Dario Hajrić

Kontrola sadašnjosti

In Akuzativ on 08/06/2015 at 14:08

Tokom benevolentne vladavine Aleksandra Vučića, protesti će ubuduće morati da se održavaju prema jasno uspostavljenim pravilima. Građani to mogu činiti tiho, bez skandiranja, povika i stvaranja nepotrebne galame. Transparenti, ukoliko su neophodni, mogu da sežu samo do A4 formata. Parole će biti ambivalentne: „Hoćemo, ali ne insistiramo!”, „Ne damo naša prava dok ne podviknete!”, „Imamo umerene, razumne zahteve i iznećemo ih ako vam to ne smeta!” i slično. Pištaljke su dozvoljene, ali bez kuglica unutra, zbog buke. Skupovi striktno bez govornika, jer zapaljiv govor može uskomešati raju i navesti je da mrmljanjem sebi u bradu prekorači dozvoljen broj decibela. Zastave, razume se, samo državne, jer ne želimo nikakvu polarizaciju. Izraz nezadovoljstva moguć je, ukratko, samo ukoliko je kontrolisan dovoljno da nema bojazni da će ostvariti ikakav efekat, pa makar i simbolički.

Preterivanje? Naravno, ali samo u stepenu, i samo zasad. Ukoliko bude usvojen, novi predlog skupštinskog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja zabraniće svaku vrstu okupljanja ispred zgrade republičkog parlamenta, bez obzira na to da li Skupština zaseda u njoj ili ne. Obrazloženja još uvek nema, što ne treba da nas čudi: vlast koja nije našla za shodno da obavi javnu raspravu prilikom donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu nema razloga da se zamara objašnjavanjem zašto najednom, bez ikakvog povoda, sužava slobodu okupljanja. Mada naizgled sitna, ova zabrana se ne može posmatrati kao uskraćivanje jedne od bezbroj lokacija na kojima se protest može održati. Protiv odluka vlasti, bila ona lokalna, pokrajinska ili republička, razumno je protestovati na mestima na kojima se one izglasavaju i na mestima na kojima se one sprovode, a kada se jednom počne sa sužavanjem prostora za to, teško je zaustaviti taj proces. Beograd, naime, nije prvi grad u kojem će javni skupovi ispred institucija biti zabranjeni. Sužavanje prostora za proteste već smo videli u Zaječaru, gde su lokalne vlasti propisale da se gradske ulice i javni prostori mogu koristiti u svrhu okupljanja samo na određenim mestima, podalje od bilo kakve institucije, i uz plaćanje takse približne prosečnoj zaječarskoj mesečnoj plati. Kao i u Beogradu, izostalo je i obrazloženje i odgovor na pitanje: ukoliko okupljanja zabranjujemo na jednom mestu, zašto ih ne bismo sasvim zabranili? Ako su protesti zabranjeni na mestima na kojima je najlogičnije da se oni održavaju, šta sprečava vlast da zabrani da se oni održavaju bilo gde?

Reč je o zadiranju u prostor građanske slobode za koje moraju postojati izuzetno valjani razlozi, a ne puka volja skupštinske većine koja može izglasati i da je belo zapravo crno, ili da je fudbalska liga Srbije kvalitetna i zanimljiva za gledanje. Sloboda okupljanja je zajamčena Ustavom, a Ustav je nezgodno gaziti čak i ako ste autokrata: na njemu počiva kula od karata zakona, propisa i ovlašćenja na koja se pozivate, uključujući i izbore koji su vas na vlast doveli. Ma koliko traljava, zarozana i rasturena bila, demokratija nije diktatura većine, a čak i vladu s natpolovičnom većinom obavezuju pravila sistema u kojem ona deluje. Onog trenutka kada vlast prekorači svoja ovlašćenja, kada počne da zloupotrebljava policijske dosijee, medije i institucije, podrška građana prestaje da bude smokvin list za samovlašće, jer se iskoračilo van sistema, a tu više nema nikakvog legitimiteta. Preostaje samo uzurpacija vlasti i gola sila.

Suštinski problem napredokratske vlasti leži upravo u tome što je loše prikrivena sila zapravo jedina tehnologija vladanja za koju je ona kadra. Ona društvo deli na dve sfere: na jednu pod (formalnom ili neformalnom) državnom kontrolom koja teži da bude apsolutna, i na drugu, koja je lišena te kontrole, ali je zato potpuno prepuštena bezvlašću. Gledano iz ugla vlastodržaca, prva predstavlja poželjan model: centralizovanu, hijerarhizovanu autokratiju u kojoj je sve podređeno dogmatskoj ličnosti Vođe. Podrazumeva se da ona obuhvata čitav državni aparat, počev od mehanizama sile, medija i državnih ustanova, pa do poslednjeg pojedinca koji radi u javnom sektoru. Svi koje ta sfera zahvata nalaze se na stalnom testu lojalnosti, a ako ga ne polože, bivaju odbačeni poput stranog tela. Primeri dvojice glumaca koji su otpušteni zato što su javno govorili na protestu opozicije u Zaječaru i radnice novosadske „Informatike“ koja je otkaz dobila zato što je odbila da se učlani u „Treću Srbiju“ samo su neki od dokaza za to.

Stvar se ne završava na pojedincima. Poriv SNS-a da agresivno, suprotno izbornoj volji građanstva, preotima jednu po jednu opštinu od opozicije ne može se objasniti prostim vlastohlepljem, jer je i sama stranka više puta priznavala da nema dovoljno ljudi za sve upravljačke pozicije. Srž tog poriva je ideološka: sve što je državno pripada nama, a sve što pripada nama mora u potpunosti biti pod našom kontrolom. Postojanje opozicije na vlasti u bilo kojoj instanci za njih je oksimoron, diskrepancija koju je nužno razrešiti. Kad je reč o opštinama, to se ogleda u prekomponovanju vlasti, što je ljubak eufemizam za sabijanje lokalnih koalicija u Prokrustovu postelju republičke vlasti. Na primeru Inđije videli smo da čak i to ima svoje granice, ali lokalni izbori su u ovoj tački obesmišljeni do te mere da većina građana svoju lokalnu vlast zapravo bira na republičkim izborima. Raskid s tom praksom trebalo bi da bude obavezni deo programa svake kredibilne opozicije, jer to je jedan od nužnih koraka pri demontaži ovakvog, devijantnog političkog sistema.

Kad je reč o medijima, došli smo do faze u kojoj možemo reći da je javno mnjenje u Srbiji postalo komandno-plansko. Brižljivo filtrirani više nisu samo informativne emisije i politički program – medijska eugenika počela se širiti i na gledalište. Otuda nikome nije spao monokl od čuđenja kada se na društvenim mrežama otkrilo da slučajni prolaznici koje je ekipa Studija B zapitkivala o građanskom protestu opskurnog udruženja „Odbrani i podrži“ uopšte nisu bili slučajni. Prilog koji će ući u bogatu istoriju novinarskog beščašća mogao bi se nazvati gebelsovskim u nameri, propagandističkoj i lažljivoj, da izvedba nije bila toliko boldrikovska. Partijski pešadinci SNS-a, podmetnuti da deklamuju unapred pripremljene sastave, uhvaćeni su u naivnom pokušaju da glume javnost, a dokaza za njihovu povezanost s naprednjacima, poput fotografija s Tomislavom Nikolićem, bilo je toliko da čak ni naprednjačka informativna služba, sklona demantovanju belodanih činjenica, nije pokušala da ih opovrgne.

Zašto je to ikome važno? Zato što prvi put imamo vlast kojoj građani nisu više ni topovsko meso za krvave male snove o velikim državama, ni živalj kojim se dokazuje vlasništvo nad teritorijama, več čist višak. Njoj ne trebaju ljudi: ona ima i svoje medije koji prikazuju saharinsku stvarnost, i obilje statista koji po potrebi viču „Ua!“ ili egzaltirano aplaudiraju, ima svoje gradove na vodi kojima zaklanja gradove pod vodom i bez vode, i sva ona sila siromašnih, turobnih ljudi kojima je kraj meseca dalek kao Saturn predstavlja joj samo škart. Slučaj Studija B pokazuje da vlast više ne proizvodi samo fantomske kule na vodi, fantomske diplome i fantomske pretnje samoj sebi. Sklonost političke klase da fabrikuje paralelnu stvarnost proširila se do stepena na kojem se ne preza ni od proizvodnje fantomskog građanstva, jer samo nad njim ona može imati onoliko kontrole koliko je zadovoljava.

Botovi na Tviteru odavno više nisu novost, već predmet kontinuiranog podsmeha. Međutim, baviti se njima znači baviti se posledicama problema, a ne uzrocima. Oni su samo taktika – strategija se zove manipulacija, a ona se nikad ne sprovodi odozdo, već isključivo odozgo. Daleko je svrhovitije prepoznavanje botolikog ponašanja kod onih koji ne slove za botove. Takvo ponašanje se ogleda u kvaziobjektivnoj glorifikaciji Vođe u novinama koje se ne smatraju tabloidnim, izmišljanju teorija zavere protiv vlasti i misterioznih centara moći koji navodno finansiraju retke glasove što uzvikuju Non serviam, obesmišljavanju svakog otpora i denuncijaciji onih koji pokušavaju da ga pruže. Sistem se vrlo živahno brani, ali njegovi stvarni čuvari nisu botovi, nego apostoli društvene inercije koji su na strani svake vlasti i uvek imaju razumevanja za čvrstu ruku i zavođenje reda.

Van sfere sistema, u kojoj je kritika nemoguća, nalazi se druga sfera, u kojoj se nastoji da se kritika obesmisli odlukama kakva je zabrana skupova ispred parlamenta. Taj van-sistem predstavlja divljinu u svakoj oblasti života, počevši od tabloida, preko urbanog života, pa do međuljudskih odnosa. Od te sfere očekuje se da se stara sama o sebi, da se samoreguliše i da se priklanja nepisanim pravilima koja diktiraju kako se šta radi i o čemu se šta misli. Ta pravila odudaraju od zvanično proklamovanih, pa je tako nasilje načelno pogrešno, ali kad govorimo o konkretnim slučajevima – poput porodičnog nasilja – otkrivamo okeane razumevanja za nasilnike; korupcija je loša, ali „to je tako svugde“ i slično. Naravno, kad god se u toj društvenoj džungli dogodi nešto toliko strašno da građane trgne iz apatije, događa se ista stvar: zaziva se „sistem“ da ognjem i mačem zavede red, rastera urođenike, pobije grabljivice i spase nas, jer ovako više ne može. Logično pitanje ko je pravnom nesigurnošću hranio leoparde i ko je oslobađajućim presudama uzgajao pirane uglavnom ne dolazi na dnevni red, pa ostaje da gledamo kako duboko korumpirana politička klasa civilizuje mahnito građanstvo, a teškorukaši se nameću kao jedino razumno rešenje.

Jedan od problema s teškorukašima na vlasti jeste njihova želja za kontrolom, koja se po pravilu ne ograničava na sadašnjost. Geslo svemoćne Partije iz Orvelove „1984” da onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost, a da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost primenjuje se vrlo doslovno. Na primeru premijera Vučića, to deluje tako što on na pitanje novinarke „Juronjuza” o njegovoj notornoj izjavi iz radikalskih dana kako će za jednog mrtvog Srbina pobiti sto Muslimana kratko odvrati kako je ta izjava „apsolutno izvučena iz konteksta”. Zaista, vratimo tu rečenicu u kontekst.

Dvadeseti je jul 1995. Aleksandar Vučić, poslanik šovinističke, ratnohuškačke Srpske radikalne stranke, stoji za govornicom Narodne skupštine. Nosi preveliku košulju kratkih rukava i kravatu. Gnevan je zbog toga što mu je jasno da je krvavi balkanski rat na izmaku i da njegova stranka nikad neće proširiti mitsku Veliku Srbiju do Karlobaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice, linije koju je na mapi zapišao njegov stranački šef Vojislav Šešelj. S govornice, u živom televizijskom prenosu, tada dvadesetpetogodišnji Vučić uzvikuje: „Pa vi bombardujte! Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidim sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, i može li se tako ponašati sa srpskim narodom!“ Mada se tobož obraća UNPROFOR-u i NATO-u, on vrlo dobro zna da poruka neće dobaciti do njih, već samo do domaće javnosti, uveliko zatrovane ratnom propagandom, ugušene hiperinflacijom i izolacijom.

Evropski lideri, nezainteresovani i blaženi u svom neznanju, neće, naravno, čuti parafrazu naredbe OKW-Befehl Nr. 888/41 feldmaršala Vilhelma Kajtela, izdate šesnaestog septembra 1941, koja je važila za čitavu okupiranu Evropu i glasila da za svakog ranjenog vojnika Vermahta treba streljati pedeset komunista, a da za svakog ubijenog treba streljati stotinu. U nedostatku zarobljenih komunista, mogli su da posluže i drugi civili, što se i dogodilo u Kragujevcu dvadesetog i dvadeset prvog oktobra 1941. Pretnja Šešeljevog najboljeg đaka nije bila prazna: svega nedelju dana pre nego što ju je izrekao, trupe Ratka Mladića počele su da u Srebrenici ubijaju osam hiljada zarobljenih Muslimana. Dok Vučićeve reči odjekuju sa stotina hiljada televizora na kojima se religiozno prati prenos skupštine, buldožeri još uvek zatrpavaju tela tih ljudi u masovne grobnice. To je kontekst. Kontrola stvarnosti danas seže do amnestije ratnohuškačke prošlosti, a takva, korigovana prošlost kontrolisaće budućnost u kojoj ćemo smeti da protestujemo gde nam se kaže, kad nam se kaže i kako nam se kaže.

Naravno, samo ako budemo poslušni i dozvolimo kontrolu sadašnjosti.

Advertisements

Evo šta ja mislim...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s