Dario Hajrić

Napredna upotreba šipke

In Pisma iz Apsurdistana on 24/11/2018 at 19:54

Postoji izvesna tačka u kojoj izrazi u javnom govoru postaju izlizani do te mere da zvuče šuplje i kada su sasvim validni. Jedan od njih odnosi se na karakteristično obeležja aktuelne vlasti u Srbiji i deo mehanizma kojim ona produžava svoj vek trajanja iz izbora u izbore. Reč je o političkom nasilju.

Kad god je potegnut, taj izraz nam u neku ruku zazvuči preterano iz vrlo jasnog razloga: devedesete godine, Miloševićevi kordoni, vodeni topovi, suzavac i politička ubistva svima su nam drastično podigli lestvicu za ono što smatramo istinskim nasiljem nad opozicijom.

Povrh toga, mnogi osećaju varljivo zadovoljstvo jer posledice loših postupaka postpetooktobarske vlasti sada ne snosimo samo mi, već i ljudi koji su bili u toj vlasti. Prosečan građanin vidi da je opozicija još uvek legalna stvar, da ih u prenosima skupštine niko ne mlati, da ih ne vešaju na bandere i sleže ramenima smatrajući da je za bilo šta manje od toga ozbiljno preterivanje iskoristiti reč „nasilje“.

Međutim, ne postoji drugi termin za to kada vam neko iz čista mira priđe s leđa i udari vas šipkom u potiljak, kao što se sinoć desilo Borku Stefanoviću, predsedniku Levice Srbije. Ne postoji drugi izraz za to kad vam udarcem izbiju dva zuba i raseku usnu, kao što se desilo Bobanu Jovanoviću, koji je pokušao da ga odbrani. Nema tačnijeg izraza za to kada vas udaraju u glavu kao što su udarali trećeg napadnutog, Marka Dimića.

Doduše, alternativno tumačenje je ponudio izvesni predsednik Srbije, koji je požurio da kaže kako napadnuti imaju „lakše telesne povrede“, napadače nazvao „licima koja su učestvovala u incidentu“ i insinuirao da postoje različite verzije toga kako je do napada došlo. Postoje i različite verzije toga u kojoj realnosti predsednik živi.

Ovo je samo poslednji u nizu politički motivisanih napada u naprednjačkoj eri, a hapšenje vinovnika predstavlja izuzetak. Majdanpek, Pećinci, Batajnica i Apatin samo su neka od mesta u kojima su članove opozicionih stranaka fizički napadali i prebijali neidentifikovani ljudi koji su postali prateća pojava svakih lokalnih izbora. U Vrbasu smo imali i protivpravno lišavanje slobode. U Mionici su ćelavci iz džipova pretukli čak i socijaliste, jer demokrata nije bilo na vidiku, valja zaraditi dnevnice, a i nije red da vladajuće stranke jedna drugoj budu konkurencija.

Lista naselja čije izbore prate fotografije krvavih glava dugačka je koliko i spisak vukova koji su tim povodom pojeli magarca, pošto policija nikako ne uspeva da uoči vozila sa zatamnjenim staklima u blizini biračkih mesta.

Valja primetiti da ni u jednom od navedenih slučajeva do nasilja nije došlo u vidu izliva agresije zbog nekakve negativne atmosfere u društvu. Stefanovića i pratioce nije pretukla divljačka medijska kampanja vlasti protiv bilo kakve kritike, zato što u napadu od petka nije bilo ničega spontanog, izuzev ako je u Kruševcu uobičajeno šetati s metalnim šipkama.

Kada je reč o politički motivisanom nasilju, svrha naslova u tabloidima koji nam već godinama u lice vrište imena dežurnih izdajnika nije da isprovocira nekoga da samoinicijativno ponese oružje u grad i da sa društvom napravi sačekušu za minornog opozicionog političara.

Oni su tu da nas odvrate od nazivanja stvari pravim imenom kada neko pošalje batinaše da pokažu ko je glavni u kraju. Tu su da nas utišaju tako što će nam nametnuti obavezu da objašnjavamo kako revolt zbog napada nije isto što i podrška nekoj stranci ili prethodnoj vlasti nego osnovna solidarnost. Cilj im je da nas izdresiraju da gledamo svoja posla kad zamahnu, pošto smo relativno bezbedni dok se ne suprotstavimo.

Problem s takvim pristupom je u tome što svi imamo tačku u kojoj otpor, makar i mlak, postaje nužnost. Neko će podići glas kad zakapuljačene falange prebijaju ljude na ulici, neko tek kada mu smanje penziju ili otpuste dete da bi napravili mesto za još jednog stranačkog vojnika. Neko će se pobuniti kada buldožeri i fantomke ruše po Beogradu, a neko kad podignu cenu benzina. Nekome će crvena linija biti priznavanje nezavisnosti Kosova, a nekome to što će, zbog novog zakona, tokom trudničkog bolovanja mesecima primati manje od deset hiljada dinara.

Čak i naprednjačka pastva ima tačku u kojoj će početi da napušta brod, pa makar to bilo i preskakanje u redu za uhlebljenje. Međutim, svi imamo granicu nakon koje više nećemo da ćutimo, i ako posvetite tome trenutak, siguran sam da ćete i sami naći svoju.

Kada progovorimo tako da nas drugi čuju – bilo zato što je to ispravna stvar ili zato što nemamo drugog izbora – i kad zbog toga potegnu blato svojih medija, uvrede botova, šipke, pretnje, otkaze, klevete, pa čak i institucije države koju su uzurpirali do krajnjih granica, sve što ostaje jeste solidarnost.

Ona nas možda neće zaštititi, ali nam može dati snage da izdržimo do vremena kada se nešto konačno bude moglo uraditi. Ako želimo solidarnost kad na nas dođe red, pružimo je danas.

Advertisements

Evo šta ja mislim...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s