Dario Hajrić

Archive for 2016|Yearly archive page

Kultura kolaboracije

In Akuzativ on 07/03/2016 at 12:48

Tabui su, znamo to, postupci koje ne smemo učiniti da ne bismo trpeli negativne sankcije svoje okoline. Neke stvari su predmet tabua zato što ih smatramo svetim, nedodirljivim ili čistim. Zabranjen može biti, recimo, pristup određenim delovima hrama ili fizički kontakt s monarhom. Druga vrsta tabua su postupci kojih se gnušamo, kao što su incest, pedofilija ili čitanje „Informera“. U oba slučaja, tabui nam govore o društvima koja su ih stvorila zato što označavaju šta su ta društva štitila i od čega su se branila da bi ostala na okupu, da bi zajednica bila moguća, ali otkrivaju nam i nevidljive niti društvene moći koje ih po potrebi konstruišu.

Obe vrste tabua umrsile su se nedavno oko istog događaja, dodele priznanja za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji. „Moram da se ogradim od prisustva Tomislava Nikolića. Poštujući instituciju predsednika, ja od devedesetih ne podržavam njegovu politiku“, izjavio je književnik Filip David primajući priznanje u Narodnoj biblioteci Srbije, dok je predsednik sedeo u prvom redu gledališta.

Davidov mali čin građanske pobune narušio je veštački karakter ceremonije i zasekao duboko u konformističku nedodirljivost predstavnika vlasti u njegovom prisustvu. Dodela književne nagrade sama po sebi najčešće nije dovoljno primamljiva roba za medijske diskonte – ona se oslobađa rezervata kulturne rubrike i postaje značajna tek zahvaljujući prisustvu državnih funkcionera. Ritual je koncipiran tako da, primajući nagradu u prisustvu vlasti, književnik postaje državni intelektualac i time uvećava legitimitet onih koji su svojim prisustvom učinili njegovu nagradu značajnom. Ukoliko se zadovolji ta osnovna forma, ritual se smatra uspelim, ma koliko izvedba bila traljava. Sasvim je nevažno to što je osoba koja je i Nikoliću i ministru kulture Tasovcu pisala kratke govore preuzela uvodne citate poznatih ličnosti s doslovno prvog linka koji se pojavi kada u Guglu ukucate reči „biblioteka“ i „citati“ (samo napred, proverite – tu su i Nikolićev Ciceron i Tasovčev Borhes), što govori o uloženom trudu. Dovoljno je pojaviti se i stvarati iluziju da se nešto zbiva zbog blagotvornog ozračja političke klase. Ritual je po pravilu uspeo jer je obostrano koristan: političari vole da im uz tron sede pametni i knjiški ljudi, a oni zauzvrat mogu da, u nedostatku spisateljskih sposobnosti, razvijaju talenat za politikantstvo i dožive udobnu starost u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Kad se takav scenario odbaci jer neko neće s fukarom, kamere i diktafoni najčešće nisu prisutni, ali ovoga puta je bilo drugačije. Predsednik je želeo da mu dodela književne nagrade bude kulisa za javno konzumiranje kulture, a David, kome nisu najavili Nikolićevo prisustvo, nije hteo da se okrene i ode jer su mu nagradu dali čitaoci. Izašao je za govornicu, rekao šta je osećao da mora da kaže i to je, što se njega tiče, bilo to. Događaja su se onda dohvatili najpre mediji, pa društvene mreže, i Nikolić nije mogao da otrpi još jedno javno sramoćenje.

Sistem se u ovakvim situacijama služi dvema linijama odbrane. Kao i u skorašnjem slučaju vaterpolo turnira na kojem je cela hala zviždala funkcionerluku koji je pokušao da pažnju prigrabi za sebe, prva linija odbrane je malograđanština. Lojalni novinari i javne ličnosti sugerisali su nam da nekako nije lepo, a naročito da nije lepo u javnosti, huliti na vlast, jer gospodi od toga spadaju monokl i cilindar, a damama se zarumene obrazi od silnog prostakluka. Taj vid amortizacije udara ovoga puta su iskoristili ministar kulture Tasovac i Nikolićeva savetnica za medije Stanislava Pak, sugerišući kako „politiku i kulturu ne treba mešati“, to jest kako ne treba iznositi nikakve političke stavove u ustanovama kulture. Tasovac, naravno, nije opazio ironiju u tome što je njegova funkcija upravo spoj ta dva polja. Pak se, naravno, nije setila da posavetuje predsednika da ne dolazi na dodelu nagrada jer „politiku i kulturu ne treba mešati“, ili da bar dođe kao privatno lice, sedne na bilo koje slobodno mesto i pretvara se da zna razliku između knjige i romana.

Zaista, razmotrimo za trenutak kulturu bez politike. Zamislimo „Ubiti pticu rugalicu“ koja ne grmi protiv rasizma i segregacije, nego je svedena na dogodovštine tokom jednog sudskog procesa. Zamislimo „Dnevnik Ane Frank“ u kojem se govori o monotoniji života na tavanu, ali ne i o okolnostima koje su do njega dovele. Zamislimo „Životinjsku farmu“ u kojoj životinje ne otvaraju pitanja slobode, vlasti i moći, nego samo grokću i jedu pomije. Zamislimo je bez Brehta, bez Igoa, bez Majakovskog, i postaće nam jasnije kakvu kulturu priželjkuje politička klasa kada kultura progovori o njoj. Traži se kultura koja ne govori o vrednostima, nego se svodi na visokoparnu zabavu za frakove i krinoline, a ona – tome nas je naučila Tasovčeva Filharmonija – nije za svakoga. Politika je prisutna u kulturi u istoj meri u kojoj je političar Nikolić bio prisutan na dodeli nagrada u Narodnoj biblioteci: ignorisati to značilo bi ignorisati realnost.

Kada malograđansko „nije lepo“ omane ili se pokaže nedostatnim, nadolazi druga linija odbrane, stari dobri fašizam, a za njega su tradicionalno zaduženi mediji. Ovoga puta, vlastoljubivu „Politiku“ kolumnom su pretekle predsednikoholičarske „Večernje novosti“, u liku i nedelu glavnog urednika Ratka Dmitrovića. Nakon uvodnog zgražavanja nad piščevom tobožnjom nepristojnošću, glavni i odurni je prilježno nabrojao mesta na kojima je iskazivanje političkog stava primereno: „na izborima, u stanu, u stranačkim prostorijama“. Podsetio je da je Nikolić vlast stekao legalno, izbornom voljom građana Srbije, što bi u njegovoj svesti trebalo da sugeriše ne samo imunitet od kritike već i amnestiju za dotadašnju nehigijensku političku karijeru. Setio se čak i da pomene Davidovo nošenje kape prilikom primanja nagrade kao još jedan vid nepoštovanja institucija Republike Srbije. Za kraj, poslužio se klišeom svakog šoviniste i pred Nikolića kao živi zid isturio narod, pitajući javnost da li su Srbi negde i nekada zaslužili takav odnos Filipa Davida prema njihovom predsedniku. Zatim je potegao poslednju niskost s dna kace: sugerisao je kako David nije zahvalan na tome što su ga, kad je bio dete, Srbi spasli tokom Drugog svetskog rata.

Presecimo ovaj pasus da gadost odleži.

U suženoj svesti šovinista po službenoj dužnosti, Filip David nije čovek, nego skup kategorija. Prva kategorija, na osnovu koje sprovode dalju klasifikaciju, odnosi se na nedostatak treperavog osećaja sreće u prisustvu trenutnog predsednika, što osobu o kojoj je reč označava kao neprijatelja. Budući da je neprijatelj, Davidu treba naći svojstva koja ga diskvalifikuju. Za to nema obilja materijala ni u Davidovom javnom delanju, ni u njegovom spisateljskom umeću, ni u policijskim dosijeima, pa će poslužiti klasično sredstvo svake hulje – prebrojavanje krvnih zrnaca. Po tom pitanju, David je već ozbiljan krivac: nije naš. To početno izdajstvo nije mu dovoljno. Hrabrošću plemenitih ljudi koji su ga sakrili od nemačkih okupatora i Nedićevih kvislinga, kao dete je preživeo genocid. Spasioci su bili pripadnici većinskog naroda, pa bi razumljivo bilo da on zauvek bude ponizan mali dužnik, manjinski od makovog zrna, nedostojan da sedamdeset godina kasnije iskaže bilo kakav antidogmatski politički stav u državi čiji je građanin. Pošto je prekršio taj fašistički bonton, sasvim je opravdano da ga nekakva uštva podseti ko je on zapravo, šta je i gde mu je mesto. Prava je sreća što na platnim spiskovima nikad ne manjka volontera voljnih da urolaju svoje novine i zamahnu. Time štedimo štangle.

Rasni zakoni marionetske vlade Nedićeve Srbije ukidali su ljudima sva prava zato što su bili Jevreji. Dmitrovićevo rezonovanje ide istim smerom: David je Jevrejin koji je preživeo Drugi svetski rat zato što su ga spasli Srbi, dakle, David nema pravo da u Srbiji javno kritikuje bilo šta, a naročito ne s govornice u Narodnoj biblioteci Srbije. Mrtvi nemaju mogućnost govora jer su mrtvi, a živi nemaju pravo govora jer treba da budu zahvalni na tome što su preživeli. U oba slučaja, za Dmitrovića je dobar Jevrejin samo onaj koji ćuti.

Da nije njegovih pretnji tužbama, čime bi država imala priliku da pritekne u pomoć lojalnom građaninu koji je pomogao njoj, Dmitrovićev pokušaj da se odbrani od konstatacije da je antisemita bio bi gotovo dirljiv. U tekstu kojim odgovara na gnev koji je izazvao, on uvređeno naglašava da nije govorio o celom jevrejskom narodu, nego o Davidu kao pojedincu, jer u mraku između njegovih ušiju vlada stav da rasistička gadost ne može da se izrekne u jednini. „Ja sam pisao o jednom čoveku, oni su videli narod“, kaže za svoje kritičare piskaralo koje je kritiku na račun Tomislava Nikolića proglasilo napadom na srpski narod s leđa. Pošto javnost Srbije još uvek nije otupela do te mere da oćuti kršenje tabua antisemitizma, neizbežna je i kuknjava o ugrožavanju prava na mišljenje – istog onog prava koje on sam pokušava da ukine Davidu terajući ga u četiri zida ili iza paravana na biračkom mestu. S obzirom na to da je osetio potrebu da grmne na njega s pozicije urednika dnevnih novina, iako je David svoju ogradu formulisao izuzetno oprezno, pitanje je šta bi urednik „Večernjih novosti“ Ratko Dmitrović tek rekao izvesnom novinaru „Pečata“ Ratku Dmitroviću, koji je, pre svega nekoliko godina, za Nikolićevog prethodnika pisao da je „prohrvatski predsednik“, „predsednik Demokratske stranke, a uzgred i predsednik Srbije“, da za njegove postupke „čovek ne zna da li da se smeje ili da plače“, i javno razmatrao čeka li njega zatvorska sudba Ive Sanadera. Verovatno bi mu rekao da se, citirajmo ga, „to jednostavno ne radi, nepristojno je, nije svojstveno kulturnom čoveku, to izleće kao iz kutija šibica uskih ljudskih okvira, zasniva se na netrpeljivosti, isključivosti, pomalo i mržnji“. Ratko bi Ratka nesumnjivo podsetio da taj čovek, citirajmo ga ponovo, „nije silom u kabinetu predsednika Srbije“, da ga je „izabrao narod, građani Srbije“ i da „valjda, ima obavezu da poštuje volju naroda, državu u kojoj živi, njene institucije“. Ako bi se Dmitrović požalio da mu se od predsednika podiže džigerica, Dmitrović bi ga poučio gde se to rešava. Kako ono ide: „Na izborima, u stanu, u stranačkim prostorijama.“

Zašto je uopšte važno šta o jednom piscu truća nekakav antisemita? Važno je zato što je taj antisemita urednik čitanih novina u vlasništvu države. Važno je zato što ga je na to mesto 2013. postavila vlast koju danas požrtvovano brani od nezahvalnog jevrejskog dečaka. Važno je zato što nam je već odavno mera sunovrata društva rijaliti-šou, a ne fašizam, ne rasizam, ne antisemitizam. Važno je zato što preživljavamo emocionalne krize zbog kič izjava u kič emisijama, ali odmahujemo rukom na stavljanje žute trake preko usta jednog od najpoznatijih živih pisaca Srbije.

Raščistimo i nesaglasje povodom toga da li je David trebalo da reaguje onako kako je reagovao. Nije više popularno podsećati na to, ali sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić nikada se javno nije odrekao makabričnog čina četničkog vojvode koji mu je dodelio Vojislav Šešelj. Četnici su, nije ni to više popularno reći, bili saradnici okupatora tokom Drugog svetskog rata. Njihov vođa Dragoljub Mihailović, neka mi kolaboracionisti oproste, obavestio je u decembru 1942. svoje trupe da su „partizanske jedinice pune razbojnika svih vrsta, kao što su ustaše – najgori kasapi srpskog naroda – Jevreji, Hrvati, Dalmatinci, Bugari, Turci, Mađari i svi drugi narodi sveta“, a zatim ih poslao da se protiv tih razbojnika bore na strani Vermahta. Vojvoda Nikolić nije na raspolaganju imao Vermaht, ali jeste imao Vojislava Šešelja, koga je u stopu sledio dok je zastrašivao manjine, organizovao paravojne formacije, izbacivao porodicu Barbalić iz stana i bavio se ostalim aktivnostima kojima se ološ u ratna vremena bavi iza linije fronta.

Natezanjem povodom toga da li je Filip David trebalo da se ograđuje od takve figure, da li je trebalo da ode ako nije želeo da nagradu primi u Nikolićevom prisustvu i povodom toga šta uopšte znači „ograditi se“ gubi se iz vida jedna važna stvar: iako javan, Davidov gest je spontan čin čoveka koji je preživeo fašizam i koji nema nameru da sveže propranoj biografiji jednog fašiste gleda kroz prste. Tu nema nikakve afektacije, nikakvog opozicionog žara – tu ima samo nepokolebljivog odbijanja da se učestvuje u kolektivnom pretvaranju da je četnički vojvoda u prvom redu gledališta samo predsednik Srbije i ništa više. I naravno da stari antifašista David nije skinuo kapu – ni Nikolić nije skinuo svoju četničku šubaru.