Dario Hajrić

Šumovi Ištvana Kaića

In Pisma iz Apsurdistana on 29/08/2014 at 22:41

Nema naročite svrhe polemisati sa Ištvanom Kaićem („Izopačeni režim rada“ – Danas, 28.08) zato što on ne zna gotovo ništa. Ne zna da Occam’s razor ne prevodimo kao “Okamov brijač”. Ne zna kako se zvao skup na kom sam pomenuo taj pojam. Ne razume zbog čega sam se poslužio baš njime, te me krivo interpretira. Neistinito predstavlja ljude koje je naveo u tekstu, insinuirajući da je njihova kritika rezervisana samo za premijera i njegove ministarske dagnje, što se može demantovati pukim čitanjem onoga što iz meseca u mesec, iz godine u godinu, pišemo i govorimo. Svrha javnog delovanja Ištvana Kaića nije da ubedi bilo koga u bilo šta: on služi samo tome da nas uvuče u jalovu, prividno intelektualnu raspravu i time stvori iluziju da postoji nesaglasje povodom stvari koje su neupitne. Zato ovo nije odgovor njemu, već razvejavanje magle koju nastoji da stvori.

Pošto se opšta mesta razgrnu bagerom, mogu se razaznati dve namene Kaićevog teksta. Prva je da se kolektivno dezavuišu ljudi koji su iz bilo kog razloga javno kritikovali premijera i osobe iz njegove orbite. Druga je da se unapred obeshrabri i delegitimizuje svaka buduća kritika. Metod je banalno jednostavan: stvoriti što je moguće više šuma i nadati se da će površan posmatrač odustati od pokušaja da razazna ko je zaista u pravu, uz tradicionalno “svi su oni isti”. Kaić stvara taj šum manipulišući s dva pojma: propagandom i inercijom. Naime, vlast i oni koji se iz bilo kog razloga protive vlasti nadmeću se u Kaićevoj mašti oko interpretacije realnosti. Ako pobedi vlast, sa svim svojim polugama moći i oblicima kontrole medija, to je u redu. Ako pobedi druga strana, to je propaganda. Ukoliko zauzmete kritički odnos prema vlasti, automatski postajete neobjektivni i deo ste nedefinisane široke zavere koja premijeru drma fotelju.

Naravno, Kaić ne zna da objektivnost nije isto što i neutralnost: ako vidite da osoba A krade bicikl osobi B, možete da budete neutralni i kažete da su se osoba A i osoba B sporečkale oko vlasništva nad biciklom, ili možete da budete objektivni i kažete šta se zaista desilo. U tome leži ključni problem: njegovo poimanje događaja seže samo do kontrainterpretacija i interpretacija, umesto da se pozabavi stvarnošću. Primera radi, ako se već dotiče teme cenzure, činjenica je da je Peščanik hakovan istog dana kada je objavio tekst u kojem grupa autora dokazuje da su čitavi delovi doktorata Nebojše Stefanovića najobičniji plagijat. To nije interpretacija, već, što bi rekao Siksto Rodrigez, hladna činjenica, i neće je promeniti nikakva kontrainterpretacija, ma koliko Megatrend gurao falsifikate pod tepih a Kaić trpao reč “cenzura” pod navodnike.

Da, uistinu je čudnovato da tokom iznenadne epidemije rušenja sajtova koji kritikuju nosioce najviših državnih funkcija posumnjamo da krivci za to dolaze baš iz vlasti, a ne, recimo, iz naše lokalne pekare. Da, “Blic” je trajno sravnio sa zemljom kompletnu blog-sekciju istog dana kada je Dragan Todorović preneo tekst u kom Novica Milić poziva Vučića da podnese ostavku, ali je potpuno nejasno kako smo razloge za taj blatantni primer autocenzure mogli da tražimo u onima koji drže sve poluge moći, uključujući i tokove oglašivačkog novca. Neko bi došao u iskušenje da to prepozna kao izvođenje logičnog zaključka iz nedvosmislene premise, ali Kaić preferira izraze poput “stanje neslućenog izopačenja, patologije, ekstatične transgresije, prestupa”. Lepo je videti da još uvek ima Hakslijevih poklonika.

Nemojmo zaboraviti ni drugi pojam kojim se Kaić u svom tekstu bavi: inerciju. On kaže da “… sama srž medijske propagande, san snova svakog spin-doktora, jeste da se dođe do toga da više nije potrebno ni ulagati značajne napore da bi se interpretiralo nešto na način koji hoćemo”. Hajde da vidimo kako to funkcioniše u stvarnosti i u čiju korist radi inercija. Petog jula ove godine mnogi naši mediji preneli su autorski tekst Aleksandra Vučića objavljen u “Informeru”. Na samom početku premijer nam je otkrio da je naslov “Akcija, odmah” preuzet iz govora Frenklina Delana Ruzvelta uoči predsedničkih izbora 1933. godine, što nije baš posve tačno jer je u pitanju zapravo prvi Ruzveltov inauguracioni govor. No, kao što svi znamo, u Srpskoj naprednoj stranci reference su egzotičan i još uvek ne sasvim prihvaćen koncept. Premijerov pamflet predstavljao je sada već uobičajene izlizane najave velikih reformi koje će nas katapultirati u progres, samosažaljenje zbog toga što se svugde suočava sa otporom i kritikama, te gorko naricanje nad srpskim neradništvom. Kao i sve što dolazi iz pera Velikog Vođe, tekst je smešten na uobičajeno udarno mesto i u štampanim i u elektronskim izdanjima. Armija botova je, naravno, pala ničice pred novom erupcijom njegove mudrosti, nekoliko kritičkih glasova je od serviranih floskula napravilo konfete i na tome se završilo. Svega tri nedelje kasnije, neki zgubidan iz premijerovog medijskog tima rešio je da na zvaničnim Vođinim Tviter i Fejsbuk nalozima objavi skraćenu verziju istog teksta i obraduje dokone idolopoklonike. Desila se zanimljiva stvar: u jednoj novinskoj agenciji pomislili su da je u pitanju novi tekst, pa su rešili da ga prenesu. Zatim su ga od te agencije preuzeli i drugi mediji, smeštajući ga na naslovnice i ne primećujući da su gotovo identičnu vest već objavili nedugo pre toga. Botovi su se, pogađate, ponovo pooduševljavali i niko se nije zapitao zašto mu se čini da doživljava déjŕ vu. Da parafraziram Džordža Santajanu: ko ne pamti premijerove tekstove, osuđen je na to da ih ponavlja.

Mada naoko nebitna, čitava nezgodacija otkriva mnogo više nego što bi se dalo pomisliti. Pre svega, ona pokazuje do koje mere je novinarski zanat u mnogim medijskim kućama automatizovan – da ne kažem “inertan”. Da je bilo ko našao za shodno da pročita “novo” saopštenje pre nego što ga je objavio, verovatno bi opazio da ga skandiranje “Reforme odmah! Zakoni odmah! Rad odmah!” podseća na identičan slogan koji je izrekla ista osoba ni mesec dana ranije. Naravno, niko to nije učinio, jer ko još čita stranačka saopštenja.

Još je zanimljivije to što ponavljanje nisu opazile ni Vučićeve gorljive pristalice, što pokazuje i do koje mere je botovski zanat u mnogim naprednjačkim odborima automatizovan – da ne kažem “inertan”. Da je bilo ko od partijskih internet pešadinaca našao za shodno da pročita “novo” Vođino saopštenje pre nego što mu je zapljeskao, verovatno bi primetio da aplaudira istim floskulama kojima se divio samo tri nedelje ranije. Naravno, niko to nije učinio jer, znate, ko još čita stranačka saopštenja.

No takvi i slični pojavni oblici propagandizacije medija nisu interesantni apologetama vlasti kakav je Kaić. Jedina meta samoproglašenih slobodnolebdećih intelektualaca jeste “transgresija” u vidu odstupanja od mišljenja Vođe. Udobna zavetrina iza njegovog teškorukaškog režima jeste jedino što Kaić nesumnjivo i nepobitno poznaje, i držaće je se i ubuduće. Razlika između njega i “Informera” ogledaće se samo u Kaićevim transgresivnim belim rukavicama.

Advertisements

Evo šta ja mislim...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s