Dario Hajrić

Rent-a-reforme

In Akuzativ on 20/01/2014 at 10:04

Misa Brkic_1349776856_670x0Predlog novog Zakona o radu otvorio je u javnosti opsežnu i oštru polemiku kakvu ta tema i te kako zaslužuje: od njenog ishoda zavise dometi ekonomskih reformi koje pokušava da sprovede novoustoličeni ministar privrede Saša Radulović, a koje će se i te kako odraziti na živote mnogih građana Srbije. Na obodima te debate pojavio se nedavno posve živopisan tekst Miše Brkića, „Propast reformi“, u kojem se autor bavi otporima na koje predlog zakona nailazi. Iako na prvi pogled pisan s pozicije ekonomiste, tekst ima vrlo jasnu ideološku potku i kao takav ga treba i čitati. Skicirajmo ukratko o čemu se radi.

Nastupajući sa svoje uobičajene teorijske platforme, Brkić gorljivo podržava sprovođenje reformi. To samo po sebi ne bi bilo sporno da se podrška reformama ne pretvara u frontalni napad na sve radnike u državnom sektoru, koje autor bez izuzetka proglašava parazitima. Razlog tome što su poštari, medicinske sestre u državnim bolnicama i učiteljice, poput Gregora Samse, najednom otkrili da su se pretvorili u krpelje leži u ideološkom filteru kroz koji su propuštena njihova zanimanja. Svi oni, naime, rade poslove koji „ne proizvode novu vrednost“, to jest ne stvaraju profit. Zbog toga su njihove plate samo rashodi u državnoj kasi, a samim tim su na teretu svima nama koji radimo u privatnom sektoru. Mi ih plaćamo, hteli to ili ne, a to je zapravo samo oblik redistribucije, te je samim tim i nepravedno jer pravedna distribucija bogatstva, po Brkiću, ne može da postoji. Iako naizgled time staje na stranu privatnika, on niti jednom rečju ne pominje rad na crno, prijavljivanje radnika na minimalac da bi se plaćali minimalni doprinosi, neuredno plaćanje doprinosa koje za posledicu ima radnike bez zdravstvene knjižice, naširoko rasprostranjenu zloupotrebu „volontiranja“ i neplaćene „prakse“, vetrometinu na kojoj se nalaze honorarci i tome slično. Drugim rečima, iako se naizgled obraća radnicima u privatnom sektoru, Brkić to čini samo zato da bi ih nahuškao na „državne pijavice“ i na taj način obezbedio širu podršku za pritisak na javni sektor.

Brkićeva meta kritike je potpuno promašena usled krajnjeg ekonomističkog redukcionizma: privatni sektor – dobro, javni sektor – loše. Već tu nailazimo na prvu zanimljivost. Kao primer tipičnog rentijera/klijenta navodi se „onaj deo radničke klase koji je intravenozno konektovan na državu kao poslodavca“. Ukratko, parazit je svako ko platu dobija od države: lekari, profesori, administrativni radnici, pa čak i čistačice u državnoj službi dobijaju novac koji je zapravo nezarađen. Uopšte nije reč o tome koliko konkretna osoba radi – Brkić smatra da je plata koja stiže iz budžeta nezarađena ipso facto. Drugim rečima, ako kao zubar radite u svojoj ordinaciji, to je u redu. Ako radite potpuno isti posao u istom obimu u državnoj službi, parazit ste i treba da vas je sramota, jer nanosite veću štetu budžetu nego svi namešteni tenderi, budalasti projekti i kleptokratske privatizacije zajedno. Šta činiti ako je griža savesti počela da vas izjeda kao Raskoljnikova? Miša Brkić nudi rešenje, ali ono počinje savetom da „iz slamarice izvadite poslednjih pet hiljada evra“, tako da slutim da je u pitanju nekakva zajebancija.

Neverovatno je koliko se ponekad lako zanemaruje činjenica da društvo s temeljno razorenom srednjom klasom, čiji je veći deo sveden na prekarijat, malo kome nudi priliku da bira. To se naročito odnosi na mlađe generacije, među kojima u Srbiji posla i dalje nema za svakog drugog. Zapošljavanje bez stranačke ili porodično-prijateljske veze iz godine u godinu sve više biva stvar pukog slučaja, naročito ako ste se zainatili da radite u struci, te je očekivanje da će neko odbiti nepriličnu ponudu da radi za državu detinjarija jednaka očekivanju da će neko ko nema početni kapital uspeti da pokrene sopstveno preduzeće na tržištu na kojem postojeća mala preduzeća jedva drže glavu iznad vode.

Pokušavam li svim ovim da kažem kako je Srbija dobro uređena država u kojoj suvišni i besmisleni nameti ne postoje, u kojoj se novac poreskih obveznika racionalno i namenski troši, a javne službe zapošljavaju samo onoliko ljudi koliko im je neophodno da efikasno zadovolje sve potrebe građana? Naravno da ne. Živimo u državi u kojoj su institucije razrušene do te mere da većina njih predstavlja samo kulise za razobručenu samovolju oligarhije koja se domogne svog ciklusa vlasti. Upravo na tu adresu valjalo bi uputiti najveći deo kritike koja pljušti po glavama radnika u javnom sektoru, jer je promašeno žaliti se na višak radnika u administraciji a ne baviti se onim koji taj višak uporno proizvodi od izbora do izbora. Brkić kritikuje SPS i PUPS kao zaštitnike „rentijera“, izbegavajući da kaže da su stvarne rentijere – ljude čija je jedina preporuka za posao članstvo u nekoj od aktuelnih stranaka – dovodili svi koji su se o vlast makar očešali, uključujući tu i partiju na čiji predlog je Saša Radulović postavljen za ministra.

Situacija da jedni te isti postavljaju osnove za lakše otpuštanje iz javnog sektora, sakrivajući se iza nestranačke ličnosti koja će im poslužiti za jednokratnu upotrebu, dok u isto vreme šleperima dovode svežu kadrovinu u javne ustanove i preduzeća, samo je naizgled paradoksalna. Kad se – i ukoliko se – bude otpuštalo iz državne službe, motiv vladajuće koalicije neće biti smanjivanje rashoda i racionalizacija uprave. Znamo mi partijsku logiku bolje od toga: otpuštaće se članovi stranaka koje su u podeli vlasti ostale kratkih rukava, kao i oni koji su se zaposlili zahvaljujući sopstvenim kompetencijama, a uprkos tome što su, eto, ničiji. Upražnjena mesta neće nestati: politička klasa će ih već sutradan popuniti novom turom nosilaca ordena za stranačke zasluge.

Dovedimo brkićevsku logiku do kraja: školski primer onoga što on naziva rentijerom – osobom koja živi na grbači drugih – jesu deca. Neko će reći da ona jedu malo, kazaće Brkić, ali suština je da je ono što pojedu nezarađeno. Ta klijentela brani zagarantovan krov nad glavom, mesto za stolom i ne previše zalaganja oko kućnog budžeta tako što ide naokolo perfidno ličeći na nas i bivajući nam simpatična. Nije li vreme da u ova teška vremena porazmislimo o relaksiranju zakonodavstva koje nam brani da ih bez posledica ostavimo na ulici ili ih zaposlimo da dvanaest sati dnevno šiju „najke“? Ako ne – zašto ne? Ionako idemo ka društvu u kojem neće imati novca da se školuju jer ćemo parazitske državne fakultete pretvoriti u vibrantno tržište megadiploma, ka društvu u kojem neće imati zdravstvenu zaštitu jer će rentijerske državne bolnice usled manjka profitabilnosti otići u ropotarnicu istorije i u kojem će penzijom dovoljnom za hranu i račune moći da se pohvale samo ukoliko su uz sve mesečne izdatke uspeli da odvajaju novac i za privatni penzioni fond.

Ako ipak smatrate da vam vaše maloletno potomstvo ipak nije samo stavka na rashodnoj strani budžeta, možda se odvažite da istim očima pogledate i vatrogasce, čistače ulica i univerzitetske profesore, uprkos tome što im – zastrašujuće, znam – plate stižu iz državnog budžeta. Da među njima ima lenština, kabadahija, zaposlenih preko stranke – to uopšte nije sporno. Međutim, ustvrditi da su takvi svi te da nijedna plata koja dolazi iz budžeta nije zarađena moguće je samo iz suženog vidokruga ekonomističkog uprošćavanja. Za to što neke plate dolaze iz zajedničke kase svih građana postoji vrlo dobar razlog: radnici koji ih zarađuju obavljaju poslove koji su u opštem interesu. Obrazovanje i lečenje dostupno čak i onima koji to ne mogu da plate iz sopstvenog džepa, dostupnost javnog transporta, elementarna socijalna zaštita – sve su to tekovine civilizacijskog stupnja koji smo, na svu sreću, uspeli da dosegnemo. Mnoge od njih bile su utopija samo nekoliko generacija pre naše. Osmočasovno radno vreme, pravo na bolovanje, štrajk ili sindikalno udruživanje predstavljaju proizvod borbe generacija ljudi za rad dostojan čoveka, odgovor na potrebe nastale iz neljudskih uslova koje su bili prinuđeni da trpe. Od nas se očekuje da se dobrovoljno odričemo jednog po jednog prava, ne dovodeći u pitanje niti jednu od privilegija političke klase, iako ona snosi nemerljivo veću odgovornost za sunovrat državne ekonomije od ćata koje su sprovodile njene promašene, diletantske i mahnite politike.

Temeljna promena međuodnosa države i društva – ukoliko nije proizvod diktature ili revolucije – mora počivati na novom društvenom dogovoru. U ovom slučaju, dogovora nema jer izostaje objašnjenje kuda to tačno idemo. Jedino što nam se nudi jeste strah da ćemo bez reformi bankrotirati. Nije jasno ni na koga tačno treba da se ugledamo: države Evropske unije koje su se odlučile na štednju i otpuštanja još uvek ne izlaze iz krize, najviši funkcioneri EU licitiraju da će to potrajati između pet i dvadeset godina, a briselska birokratija za to vreme nastavlja da se omasovljuje. Uvek nedostaje direktan odgovor na pitanje koliko to zapravo treba da uštedimo da bismo bili održivi. Koliko je rezova, stezanja kaiša, reformi – poslužite se eufemizmom po izboru – dovoljno? Kako treba da izgledaju država i društvo koji će, čak i u očima domaćih fanova Margaret Tačer, biti održivi? Odgovori uvek leže iza sledećeg brda – još samo da privatizujemo ovo, još samo da tržište prodre i onde.

Rešenje nije u tome da državu zagađenu partizacijom rasklopimo na delove i prodamo na eBay-u, već da uporno teramo s vlasti svakoga ko je tretira kao plen koji treba podeliti najodanijim sledbenicima. Sećate li se onog momka koji je, došavši na vlast, spominjao Maksa Vebera i njegovo shvatanje birokratije kao najefikasnijeg i najracionalnijeg načina organizovanja? Isti taj delija je u međuvremenu prešao na stanovište da je najmudrije da se za svako postavljenje, od direktora BIA do predsednika fudbalskih klubova, pita on lično. Zato ne očekujte da će vam za koju godinu pismo donositi upeglani kurir privatne kompanije. Verovatnije je da će vam na ulaznim vratima kovertu pružati jedan od ađutanata Velikog Reformatora.

Advertisements

Evo šta ja mislim...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s