Dario Hajrić

Tačka razlaza s pristojnošću

In Pisma iz Apsurdistana on 25/11/2014 at 12:10

Nakon što je tekstom „Srđin princip ili o integritetu“ Rastislav Dinić – nadam se, definitivno – razjasnio da motivacija Srđe Popovića da podrži ideju belih listića na izborima 2012. nije bila „spekulacija da će posao pridruživanja Evropskoj uniji Vučić i SNS voditi efikasnije“, već moralni čin odbacivanja glasanja za manje zlo, osvrnuo bih se na još neka problematična mesta tekstova Muharema Bazdulja („Hronika najavljene praznine“, Vreme br. 1244, i „Poetska pravda“, Vreme br. 1246), budući da se pogrešna interpretacija političke pozicije Srđe Popovića nije zaustavila na toj temi.

Pođimo od veštačke podele na „vrednosni“ i „politički“ Zapad, definisane na sledeći način: „Postoji Zapad u političkom smislu (misli se prvenstveno na EU i NATO), kao što postoji Zapad u vrijednosnom smislu (liberalna demokratija, individualizam, sloboda mišljenja, okupljanja i govorenja, ljudska prava u najširem smislu).“ Pitanje koje vapi da bude izrečeno glasi: gde? Gde se to prostiru NATO i EU a nema „liberalne demokratije“ i „ljudskih prava u najširem smislu“? Čak i države za koje gotovo postoji konsenzus da su u EU primljene prerano, kao što su Rumunija i Bugarska, baštine ono što je „Zapad u vrijednosnom smislu“. Čak i ukoliko, uz napor mašte, načinimo misaoni eksperiment i zamislimo državu EU i NATO-a koja nije dosegla vrednosni Zapad, postavlja se pitanje ko bi težio nečemu takvom.

Mogući odgovor, samo napola ciničan, bio bi: Aleksandar Vučić. Zaista, imajući u vidu i njegovu političku prošlost i njegovu vlastodržačku sadašnjost, sasvim je zamislivo da bi premijer Srbije mogao da stremi Evropskoj uniji a da tričarije kao što je sloboda govora obeća za neka buduća vremena. S druge strane, Srđa Popović, koji je posvetio najveći deo svog života borbi za slobodu govora, mišljenja i okupljanja, pravično suđenje i višepartijski sistem – neko ko se, dakle, zalagao za vrednosti Zapada – takvu himeru nikada ničim nije podržavao, a kad mu se posthumno podmeće da je Vučićeva današnja politika zapravo njegova, to vonja na podmuklost, što Viktor Ivančić opravdano prebacuje Bazdulju u tekstu „Srđa i Vreme. Komičnost izjednačavanja političkih platformi Vučića i Srđe Popovića zveči svojim praporcima čak i ako zanemarimo činjenicu da Vučićeva biografija ima toliko mrlja da se može koristiti kao priručni Roršahov test. Ukoliko nam izvor informacija nisu premijerovi tabloidioti, nego realnost, lako je konstatovati da ova vlada ne vodi državu u pravcu EU nimalo brže nego što je to činila Cvetkovićeva (ili, preciznije, Tadićeva) vlada, da spoljna politika nije ništa manje podvojena između Evrope i Rusije, a da unutrašnja počinje da poprima autoritarne obrise. Jedino u čemu Vučić jeste efikasniji jesu podrivanje institucija, ubrzana transformacija medija u sikofante političke klase i odricanje od bilo kakve lične odgovornosti. Utoliko je besmislenije reći da bi Srđa Popović – čovek koji je insistirao na utvrđivanju odgovornosti čak i kad je to značilo konfrontaciju s prijateljima i saradnicima – podržao SNS na bilo koji način, ili da nasilnička, osiona naprednjačka većina „sprovodi politiku s kojom bi se Popović mogao identifikovati“.

Bazdulj u svojim tekstovima svodi Srđu Popovića na zilota evroatlantskih integracija, sposobnog i voljnog da pređe preko bilo čega ukoliko će krajnji ishod biti Srbija u Evropskoj uniji i NATO-u, i to pokušava da potkrepi podsećajući čitaoce na opsežnu polemiku koja se 2002. vodila na stranicama Vremena, a koja je pretočena u zbirku tekstova pod naslovom Tačka razlaza. Pivotalne ličnosti u njoj bili su Srđa Popović s jedne strane i Stojan Cerović s druge, a centralna tema spora bio je odnos prema ratnim zločinima i njihova deetnifikacija. Nezgodacija za Bazdulja leži u činjenici da tokom debate iz usta samog Popovića saznajemo da njegov program nipošto nije „najpre EU, a vrednosti će doći kasnije“ – upravo je suprotno. Srđa Popović dalekovido govori da će nam politički Zapad ostati van domašaja ukoliko se ne suočimo s vlastitim demonima i nedvosmisleno se ne odredimo prema svojoj skorašnjoj ratnoj prošlosti: „Slika ove zemlje u svetu, njen međunarodni identitet, tokom godina Miloševićevih ratovanja izgrađen je gotovo isključivo na osnovu slika koje su dolazile iz Sarajeva, iz Vukovara, iz Dubrovnika, iz Srebrenice. Svet je dotle malo znao o nama. Kada je Milošević pao, stvorena je prilika da se ova slika izmeni, da se tome svetu pokaže da se Milošević lažno sakrivao iza ’naroda’, da zločine koje je činio i poricao u ime ’srpskog naroda’ mi ne prihvatamo za svoje i nemamo razloga da ih poričemo. Postoji državni interes da se to učini jasnim.“

Upravo je, dakle, Popović taj koji ne namerava da zapadne vrednosti stavi u zagradu i da im se približava „polako i na miru“ – on u više navrata tvrdi da je nešto takvo naprosto nemoguće, te da je ništa manje nego državni interes prestati s poricanjem zločina, jer upravo time oni postaju „naši“.

To što nas Muharem Bazdulj podseća na Tačku razlaza zanimljivo je ne samo zbog njegove krive interpretacije Popovićevih jasno iskazanih stavova već i zbog toga što on – ponovo: iz ne baš sasvim jasnih pobuda – ponavlja najniže tačke do kojih se diskusija tada spustila. Iako Popoviću odaje priznanje za to što je govorio da ne treba polemisati o ličnostima, već o stavovima („Zauzmi stranu, zauzmi stav, a pritom se onim što je problem bavi samo onoliko koliko koristi tvojoj strani i tvom stavu“), Bazdulj ne namerava da se i sam drži tog načela. Poput pubertetlije zabavljenog vulgarnošću psovke, podseća nas na pismo Svetislava Basare u kojem tadašnji ambasador Srbije na Kipru govori o „frustriranim, pohlepnim i guzatim babama“ koje tobož prave karijere na suočavanju s prošlošću. Zašto Bazdulj tome „ne može da odoli“ i šta je tačno „nadahnuto“ u mizoginom prostaštvu koje nema nikakve veze ni sa ostatkom teksta ni sa zaostavštinom Srđe Popovića – ostaje misterija. Doduše, samo ukoliko mu poverujemo da tekst ne predstavlja obračun s krugom kojem je pripadao Srđa Popović.

U danima u kojima svedočimo piromanskoj retorici povodom prekinute fudbalske utakmice između Srbije i Albanije, kao i pogoršavanju međudržavnih odnosa na linijama Srbija – Hrvatska i Srbija – Bosna i Hercegovina zbog izlaska Vojislava Šešelja iz haškog pritvora, pozicija Stojana Cerovića da je moguće ostaviti ratove za sobom i ne osvrtati se deluje dirljivo naivno, a Popović odnosi Pirovu pobedu: bio je u pravu kada je govorio da bez promene odnosa prema ratnim zločinima društvo neće moći da napreduje, ali nisu ga slušali. Bazdulj toj činjenici ne poklanja nimalo pažnje: u prikazu polemike otvoreno drži stranu Ceroviću, što deluje prilično neobično. Naime, pre svega tri godine, nakon hapšenja Ratka Mladića, on sam je napisao: „U Srbiji bi trebalo doći do stvarnog i još masovnijeg suočenja sa zločinima počinjenim u ratu u Bosni i Hercegovini, zločinima koji su kulminirali genocidom u Srebrenici.“ Te reči nipošto nisu na Cerovićevoj, već na Popovićevoj liniji argumentacije, a s njima bi se nesumnjivo saglasile i zle babe.

Bazduljev odnos prema političkom pejzažu Srbije, gledano i na osnovu „Hronike najavljene praznine“, prilično je maglovit. Tadićev poraz je, izgleda, za njega negativna stvar (jer je pobedio SNS), što znači da bi trebalo da bude negativno nastrojen i prema Srđi Popoviću, budući da smatra da su Srđina i naprednjačka politika danas gotovo identične. Međutim, on u isti mah kritikuje drugu Srbiju zato što nije u stanju da podrži Vučićevo evrofilno liderstvo i izdigne se iznad kritike njegove pitoreskne ličnosti. Ovakve zamerke drugoj Srbiji trebalo bi pak da znače da sam Bazdulj zastupa poziciju koju je konstruisao kao današnju Popovićevu poziciju (podršku političkom Zapadu pre vrednosnog). Time se otvara pitanje zašto onda, i to s distance od čitave decenije, podržava njegovog oponenta Cerovića. Nadam se da se lucidno objašnjenje za takvu zbrku može pronaći u nekom Kišovom citatu.

Ukoliko je bilo ko mislio da se „Hronika najavljene praznine“ zaista bavi Popovićevim likom i delom, a ne obračunom s takozvanom drugom Srbijom, Bazdulj nam nudi još jedan povod da u to posumnjamo, uvodeći u priču – ponovo: bez ikakvog razloga – Popovićevu ženu, i time nehotice ili hotimično ponavljajući još jednu od niskosti polemike iz 2002. Tada je, naime, jedan od čitalaca Vremena, izvesni dr Milo Jovanović, o Srđi Popoviću napisao sledeće: „Imam prijatelje sa kojima pijem penzionersku kafu i pitao sam ih znadu li oni ko je građanin Popović. Jedan je odgovorio da nikada nije čuo za to ime a drugi je čuo da postoji Srđa Popović i da je to bivši muž gđe V. Pešić. Ja moram da se izvinim obojici ako su to dva lica, ali ako se radi o istoj osobi, onda je on poznatiji kao bivši muž određene poznate dame nego kao osnivač Vremena.“

Kao i 2014, naime, našao se neko ko je smatrao da je unižavanje sagovornika navođenjem relacija iz njegovog privatnog života prihvatljivo polemičko oružje. Čitalac podriva relevantnost Popovićevih stavova u polemici tako što ga oslikava kao puki dodatak poznate žene. Bazdulj koristi identično sredstvo, s tim što su sada uloge zamenjene: osoba od značaja sada je Srđa, a Lana Budimlić je proglašena za „personu čiji cjelokupan simbolički javni kapital počiva na privatnoj vezi sa Srđom Popovićem“. Pozovimo ovde u pomoć Burdijea: simbolički kapital, pojednostavljeno rečeno, čine slava, prestiž i ugled koje pojedinac poseduje a koji su zasnovani na njegovom znanju (connaissance) u određenom polju, ali i na prepoznavanju i priznanju od strane drugih aktera (reconnaissance). Imajući u vidu činjenicu da Budimlić nije javna ličnost i da je jedini oblik njenog javnog delovanja nalog na Tviteru, nejasno je u kom vidu se ispoljavaju njena slava, prestiž i ugled koje tobož duguje Popoviću. Utiče li „privatna veza s Popovićem“ na broj fejvova i u čemu se tačno sastoji interes javnosti da se takve efemernosti smeste u tekst nepoznanice su pred kojima nauka nemoćno širi ruke a pesništvo ostaje nemo. No bar je žanr denuncijacije supruga pokojnika, nakon paškvile o Branki Prpi, dobio nov kanonski tekst.

Braneći se od nespecifikovanih optužbi za mizoginiju koje je taj deo teksta izazvao, Bazdulj nas obaveštava da „reći nekoj konkretnoj ženi da lupeta nije mizoginija, kao što ni kritikovanje nekog konkretnog Jevrejina nije antisemitizam“, i pita se ima li mizoginije ako se kaže da je Joakim Sauer osoba čiji celokupan javni kapital počiva na privatnoj vezi s Angelom Merkel. Nema je jer – gle čuda – Joakim nije žena. Doduše, ni tom iskazu ne manjka niskosti i podmuklosti, jer Joakim S. nije Andrej V. i – koliko je meni poznato – ne zloupotrebljava svoj simbolički kapital pretvarajući ga u finansijski ili politički. Što se pak tiče antisemitizma i mizoginije, oni se ne svode na puke etničke ili rodne uvrede, kojima se danas služe samo manje promućurni pripadnici ekstremističkih grupacija i šešeljoidni populisti. U finom društvu, te pojave dolaze u obliku stereotipa, pa tako konkretni Jevrejin jeste izložen antisemitskom stereotipu ako ga proglasimo lihvarom mada smo prećutali da nam je motivacija njegova etnička pripadnost, a konkretna žena jeste izložena mizoginiji ako je stereotipizujemo kao privezak njenog muža, mada smo njen rod zabašurili time što smo je nazvali personom. Uzalud se autor žesti kako nema nijednog argumenta koji obara njegovu tezu o Budimlić – što bi rekao Kristofer Hičens: „Ono što se bez argumenata tvrdi može se bez argumenata i odbaciti.“ Situacija je, kako vidimo, još gora kad argumenata za odbacivanje ima napretek.

Advertisements

Evo šta ja mislim...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s