popoviću odaje priznanje za to što je govorio da ne treba polemisati o ličnostima, već o stavovima („Zauzmi stranu, zauzmi stav, a pritom se onim što je problem bavi samo onoliko koliko koristi tvojoj strani i tvom stavu“), Bazdulj ne namerava da se i sam drži tog načela. Poput pubertetlije zabavljenog vulgarnošću psovke, podseća nas na pismo Svetislava Basare u kojem tadašnji ambasador Srbije na Kipru govori o „frustriranim, pohlepnim i guzatim babama“ koje tobož prave karijere na suočavanju s prošlošću. Zašto Bazdulj tome „ne može da odoli“ i šta je tačno „nadahnuto“ u mizoginom prostaštvu koje nema nikakve veze ni sa ostatkom teksta ni sa zaostavštinom Srđe Popovića – ostaje misterija. Doduše, samo ukoliko mu poverujemo da tekst ne predstavlja obračun s krugom kojem je pripadao Srđa Popović.

U danima u kojima svedočimo piromanskoj retorici povodom prekinute fudbalske utakmice između Srbije i Albanije, kao i pogoršavanju međudržavnih odnosa na linijama Srbija – Hrvatska i Srbija – Bosna i Hercegovina zbog izlaska Vojislava Šešelja iz haškog pritvora, pozicija Stojana Cerovića da je moguće ostaviti ratove za sobom i ne osvrtati se deluje dirljivo naivno, a Popović odnosi Pirovu pobedu: bio je u pravu kada je govorio da bez promene odnosa prema ratnim zločinima društvo neće moći da napreduje, ali nisu ga slušali. Bazdulj toj činjenici ne poklanja nimalo pažnje: u prikazu polemike otvoreno drži stranu Ceroviću, što deluje prilično neobično. Naime, pre svega tri godine, nakon hapšenja Ratka Mladića, on sam je napisao: „U Srbiji bi trebalo doći do stvarnog i još masovnijeg suočenja sa zločinima počinjenim u ratu u Bosni i Hercegovini, zločinima koji su kulminirali genocidom u Srebrenici.“ Te reči nipošto nisu na Cerovićevoj, već na Popovićevoj liniji argumentacije, a s njima bi se nesumnjivo saglasile i zle babe.

Bazduljev odnos prema političkom pejzažu Srbije, gledano i na osnovu „Hronike najavljene praznine“, prilično je maglovit. Tadićev poraz je, izgleda, za njega negativna stvar (jer je pobedio SNS), što znači da bi trebalo da bude negativno nastrojen i prema Srđi Popoviću, budući da smatra da su Srđina i naprednjačka politika danas gotovo identične. Međutim, on u isti mah kritikuje drugu Srbiju zato što nije u stanju da podrži Vučićevo evrofilno liderstvo i izdigne se iznad kritike njegove pitoreskne ličnosti. Ovakve zamerke drugoj Srbiji trebalo bi pak da znače da sam Bazdulj zastupa poziciju koju je konstruisao kao današnju Popovićevu poziciju (podršku političkom Zapadu pre vrednosnog). Time se otvara pitanje zašto onda, i to s distance od čitave decenije, podržava njegovog oponenta Cerovića. Nadam se da se lucidno objašnjenje za takvu zbrku može pronaći u nekom Kišovom citatu.

Ukoliko je bilo ko mislio da se „Hronika najavljene praznine“ zaista bavi Popovićevim likom i delom, a ne obračunom s takozvanom drugom Srbijom, Bazdulj nam nudi još jedan povod da u to posumnjamo, uvodeći u priču – ponovo: bez ikakvog razloga – Popovićevu ženu, i time nehotice ili hotimično ponavljajući još jednu od niskosti polemike iz 2002. Tada je, naime, jedan od čitalaca Vremena, izvesni dr Milo Jovanović, o Srđi Popoviću napisao sledeće: „Imam prijatelje sa kojima pijem penzionersku kafu i pitao sam ih znadu li oni ko je građanin Popović. Jedan je odgovorio da nikada nije čuo za to ime a drugi je čuo da postoji Srđa Popović i da je to bivši muž gđe V. Pešić. Ja moram da se izvinim obojici ako su to dva lica, ali ako se radi o istoj osobi, onda je on poznatiji kao bivši muž određene poznate dame nego kao osnivač Vremena.“

Kao i 2014, naime, našao se neko ko je smatrao da je unižavanje sagovornika navođenjem relacija iz njegovog privatnog života prihvatljivo polemičko oružje. Čitalac podriva relevantnost Popovićevih stavova u polemici tako što ga oslikava kao puki dodatak poznate žene. Bazdulj koristi identično sredstvo, s tim što su sada uloge zamenjene: osoba od značaja sada je Srđa, a Lana Budimlić je proglašena za „personu čiji cjelokupan simbolički javni kapital počiva na privatnoj vezi sa Srđom Popovićem“. Pozovimo ovde u pomoć Burdijea: simbolički kapital, pojednostavljeno rečeno, čine slava, prestiž i ugled koje pojedinac poseduje a koji su zasnovani na njegovom znanju (connaissance) u određenom polju, ali i na prepoznavanju i priznanju od strane drugih aktera (reconnaissance). Imajući u vidu činjenicu da Budimlić nije javna ličnost i da je jedini oblik njenog javnog delovanja nalog na Tviteru, nejasno je u kom vidu se ispoljavaju njena slava, prestiž i ugled koje tobož duguje Popoviću. Utiče li „privatna veza s Popovićem“ na broj fejvova i u čemu se tačno sastoji interes javnosti da se takve efemernosti smeste u tekst nepoznanice su pred kojima nauka nemoćno širi ruke a pesništvo ostaje nemo. No bar je žanr denuncijacije supruga pokojnika, nakon paškvile o Branki Prpi, dobio nov kanonski tekst.

Braneći se od nespecifikovanih optužbi za mizoginiju koje je taj deo teksta izazvao, Bazdulj nas obaveštava da „reći nekoj konkretnoj ženi da lupeta nije mizoginija, kao što ni kritikovanje nekog konkretnog Jevrejina nije antisemitizam“, i pita se ima li mizoginije ako se kaže da je Joakim Sauer osoba čiji celokupan javni kapital počiva na privatnoj vezi s Angelom Merkel. Nema je jer – gle čuda – Joakim nije žena. Doduše, ni tom iskazu ne manjka niskosti i podmuklosti, jer Joakim S. nije Andrej V. i – koliko je meni poznato – ne zloupotrebljava svoj simbolički kapital pretvarajući ga u finansijski ili politički. Što se pak tiče antisemitizma i mizoginije, oni se ne svode na puke etničke ili rodne uvrede, kojima se danas služe samo manje promućurni pripadnici ekstremističkih grupacija i šešeljoidni populisti. U finom društvu, te pojave dolaze u obliku stereotipa, pa tako konkretni Jevrejin jeste izložen antisemitskom stereotipu ako ga proglasimo lihvarom mada smo prećutali da nam je motivacija njegova etnička pripadnost, a konkretna žena jeste izložena mizoginiji ako je stereotipizujemo kao privezak njenog muža, mada smo njen rod zabašurili time što smo je nazvali personom. Uzalud se autor žesti kako nema nijednog argumenta koji obara njegovu tezu o Budimlić – što bi rekao Kristofer Hičens: „Ono što se bez argumenata tvrdi može se bez argumenata i odbaciti.“ Situacija je, kako vidimo, još gora kad argumenata za odbacivanje ima napretek.