Dario Hajrić

Archive for the ‘Akuzativ’ Category

Kultura kolaboracije

In Akuzativ on 07/03/2016 at 12:48

Tabui su, znamo to, postupci koje ne smemo učiniti da ne bismo trpeli negativne sankcije svoje okoline. Neke stvari su predmet tabua zato što ih smatramo svetim, nedodirljivim ili čistim. Zabranjen može biti, recimo, pristup određenim delovima hrama ili fizički kontakt s monarhom. Druga vrsta tabua su postupci kojih se gnušamo, kao što su incest, pedofilija ili čitanje „Informera“. U oba slučaja, tabui nam govore o društvima koja su ih stvorila zato što označavaju šta su ta društva štitila i od čega su se branila da bi ostala na okupu, da bi zajednica bila moguća, ali otkrivaju nam i nevidljive niti društvene moći koje ih po potrebi konstruišu.

Obe vrste tabua umrsile su se nedavno oko istog događaja, dodele priznanja za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji. „Moram da se ogradim od prisustva Tomislava Nikolića. Poštujući instituciju predsednika, ja od devedesetih ne podržavam njegovu politiku“, izjavio je književnik Filip David primajući priznanje u Narodnoj biblioteci Srbije, dok je predsednik sedeo u prvom redu gledališta.

Davidov mali čin građanske pobune narušio je veštački karakter ceremonije i zasekao duboko u konformističku nedodirljivost predstavnika vlasti u njegovom prisustvu. Dodela književne nagrade sama po sebi najčešće nije dovoljno primamljiva roba za medijske diskonte – ona se oslobađa rezervata kulturne rubrike i postaje značajna tek zahvaljujući prisustvu državnih funkcionera. Ritual je koncipiran tako da, primajući nagradu u prisustvu vlasti, književnik postaje državni intelektualac i time uvećava legitimitet onih koji su svojim prisustvom učinili njegovu nagradu značajnom. Ukoliko se zadovolji ta osnovna forma, ritual se smatra uspelim, ma koliko izvedba bila traljava. Sasvim je nevažno to što je osoba koja je i Nikoliću i ministru kulture Tasovcu pisala kratke govore preuzela uvodne citate poznatih ličnosti s doslovno prvog linka koji se pojavi kada u Guglu ukucate reči „biblioteka“ i „citati“ (samo napred, proverite – tu su i Nikolićev Ciceron i Tasovčev Borhes), što govori o uloženom trudu. Dovoljno je pojaviti se i stvarati iluziju da se nešto zbiva zbog blagotvornog ozračja političke klase. Ritual je po pravilu uspeo jer je obostrano koristan: političari vole da im uz tron sede pametni i knjiški ljudi, a oni zauzvrat mogu da, u nedostatku spisateljskih sposobnosti, razvijaju talenat za politikantstvo i dožive udobnu starost u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Kad se takav scenario odbaci jer neko neće s fukarom, kamere i diktafoni najčešće nisu prisutni, ali ovoga puta je bilo drugačije. Predsednik je želeo da mu dodela književne nagrade bude kulisa za javno konzumiranje kulture, a David, kome nisu najavili Nikolićevo prisustvo, nije hteo da se okrene i ode jer su mu nagradu dali čitaoci. Izašao je za govornicu, rekao šta je osećao da mora da kaže i to je, što se njega tiče, bilo to. Događaja su se onda dohvatili najpre mediji, pa društvene mreže, i Nikolić nije mogao da otrpi još jedno javno sramoćenje.

Sistem se u ovakvim situacijama služi dvema linijama odbrane. Kao i u skorašnjem slučaju vaterpolo turnira na kojem je cela hala zviždala funkcionerluku koji je pokušao da pažnju prigrabi za sebe, prva linija odbrane je malograđanština. Lojalni novinari i javne ličnosti sugerisali su nam da nekako nije lepo, a naročito da nije lepo u javnosti, huliti na vlast, jer gospodi od toga spadaju monokl i cilindar, a damama se zarumene obrazi od silnog prostakluka. Taj vid amortizacije udara ovoga puta su iskoristili ministar kulture Tasovac i Nikolićeva savetnica za medije Stanislava Pak, sugerišući kako „politiku i kulturu ne treba mešati“, to jest kako ne treba iznositi nikakve političke stavove u ustanovama kulture. Tasovac, naravno, nije opazio ironiju u tome što je njegova funkcija upravo spoj ta dva polja. Pak se, naravno, nije setila da posavetuje predsednika da ne dolazi na dodelu nagrada jer „politiku i kulturu ne treba mešati“, ili da bar dođe kao privatno lice, sedne na bilo koje slobodno mesto i pretvara se da zna razliku između knjige i romana.

Zaista, razmotrimo za trenutak kulturu bez politike. Zamislimo „Ubiti pticu rugalicu“ koja ne grmi protiv rasizma i segregacije, nego je svedena na dogodovštine tokom jednog sudskog procesa. Zamislimo „Dnevnik Ane Frank“ u kojem se govori o monotoniji života na tavanu, ali ne i o okolnostima koje su do njega dovele. Zamislimo „Životinjsku farmu“ u kojoj životinje ne otvaraju pitanja slobode, vlasti i moći, nego samo grokću i jedu pomije. Zamislimo je bez Brehta, bez Igoa, bez Majakovskog, i postaće nam jasnije kakvu kulturu priželjkuje politička klasa kada kultura progovori o njoj. Traži se kultura koja ne govori o vrednostima, nego se svodi na visokoparnu zabavu za frakove i krinoline, a ona – tome nas je naučila Tasovčeva Filharmonija – nije za svakoga. Politika je prisutna u kulturi u istoj meri u kojoj je političar Nikolić bio prisutan na dodeli nagrada u Narodnoj biblioteci: ignorisati to značilo bi ignorisati realnost.

Kada malograđansko „nije lepo“ omane ili se pokaže nedostatnim, nadolazi druga linija odbrane, stari dobri fašizam, a za njega su tradicionalno zaduženi mediji. Ovoga puta, vlastoljubivu „Politiku“ kolumnom su pretekle predsednikoholičarske „Večernje novosti“, u liku i nedelu glavnog urednika Ratka Dmitrovića. Nakon uvodnog zgražavanja nad piščevom tobožnjom nepristojnošću, glavni i odurni je prilježno nabrojao mesta na kojima je iskazivanje političkog stava primereno: „na izborima, u stanu, u stranačkim prostorijama“. Podsetio je da je Nikolić vlast stekao legalno, izbornom voljom građana Srbije, što bi u njegovoj svesti trebalo da sugeriše ne samo imunitet od kritike već i amnestiju za dotadašnju nehigijensku političku karijeru. Setio se čak i da pomene Davidovo nošenje kape prilikom primanja nagrade kao još jedan vid nepoštovanja institucija Republike Srbije. Za kraj, poslužio se klišeom svakog šoviniste i pred Nikolića kao živi zid isturio narod, pitajući javnost da li su Srbi negde i nekada zaslužili takav odnos Filipa Davida prema njihovom predsedniku. Zatim je potegao poslednju niskost s dna kace: sugerisao je kako David nije zahvalan na tome što su ga, kad je bio dete, Srbi spasli tokom Drugog svetskog rata.

Presecimo ovaj pasus da gadost odleži.

U suženoj svesti šovinista po službenoj dužnosti, Filip David nije čovek, nego skup kategorija. Prva kategorija, na osnovu koje sprovode dalju klasifikaciju, odnosi se na nedostatak treperavog osećaja sreće u prisustvu trenutnog predsednika, što osobu o kojoj je reč označava kao neprijatelja. Budući da je neprijatelj, Davidu treba naći svojstva koja ga diskvalifikuju. Za to nema obilja materijala ni u Davidovom javnom delanju, ni u njegovom spisateljskom umeću, ni u policijskim dosijeima, pa će poslužiti klasično sredstvo svake hulje – prebrojavanje krvnih zrnaca. Po tom pitanju, David je već ozbiljan krivac: nije naš. To početno izdajstvo nije mu dovoljno. Hrabrošću plemenitih ljudi koji su ga sakrili od nemačkih okupatora i Nedićevih kvislinga, kao dete je preživeo genocid. Spasioci su bili pripadnici većinskog naroda, pa bi razumljivo bilo da on zauvek bude ponizan mali dužnik, manjinski od makovog zrna, nedostojan da sedamdeset godina kasnije iskaže bilo kakav antidogmatski politički stav u državi čiji je građanin. Pošto je prekršio taj fašistički bonton, sasvim je opravdano da ga nekakva uštva podseti ko je on zapravo, šta je i gde mu je mesto. Prava je sreća što na platnim spiskovima nikad ne manjka volontera voljnih da urolaju svoje novine i zamahnu. Time štedimo štangle.

Rasni zakoni marionetske vlade Nedićeve Srbije ukidali su ljudima sva prava zato što su bili Jevreji. Dmitrovićevo rezonovanje ide istim smerom: David je Jevrejin koji je preživeo Drugi svetski rat zato što su ga spasli Srbi, dakle, David nema pravo da u Srbiji javno kritikuje bilo šta, a naročito ne s govornice u Narodnoj biblioteci Srbije. Mrtvi nemaju mogućnost govora jer su mrtvi, a živi nemaju pravo govora jer treba da budu zahvalni na tome što su preživeli. U oba slučaja, za Dmitrovića je dobar Jevrejin samo onaj koji ćuti.

Da nije njegovih pretnji tužbama, čime bi država imala priliku da pritekne u pomoć lojalnom građaninu koji je pomogao njoj, Dmitrovićev pokušaj da se odbrani od konstatacije da je antisemita bio bi gotovo dirljiv. U tekstu kojim odgovara na gnev koji je izazvao, on uvređeno naglašava da nije govorio o celom jevrejskom narodu, nego o Davidu kao pojedincu, jer u mraku između njegovih ušiju vlada stav da rasistička gadost ne može da se izrekne u jednini. „Ja sam pisao o jednom čoveku, oni su videli narod“, kaže za svoje kritičare piskaralo koje je kritiku na račun Tomislava Nikolića proglasilo napadom na srpski narod s leđa. Pošto javnost Srbije još uvek nije otupela do te mere da oćuti kršenje tabua antisemitizma, neizbežna je i kuknjava o ugrožavanju prava na mišljenje – istog onog prava koje on sam pokušava da ukine Davidu terajući ga u četiri zida ili iza paravana na biračkom mestu. S obzirom na to da je osetio potrebu da grmne na njega s pozicije urednika dnevnih novina, iako je David svoju ogradu formulisao izuzetno oprezno, pitanje je šta bi urednik „Večernjih novosti“ Ratko Dmitrović tek rekao izvesnom novinaru „Pečata“ Ratku Dmitroviću, koji je, pre svega nekoliko godina, za Nikolićevog prethodnika pisao da je „prohrvatski predsednik“, „predsednik Demokratske stranke, a uzgred i predsednik Srbije“, da za njegove postupke „čovek ne zna da li da se smeje ili da plače“, i javno razmatrao čeka li njega zatvorska sudba Ive Sanadera. Verovatno bi mu rekao da se, citirajmo ga, „to jednostavno ne radi, nepristojno je, nije svojstveno kulturnom čoveku, to izleće kao iz kutija šibica uskih ljudskih okvira, zasniva se na netrpeljivosti, isključivosti, pomalo i mržnji“. Ratko bi Ratka nesumnjivo podsetio da taj čovek, citirajmo ga ponovo, „nije silom u kabinetu predsednika Srbije“, da ga je „izabrao narod, građani Srbije“ i da „valjda, ima obavezu da poštuje volju naroda, državu u kojoj živi, njene institucije“. Ako bi se Dmitrović požalio da mu se od predsednika podiže džigerica, Dmitrović bi ga poučio gde se to rešava. Kako ono ide: „Na izborima, u stanu, u stranačkim prostorijama.“

Zašto je uopšte važno šta o jednom piscu truća nekakav antisemita? Važno je zato što je taj antisemita urednik čitanih novina u vlasništvu države. Važno je zato što ga je na to mesto 2013. postavila vlast koju danas požrtvovano brani od nezahvalnog jevrejskog dečaka. Važno je zato što nam je već odavno mera sunovrata društva rijaliti-šou, a ne fašizam, ne rasizam, ne antisemitizam. Važno je zato što preživljavamo emocionalne krize zbog kič izjava u kič emisijama, ali odmahujemo rukom na stavljanje žute trake preko usta jednog od najpoznatijih živih pisaca Srbije.

Raščistimo i nesaglasje povodom toga da li je David trebalo da reaguje onako kako je reagovao. Nije više popularno podsećati na to, ali sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić nikada se javno nije odrekao makabričnog čina četničkog vojvode koji mu je dodelio Vojislav Šešelj. Četnici su, nije ni to više popularno reći, bili saradnici okupatora tokom Drugog svetskog rata. Njihov vođa Dragoljub Mihailović, neka mi kolaboracionisti oproste, obavestio je u decembru 1942. svoje trupe da su „partizanske jedinice pune razbojnika svih vrsta, kao što su ustaše – najgori kasapi srpskog naroda – Jevreji, Hrvati, Dalmatinci, Bugari, Turci, Mađari i svi drugi narodi sveta“, a zatim ih poslao da se protiv tih razbojnika bore na strani Vermahta. Vojvoda Nikolić nije na raspolaganju imao Vermaht, ali jeste imao Vojislava Šešelja, koga je u stopu sledio dok je zastrašivao manjine, organizovao paravojne formacije, izbacivao porodicu Barbalić iz stana i bavio se ostalim aktivnostima kojima se ološ u ratna vremena bavi iza linije fronta.

Natezanjem povodom toga da li je Filip David trebalo da se ograđuje od takve figure, da li je trebalo da ode ako nije želeo da nagradu primi u Nikolićevom prisustvu i povodom toga šta uopšte znači „ograditi se“ gubi se iz vida jedna važna stvar: iako javan, Davidov gest je spontan čin čoveka koji je preživeo fašizam i koji nema nameru da sveže propranoj biografiji jednog fašiste gleda kroz prste. Tu nema nikakve afektacije, nikakvog opozicionog žara – tu ima samo nepokolebljivog odbijanja da se učestvuje u kolektivnom pretvaranju da je četnički vojvoda u prvom redu gledališta samo predsednik Srbije i ništa više. I naravno da stari antifašista David nije skinuo kapu – ni Nikolić nije skinuo svoju četničku šubaru.

Kontrola sadašnjosti

In Akuzativ on 08/06/2015 at 14:08

Tokom benevolentne vladavine Aleksandra Vučića, protesti će ubuduće morati da se održavaju prema jasno uspostavljenim pravilima. Građani to mogu činiti tiho, bez skandiranja, povika i stvaranja nepotrebne galame. Transparenti, ukoliko su neophodni, mogu da sežu samo do A4 formata. Parole će biti ambivalentne: „Hoćemo, ali ne insistiramo!”, „Ne damo naša prava dok ne podviknete!”, „Imamo umerene, razumne zahteve i iznećemo ih ako vam to ne smeta!” i slično. Pištaljke su dozvoljene, ali bez kuglica unutra, zbog buke. Skupovi striktno bez govornika, jer zapaljiv govor može uskomešati raju i navesti je da mrmljanjem sebi u bradu prekorači dozvoljen broj decibela. Zastave, razume se, samo državne, jer ne želimo nikakvu polarizaciju. Izraz nezadovoljstva moguć je, ukratko, samo ukoliko je kontrolisan dovoljno da nema bojazni da će ostvariti ikakav efekat, pa makar i simbolički.

Preterivanje? Naravno, ali samo u stepenu, i samo zasad. Ukoliko bude usvojen, novi predlog skupštinskog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja zabraniće svaku vrstu okupljanja ispred zgrade republičkog parlamenta, bez obzira na to da li Skupština zaseda u njoj ili ne. Obrazloženja još uvek nema, što ne treba da nas čudi: vlast koja nije našla za shodno da obavi javnu raspravu prilikom donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu nema razloga da se zamara objašnjavanjem zašto najednom, bez ikakvog povoda, sužava slobodu okupljanja. Mada naizgled sitna, ova zabrana se ne može posmatrati kao uskraćivanje jedne od bezbroj lokacija na kojima se protest može održati. Protiv odluka vlasti, bila ona lokalna, pokrajinska ili republička, razumno je protestovati na mestima na kojima se one izglasavaju i na mestima na kojima se one sprovode, a kada se jednom počne sa sužavanjem prostora za to, teško je zaustaviti taj proces. Beograd, naime, nije prvi grad u kojem će javni skupovi ispred institucija biti zabranjeni. Sužavanje prostora za proteste već smo videli u Zaječaru, gde su lokalne vlasti propisale da se gradske ulice i javni prostori mogu koristiti u svrhu okupljanja samo na određenim mestima, podalje od bilo kakve institucije, i uz plaćanje takse približne prosečnoj zaječarskoj mesečnoj plati. Kao i u Beogradu, izostalo je i obrazloženje i odgovor na pitanje: ukoliko okupljanja zabranjujemo na jednom mestu, zašto ih ne bismo sasvim zabranili? Ako su protesti zabranjeni na mestima na kojima je najlogičnije da se oni održavaju, šta sprečava vlast da zabrani da se oni održavaju bilo gde?

Reč je o zadiranju u prostor građanske slobode za koje moraju postojati izuzetno valjani razlozi, a ne puka volja skupštinske većine koja može izglasati i da je belo zapravo crno, ili da je fudbalska liga Srbije kvalitetna i zanimljiva za gledanje. Sloboda okupljanja je zajamčena Ustavom, a Ustav je nezgodno gaziti čak i ako ste autokrata: na njemu počiva kula od karata zakona, propisa i ovlašćenja na koja se pozivate, uključujući i izbore koji su vas na vlast doveli. Ma koliko traljava, zarozana i rasturena bila, demokratija nije diktatura većine, a čak i vladu s natpolovičnom većinom obavezuju pravila sistema u kojem ona deluje. Onog trenutka kada vlast prekorači svoja ovlašćenja, kada počne da zloupotrebljava policijske dosijee, medije i institucije, podrška građana prestaje da bude smokvin list za samovlašće, jer se iskoračilo van sistema, a tu više nema nikakvog legitimiteta. Preostaje samo uzurpacija vlasti i gola sila.

Suštinski problem napredokratske vlasti leži upravo u tome što je loše prikrivena sila zapravo jedina tehnologija vladanja za koju je ona kadra. Ona društvo deli na dve sfere: na jednu pod (formalnom ili neformalnom) državnom kontrolom koja teži da bude apsolutna, i na drugu, koja je lišena te kontrole, ali je zato potpuno prepuštena bezvlašću. Gledano iz ugla vlastodržaca, prva predstavlja poželjan model: centralizovanu, hijerarhizovanu autokratiju u kojoj je sve podređeno dogmatskoj ličnosti Vođe. Podrazumeva se da ona obuhvata čitav državni aparat, počev od mehanizama sile, medija i državnih ustanova, pa do poslednjeg pojedinca koji radi u javnom sektoru. Svi koje ta sfera zahvata nalaze se na stalnom testu lojalnosti, a ako ga ne polože, bivaju odbačeni poput stranog tela. Primeri dvojice glumaca koji su otpušteni zato što su javno govorili na protestu opozicije u Zaječaru i radnice novosadske „Informatike“ koja je otkaz dobila zato što je odbila da se učlani u „Treću Srbiju“ samo su neki od dokaza za to.

Stvar se ne završava na pojedincima. Poriv SNS-a da agresivno, suprotno izbornoj volji građanstva, preotima jednu po jednu opštinu od opozicije ne može se objasniti prostim vlastohlepljem, jer je i sama stranka više puta priznavala da nema dovoljno ljudi za sve upravljačke pozicije. Srž tog poriva je ideološka: sve što je državno pripada nama, a sve što pripada nama mora u potpunosti biti pod našom kontrolom. Postojanje opozicije na vlasti u bilo kojoj instanci za njih je oksimoron, diskrepancija koju je nužno razrešiti. Kad je reč o opštinama, to se ogleda u prekomponovanju vlasti, što je ljubak eufemizam za sabijanje lokalnih koalicija u Prokrustovu postelju republičke vlasti. Na primeru Inđije videli smo da čak i to ima svoje granice, ali lokalni izbori su u ovoj tački obesmišljeni do te mere da većina građana svoju lokalnu vlast zapravo bira na republičkim izborima. Raskid s tom praksom trebalo bi da bude obavezni deo programa svake kredibilne opozicije, jer to je jedan od nužnih koraka pri demontaži ovakvog, devijantnog političkog sistema.

Kad je reč o medijima, došli smo do faze u kojoj možemo reći da je javno mnjenje u Srbiji postalo komandno-plansko. Brižljivo filtrirani više nisu samo informativne emisije i politički program – medijska eugenika počela se širiti i na gledalište. Otuda nikome nije spao monokl od čuđenja kada se na društvenim mrežama otkrilo da slučajni prolaznici koje je ekipa Studija B zapitkivala o građanskom protestu opskurnog udruženja „Odbrani i podrži“ uopšte nisu bili slučajni. Prilog koji će ući u bogatu istoriju novinarskog beščašća mogao bi se nazvati gebelsovskim u nameri, propagandističkoj i lažljivoj, da izvedba nije bila toliko boldrikovska. Partijski pešadinci SNS-a, podmetnuti da deklamuju unapred pripremljene sastave, uhvaćeni su u naivnom pokušaju da glume javnost, a dokaza za njihovu povezanost s naprednjacima, poput fotografija s Tomislavom Nikolićem, bilo je toliko da čak ni naprednjačka informativna služba, sklona demantovanju belodanih činjenica, nije pokušala da ih opovrgne.

Zašto je to ikome važno? Zato što prvi put imamo vlast kojoj građani nisu više ni topovsko meso za krvave male snove o velikim državama, ni živalj kojim se dokazuje vlasništvo nad teritorijama, več čist višak. Njoj ne trebaju ljudi: ona ima i svoje medije koji prikazuju saharinsku stvarnost, i obilje statista koji po potrebi viču „Ua!“ ili egzaltirano aplaudiraju, ima svoje gradove na vodi kojima zaklanja gradove pod vodom i bez vode, i sva ona sila siromašnih, turobnih ljudi kojima je kraj meseca dalek kao Saturn predstavlja joj samo škart. Slučaj Studija B pokazuje da vlast više ne proizvodi samo fantomske kule na vodi, fantomske diplome i fantomske pretnje samoj sebi. Sklonost političke klase da fabrikuje paralelnu stvarnost proširila se do stepena na kojem se ne preza ni od proizvodnje fantomskog građanstva, jer samo nad njim ona može imati onoliko kontrole koliko je zadovoljava.

Botovi na Tviteru odavno više nisu novost, već predmet kontinuiranog podsmeha. Međutim, baviti se njima znači baviti se posledicama problema, a ne uzrocima. Oni su samo taktika – strategija se zove manipulacija, a ona se nikad ne sprovodi odozdo, već isključivo odozgo. Daleko je svrhovitije prepoznavanje botolikog ponašanja kod onih koji ne slove za botove. Takvo ponašanje se ogleda u kvaziobjektivnoj glorifikaciji Vođe u novinama koje se ne smatraju tabloidnim, izmišljanju teorija zavere protiv vlasti i misterioznih centara moći koji navodno finansiraju retke glasove što uzvikuju Non serviam, obesmišljavanju svakog otpora i denuncijaciji onih koji pokušavaju da ga pruže. Sistem se vrlo živahno brani, ali njegovi stvarni čuvari nisu botovi, nego apostoli društvene inercije koji su na strani svake vlasti i uvek imaju razumevanja za čvrstu ruku i zavođenje reda.

Van sfere sistema, u kojoj je kritika nemoguća, nalazi se druga sfera, u kojoj se nastoji da se kritika obesmisli odlukama kakva je zabrana skupova ispred parlamenta. Taj van-sistem predstavlja divljinu u svakoj oblasti života, počevši od tabloida, preko urbanog života, pa do međuljudskih odnosa. Od te sfere očekuje se da se stara sama o sebi, da se samoreguliše i da se priklanja nepisanim pravilima koja diktiraju kako se šta radi i o čemu se šta misli. Ta pravila odudaraju od zvanično proklamovanih, pa je tako nasilje načelno pogrešno, ali kad govorimo o konkretnim slučajevima – poput porodičnog nasilja – otkrivamo okeane razumevanja za nasilnike; korupcija je loša, ali „to je tako svugde“ i slično. Naravno, kad god se u toj društvenoj džungli dogodi nešto toliko strašno da građane trgne iz apatije, događa se ista stvar: zaziva se „sistem“ da ognjem i mačem zavede red, rastera urođenike, pobije grabljivice i spase nas, jer ovako više ne može. Logično pitanje ko je pravnom nesigurnošću hranio leoparde i ko je oslobađajućim presudama uzgajao pirane uglavnom ne dolazi na dnevni red, pa ostaje da gledamo kako duboko korumpirana politička klasa civilizuje mahnito građanstvo, a teškorukaši se nameću kao jedino razumno rešenje.

Jedan od problema s teškorukašima na vlasti jeste njihova želja za kontrolom, koja se po pravilu ne ograničava na sadašnjost. Geslo svemoćne Partije iz Orvelove „1984” da onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost, a da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost primenjuje se vrlo doslovno. Na primeru premijera Vučića, to deluje tako što on na pitanje novinarke „Juronjuza” o njegovoj notornoj izjavi iz radikalskih dana kako će za jednog mrtvog Srbina pobiti sto Muslimana kratko odvrati kako je ta izjava „apsolutno izvučena iz konteksta”. Zaista, vratimo tu rečenicu u kontekst.

Dvadeseti je jul 1995. Aleksandar Vučić, poslanik šovinističke, ratnohuškačke Srpske radikalne stranke, stoji za govornicom Narodne skupštine. Nosi preveliku košulju kratkih rukava i kravatu. Gnevan je zbog toga što mu je jasno da je krvavi balkanski rat na izmaku i da njegova stranka nikad neće proširiti mitsku Veliku Srbiju do Karlobaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice, linije koju je na mapi zapišao njegov stranački šef Vojislav Šešelj. S govornice, u živom televizijskom prenosu, tada dvadesetpetogodišnji Vučić uzvikuje: „Pa vi bombardujte! Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidim sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, i može li se tako ponašati sa srpskim narodom!“ Mada se tobož obraća UNPROFOR-u i NATO-u, on vrlo dobro zna da poruka neće dobaciti do njih, već samo do domaće javnosti, uveliko zatrovane ratnom propagandom, ugušene hiperinflacijom i izolacijom.

Evropski lideri, nezainteresovani i blaženi u svom neznanju, neće, naravno, čuti parafrazu naredbe OKW-Befehl Nr. 888/41 feldmaršala Vilhelma Kajtela, izdate šesnaestog septembra 1941, koja je važila za čitavu okupiranu Evropu i glasila da za svakog ranjenog vojnika Vermahta treba streljati pedeset komunista, a da za svakog ubijenog treba streljati stotinu. U nedostatku zarobljenih komunista, mogli su da posluže i drugi civili, što se i dogodilo u Kragujevcu dvadesetog i dvadeset prvog oktobra 1941. Pretnja Šešeljevog najboljeg đaka nije bila prazna: svega nedelju dana pre nego što ju je izrekao, trupe Ratka Mladića počele su da u Srebrenici ubijaju osam hiljada zarobljenih Muslimana. Dok Vučićeve reči odjekuju sa stotina hiljada televizora na kojima se religiozno prati prenos skupštine, buldožeri još uvek zatrpavaju tela tih ljudi u masovne grobnice. To je kontekst. Kontrola stvarnosti danas seže do amnestije ratnohuškačke prošlosti, a takva, korigovana prošlost kontrolisaće budućnost u kojoj ćemo smeti da protestujemo gde nam se kaže, kad nam se kaže i kako nam se kaže.

Naravno, samo ako budemo poslušni i dozvolimo kontrolu sadašnjosti.

Uvrede i pppodmetanja™

In Akuzativ on 01/04/2014 at 11:59

imageU državi u kojoj sudski procesi protiv pripadnika političke klase najčešće zastarevaju, u kojoj je pozadina atentata na premijera i danas misterija, a osobe sa više desetina krivičnih prijava zbog dilovanja droge, iznuda i fizičkih napada šetaju slobodno, lako je pomisliti da pravosuđe služi samo za ukras. Međutim, naše tužilaštvo i sudovi i te kako umeju da pokažu agilnost. Sve što je potrebno jeste da proces bude savršeno besmislen.

Trojica članova internet foruma „Parapsihopatologija“ prvostepeno su osuđena na po godinu dana zatvora zato što su u delu foruma zatvorenom za javnost, svojevrsnom potpalublju, ne birajući reči komentarisala propagandistički uradak izvesnog Borisa Malagurskog, pod naslovom „Pretpostavka pravde“. Za neupućene, cilj tog video-pamfleta je negiranje pravosnažne presude za ubistvo Brisa Tatona, Francuza koga su u centru Beograda navijači pretukli i bacili na beton s nekoliko metara visine, nanevši mu povrede od kojih je, dvanaest dana kasnije, umro u mukama. Predlažem vam da se izložite gledanju „Pretpostavke pravde“ ili bar njenih delova, budući da reči nisu dovoljne da opišu dno septičke jame iz koje su izvučeni navodni argumenti za difamaciju optužnice protiv Tatonovih dželata. Za ekstremno nestrpljive ili gadljive: Taton nije ubijen jer nije umro na licu mesta, batinaši su nevini kao vestalske device, osudu su im smestili korumpirani domaći političari pod pritiskom zlog Zapada, a prave ubice su doktori koji su Tatonu pokušali da spasu život. Umiksujte sve to u četrdesetominutno šibicarenje izjavama, poluinformacijama i spekulacijama, praćeno podsmešljivom naracijom Malagurskog, i dobićete krajnje neprobavljivu smesu čija konzumacija tera na bes svakoga ko se seća snimka Tatona kako, priključen na aparate, umire na bolničkom krevetu.

Taj propagandni spot, koji se filmom može nazvati samo utoliko što je snimljen kamerom, nipošto nije prvi pokušaj da se pljune na grob ubijenog momka. Tokom čitavog suđenja njegovim ubicama, deo tabloida je pokušavao da proturi različite teze ne bi li diskreditovao Tatona i tako podrio optužnicu: išlo se od laži da je bio osuđivani huligan, preko toga da se peo na sto kafića i imitirao bombarder, pa do insinuacija da je bio homoseksualac. „Pretpostavka pravde“, snimljena tako da podseća na dokumentarac, zapravo je samo nastavak organizovane kampanje relativizacije ubistva, i ne treba da čudi što je isprovocirala gnevne komentare.

Ne treba da čudi ni to što komentari nemaju svilene vrpce i aromu lavande. Članovi foruma „Parapsihopatologija“ su se u svom internet bircu na pasja kola ispsovali na račun ljudske bruke koja je sve to priredila i tema je zaboravljena, sve dok protiv nekoliko forumaša nije podignuta neverovatno kreativna krivična prijava. Naime, osoba koja je bila u stanju da izvodi logičke i činjenične piruete ne bi li dokazala da ubice nisu ubice već hor bečkih dečaka pokazala je da je jednako kadra da izvodi piruete ne bi li dokazala da psovke nisu psovke nego pretnje. Forumaši su optuženi za navodno ugrožavanje bezbednosti Borisa Malagurskog, uprkos tome što mu niko nije pretio, i uprkos tome što niko od optuženih nije pokušao da kontaktira s njim – nije mu upućen nijedan mejl, nijedna privatna poruka, nijedan SMS, a o pozivima da ne govorimo. Ljudi koji su u afektu reagovali na sramotan pokušaj da se još jednom zamuti voda u slučaju „Taton“ učinili su to u internet katakombi koja komotno može da promakne i nekim korisnicima foruma na kojem se sve i odigralo. Jasno je da su izrečene psovke poslužile kao izgovor za optužnicu, ali da bi se zaključilo da iza vulgarnosti ne leži nikakva pretnja, nije potrebna naročita inteligencija – dovoljno je provesti jedan dan na internetu.

Ukucajte u polje pretrage na Tviteru reč „pobiti“. Među prvih nekoliko rezultata moje pretrage nalaze se stavovi različitih tviteraša da treba pobiti „klinke po gradu“, „iskompleksirane profesore“, „sve vas što pišete W i X“, „paževe“, „svu policiju“ (u ovom slučaju, olakšavajuća okolnost jeste to što tviterašica prenosi reči svoje majke), „decu koja znaju šta su Guči, Armani i Versaće“, „ljude koji pišu glagole u infinitivu“, a više osoba veli da će nas pobiti sve. Pretražujući reč „streljati“, otkrićete osobe koje smatraju da to zaslužuju „glupe žene i glupi pederi“, „oni koji nose kanađanke i trenerke“, „vrišteća deca ispred zgrade“ i „idiot koji je režirao ’Srpski film’“. Ljudi koji koriste reč „zaklati“ uglavnom je upućuju svojim profesorima i cimerima, mada ima i onih koji bi klali samo nenajavljene goste. Možete me nazvati zadrtim skeptikom, ali verovatnoća da će policija pokrenuti istragu zbog nekog od tih tvitova ravna je verovatnoći da će bilo ko od njihovih autora pristupiti realizaciji onoga što je napisao. Svaka od tih izjava daleko je, međutim, teža i ima opasniji prizvuk od svega što je na „Parapsihopatologiji“ izrečeno o Malagurskom. Razlog tome što niko neće sudski goniti autore pomenutih tvitova leži u činjenici da razumna osoba može, kad hoće, lako da proceni šta je napad mizantropije, šta klinački egzibicionizam, a šta realna pretnja. Dovoljno je uzeti u obzir kontekst u kojem je izjava izrečena.

Problem sa suđenjem članovima „Parapsihopatologije“ leži upravo u tome što je kontekst njihovih izjava potpuno odstranjen, pa su forumski komentari tretirani bezmalo kao da ih je neko tarantinovski dreknuo u lice Malagurskom vezanom za klimavu stolicu, dok mu se iznad glave klatila gola sijalica. Neki od tih komentara su nesporno vrlo uvredljivi, ali čak i mimo konteksta morate biti naročito maštoviti da uvrede, ma kako ružne bile, predstavite kao realnu pretnju. „Treba mu jebati sortu balavu i smrdljivu“ zaista ne spada u izraze kojima su guvernante učile mlade aristokrate, ali nije baš ni izjava nakon koje će neko s imalo pameti pomisliti: „Ovaj preti da će pokušati da seksualno opšti sa biološkim srodnicima osobe koju je pomenuo!“ Primer s psovanjem sorte je zapravo direktan citat jedne od rečenica koje su proglašene pretnjama (Malagurski, po svoj prilici, referira na nju kao na pretnju silovanjem), i zbog kojih su forumaši osuđeni na godinu dana zatvora.

Zamislite da morate pred sudom da objašnjavate kako niste zaista imali nameru da lišite života prijateljicu ukoliko nekome prepriča tajnu koju ste joj poverili, iako ste joj doslovno rekli: „Ubiću te ako nekom kažeš!“ Zamislite sebe kako se pravdate da niste zaista planirali da polomite noge komšiji koji vas je opet probudio u zoru lupajući čekićem iako ste baš to rekli, bunovni i krmeljivi, i počećete da nazirete stepen besmislenosti situacije zbog koje su ovi ljudi završili na sudu. Da bismo stekli još jasniju predstavu o tome koliko tužba zadire u žanr fantastike predstavljajući psovke kao fantomske pretnje, valja pomenuti i to da ju je Malagurski dosolio tvrdnjom da je mislio kako iza forumaša stoje nekakvi misteriozni „centri moći“. Tokom suđenja nisu otkriveni nikakvi gospodari iz senke, niti je „oštećeni“ ponudio ikakav dokaz za svoju izjavu. Nije mu ni trebao: sud ga je od početka tretirao kao, ni manje ni više, „osobu koja obavlja poslove od značaja za javno informisanje“. Tu kvalifikaciju je zaradio, ponavljam, snimivši jednostran propagandni spot kojim ne samo što otvoreno negira pravosnažnu presudu za teško ubistvo već to radi u krajnje degutantnom maniru, otvoreno se podsmevajući ideji da je uopšte reč o ubistvu. Boris Malagurski se svojim pamfletom svrstao u tim odbrane Tatonovih krvnika, a vezu između njih potvrđuje još jedan ljubak detalj: na suđenju forumašima, Malagurskog je zastupala advokatica jednog od ubica. O vezi finansijske prirode (naručivanju „Pretpostavke pravde“ od strane roditelja jednog od ubica) ne mogu da govorim jer ne mogu da je dokažem: Malagurski je uklonio spisak donatora i odbija da ga pruži na uvid javnosti.

S jedne strane, čitav ovaj proces demonstrira jednu od najgorih osobina domaćeg pravosuđa – njegovu krajnju arbitrarnost. Isto sudstvo koje je psovanje sorte Malagurskom okarakterisalo kao fizičku pretnju skandiranje Brankici Stanković („Otrovna si kao zmija, proći ćeš kô Ćuruvija“) tretiralo je kao uvredu. Svake godine svedoci smo bezbrojnih, manje ili više otvorenih pretnji čim se pomene Parada ponosa, ali nekako izostaju bezbrojne krivične prijave i sudske presude za njih. Moguće je da kompletno Odeljenje za visokotehnološki kriminal baš tada ima kolektivni godišnji odmor, ali moguće je i to da se optužnice podižu proizvoljno, u zavisnosti od toga šta odgovara oligarhiji koja se zatekne na vlasti. Sudstvo koje je procenilo da neko zbog uvrede autora propagandnog video-uratka treba da ide u zatvor na godinu dana isto je ono sudstvo koje brutalnom ubici Darijanu Musiću vraća suđenje na početak zbog tehnikalije, isto ono sudstvo koje dozvoljava da zastare procesi protiv Mihalja Kertesa, Marka Miloševića, Jezdimira Vasiljevića i vladike Pahomija, i isto ono sudstvo koje – gle čuda – još uvek nije pozvalo na informativni razgovor ni portparola Protivterorističke jedinice Radomira Počuču zbog huškanja navijača na „Žene u crnom“, ni rukovodstvo „Naših“ zbog novog spiska „izdajnika“. Jednakost pred sudom, formalno garantovana Ustavom, u realnosti počesto podseća na mrtvo slovo na papiru jer nam je svima jasno da postoje nedodirljivi, i da su sudski procesi protiv njih unapred izgubljeni.

Zašto je sve ovo uopšte bitno? Zato što širom otvara vrata za zloupotrebu, jer će – postane li ova presuda deo sudske prakse – svaka baraba koju ste pomenuli u uvredljivom kontekstu moći da vas tuži za ugrožavanje bezbednosti. Ja sam, primera radi, pre izvesnog vremena napisao: „URS za osnivanje Razvojne banke. Dario za lustraciju URS-a, baklje i psi goniči style.“ Razumna osoba će takvu izjavu ispravno razumeti kao cinizam i satiru. Mlađan Dinkić ili neko od preostala četiri člana URS-a možda će smatrati da mu ta vrsta humora nije po volji, ili će me u klasičnom malograđanskom maniru optužiti za neukus (setimo se Vučićevog kontranapada na podsmevanje avanturi „Feketić“). Priredite, međutim, toj izjavi isti tretman koji su imali osuđeni forumaši, izvucite je iz konteksta, malo je izdramatizujte, i eto meni godinu dana zatvora zbog toga što sam putem društvene mreže pozivao na linč i spaljivanje na lomači, te predlagao da političke neistomišljenike rastrgnu besni psi. Zašto da ne, kad već sud nije u stanju da se izdigne iznad bukvalnog tumačenja stvarnosti, i kad presude pišu tužioci? Bio sam ciničan, naravno, ali tužitelji iz URS-a to komotno mogu da zanemare i da kažu da sam bio mrtav ozbiljan, te da su zbog mog tvita smatrali da je njima i njihovim porodicama bezbednost bila ugrožena, a sud će mi kao otežavajuću okolnost rado uzeti to što sam pretnje uputio nosiocima javnih funkcija. Jedina zaštita koju imam jeste razum inspektora i javnih tužilaca, koji uz minimum mozganja mogu da zaključe da neću zaista uzeti baklju i maltezera i juriti Dinkića niz ulicu, ma koliko on to zasluživao. Kada pak razum zakaže, dešavaju se presude poput one u slučaju „Malagurski“, a neosuđivani ljudi koji nisu naoružani metalnim štanglama, nego oštrim jezicima, bivaju proglašeni za opasne nasilnike.

Time travestija pravičnosti dolazi do svojih krajnjih konsekvenci: ništarija koja abolira vrlo stvaran čin nasilja u kojem je jedan čovek nasmrt pretučen postaje žrtva, a onima koji ne kriju da su time zgađeni podmeće se da su nasilni. Pristajući na to, pristajemo da nam se polako štrika ludačka košulja autocenzure, jer će svaki komentar, podsmeh ili cinična opaska značiti mogućnost izlaganja krivičnom gonjenju od strane baraba koje su bile meta naše kritike. U društvu u kojem se neguju poslušništvo i poltronstvo i u kojem kritičari završavaju na desničarskim listama za odstrel, moramo preuzeti na sebe rizik građanske hrabrosti da stvari nazivamo pravim imenom. I zato:

Malagurski, najobičniji si malagurski™.

Cenzura na ledu

In Akuzativ on 03/02/2014 at 10:33

downloadKada smo 2006. godine moja porodica i ja u Sloveniji doživeli ozbiljnu saobraćajnu nesreću iz koje smo pukom srećom izašli gotovo nepovređeni, bili smo prilično iznenađeni što su nas iz prevrnute olupine automobila izvukli lekari hitne pomoći i policajci, a ne tadašnji slovenački premijer Janez Janša praćen kamerama. Isprva smo mislili da je problem bio u tome što je u jarku završio samo jedan automobil, a ne, recimo, autobus ili čitava kolona, ali su nas ljubazni spasioci razuverili i rekli nam da Janša ne bi došao ni da smo prevrnuli putnički voz. Ispostavilo se da u inostranstvu ljudima u nevolji ne pomažu političari, nego profesionalci. Kulturološke razlike su čudo.

U Srbiji, nesreće, katastrofe i elementarne nepogode uvek dolaze u paru: najpre se desi nekakav zemljotres ili poplava, a zatim se unesrećenim ljudima na glavu obavezno sruče i predstavnici vlasti koji simuliraju kako im oni lično rešavaju novonastale probleme, dižu porušene kuće, izbacuju vodu iz štala i spasavaju stoku iz nabujale reke. Građani koji su proteklih dana ostali zavejani u svojim automobilima nadomak Feketića imali su sreću da im, između dve nepogode, u pomoć dođu i ljudi koji znaju svoj posao. Nakon što su spasioci proveli gotovo čitav dan čupajući ih iz smetova, medijski potencijal nanjušila je i politička klasa. Ono što je do tada bila mukotrpna rutinska akcija pretvorilo se po dolasku prvog potpredsednika Vlade u vikend-spektakl sa dramatičnim uključenjima sa terena, a bezimenim putarima i vojacima koji su prethodnu noć proveli ratujući sa snegom i ledom zasluženu slavu je preoteo Aleksandar Vučić time što je, nekako baš ispred kamera, prešao tridesetak koraka noseći jedno dete preko njive. Ponovljena u svim informativnim emisijama i preneta na većini naslovnih strana, ta scena je zasenila sve napore takozvanih običnih ljudi koji su tamo uradili pravi posao. Oni, naime, nisu u kampanji.

Ako nekome nije jasno zašto je problematično to što predsednik jedne stranke i visoki državni službenik svojeručno spasava ljude iz kolone zaglavljene u smetu, neka postavi sebi ova prosta pitanja: da li bi zavejani ljudi bili oslobođeni podjednako brzo i bez igrokaza pred kamerama, ili bi ostali nadomak Feketića do proleća? Kako su ljudi spasavani u sličnim situacijama pre nego što je Vučić došao na vlast? Ako iz zaglavljenog automobila treba da vas spasava član vlade, zašto su mene Slovenci lagali da to nije Janšin posao?

Reakcija onog dela građanske svesti koji nije uspešno anesteziran bio je neskriveni podsmeh. Kao i u slučaju Borisa Tadića, koji se tokom kampanje 2010. u poplavljenom Trgovištu raspitivao da li je kokoškama hladno i jesu li pod stresom, svi koji su u stanju da zagrebu ispod površine medijskog simulakruma lako su prepoznali novog glavnog glumca u staroj ulozi Zabrinutog Vođe. Usledio je baraž montaža, karikatura, mema i video-klipova kojim je detaljno razmontiran pokušaj nekih medija da Vučića predstave kao požrtvovanog spasioca građana od kataklizme holivudskih razmera.

Do ove tačke ne postoji, dakle, ništa neuobičajeno: imamo spasioce koji pokušavaju da pomognu ljudima u nevolji, imamo visokorangiranog političara koji pokušava da izvuče maksimum samopromocije iz nečije nesreće, i imamo građane koji ismevaju njegovu sramotnu izvedbu Bambija na ledu.

Ono što pak jeste neuobičajeno i nad čime bi se valjalo duboko zamisliti jeste reakcija na reakciju. Tabloidni dobermani osuli su preventivnu paljbu po svakome ko se nije namah oduševio heroizmom političara čijih je trideset koraka po njivi, reklo bi se, predstavljalo najvažniji poduhvat u čitavoj akciji spasavanja. Svako ko je prozreo i prezreo vulgarnu zloupotrebu zavejanih ljudi u svrhu predizborne kampanje proglašen je, predvidljivo, „kritičarem iz udobne tople fotelje“, a nisu izostali ni jeftini pokušaji da se podsmeh na račun superheroja Vučića predstavi kao ismevanje ugroženih ljudi. Nedostojni posao nastavili su bataljoni SNS botova: organizovanom masovnom zloupotrebom opcije prijavljivanja nedozvoljenog sadržaja, počeli su da uklanjaju kolektivnu zajebanciju sa društvenih mreža i Jutjuba, a na udaru su se našli čak i pojedini korisnički nalozi.

Politička klasa Srbije još uvek nije naučila čuveni Strejsend efekat: stvari koje se jednom pojave na internetu nije moguće tek tako skloniti, a svaki pokušaj da se to učini samo vodi do njihovog ubrzanog širenja. Brisanje jednog od popularnijih uradaka – snimka Vučića koji se tocilja po panonskoj tajgi, obogaćenog ciničnim titlom – izazvalo je revolt koji se proširio toliko brzo da je čak i naprednjačkom agitpropu postalo jasno da ga je nemoguće sakriti. Usledio je klasični manevar da se umanji nastala šteta: cenzurisani video-klip okačio je Aleksandar Vučić, tobož se čudeći tome što neko misli da on ima veze sa njegovim uklanjanjem. Zaista, kako je bilo ko mogao da pomisli da bi za cenzurom posegnuo potpisnik zloglasnog Zakona o informisanju, čovek koji je tim zakonom tlačio medije sumanutim kaznama, što je dovelo do gašenja „Dnevnog telegrafa”, „Evropljanina” i „Naše Borbe”, ministar države koja je ubijala novinare? Onima koje očigledno brisanje klipova sa Jutjuba nije uverilo da je posredi cenzura situaciju je na svom profilu na Tviteru razjasnio jedan od istaknutijih naprednjačkih veb-aparatčika, otvoreno priznajući da organizovanim prijavljivanjem cenzurišu društvene mreže. Nedugo potom, shvatio je da se takve sramotne činjenice ne iznose javno pa je brže-bolje cenzurisao sam sebe, ali posle tvitanja nema kajanja: njegovu poruku su snimili i počeli da prosleđuju mnogi. Bruka je dokazana.

Cenzura u Srbiji je ovom epizodom dobila potpuno novu dimenziju, jer se njeno težište počelo pomerati sa ućutkivanja redakcija na ućutkivanje samih građana. Doskora je bilo dovoljno pritisnuti konvencionalne medije, pokupovati ih, uceniti ili zastrašiti do nivoa autocenzure. Jačanjem uticaja interneta, posao cenzora se strahovito zakomplikovao: postalo je neophodno hakovati sajtove, što se 10. decembra desilo portalu autonomija.info, koji je objavio vest o nepotizmu guvernerke Jorgovanke Tabaković, čijoj ćerki je omogućeno da na predavanja u Beogradu odlazi službenim vozilom. Izvori opasnih misli postali su blogovi, pa je potezanjem političkih veza ućutkivan novinar Dušan Mašić, čiji je greh bio oštro javno pismo upućeno autorki jednog od vučićevskih tabloida. Solidarnošću mnogih, njegov tekst je danima kružio internetom i pročitan je nebrojeno puta. Pokušaji da se gase nalozi po društvenim mrežama korak su dalje u mrak, jer predstavljaju direktno ućutkivanje građana koji koriste svoje neotuđivo pravo da kritikuju vlast. Na sreću, pokazalo se da je takav pritisak vrlo pipav poduhvat čak i u našem duboko apatičnom, poslušništvu sklonom društvu, a Vučićev uzaludni demanti dokazuje razmere spontane reakcije velikog broja ljudi.

To otkriva i jednu vrlo važnu a često previđanu činjenicu. Potreba da se cenzurišu čak i sitni, individualni izrazi nezadovoljstva otkriva koliko se zapravo Vučić i njegova klika plaše svake otvorene kritike i koliko ih je – uprkos busanju procentima – lako poljuljati. Prvi Među Potpredsednicima to potvrđuje obaveznom pasivno-agresivnom reakcijom na neugodno novinarsko ili poslaničko pitanje, jer svako od njih predstavlja novu naprslinu na oreolu koji je sam sebi nacrtao. Prenaduvani mehur naprednjačkog rejtinga u jednom trenutku će se, pritisnut ogromnim očekivanjima koja sam pothranjuje, neminovno rasprsnuti. Neskriveni podsmeh na račun glumatanja nedostojnog filmova B-produkcije prvi je znak da se to može desiti skorije nego što iko očekuje.

Dokle god nas iz snežnih nanosa, zapaljenih zgrada i poplavljenih naselja budu spasavali partijski superheroji kojima iza uskovitlanog plašta sevaju novinarski blicevi, nećemo biti ništa više od statista u njihovim predizbornim spotovima. Odgovoran, težak i često opasan posao spasilačkih službi ne sme se zloupotrebljavati ni za čiju predizbornu kampanju i podizanje rejtinga, a jedini način na koji državni funkcioneri mogu da pomognu pravim spasiocima jeste da im obezbede sva neophodna sredstva za rad i da im se maknu s puta. Uprkos Vučićevom zadihanom nabrajanju helikoptera, tenkova i guseničara, vlada čiji je on de facto premijer uradila je upravo suprotno, srezavši prošlogodišnjim rebalansom budžeta sredstva Sektora za vanredne situacije za čitavih milijardu i dvesta miliona dinara. Time se sve što je Prvi Među Potpredsednicima uradio, neustrašivo se gologlav slikajući na vetrometini kraj Feketića, svelo na ispravljanje posledica odluke da se štedi baš na zaštiti od elementarnih nepogoda. Koloni vozila zaglavljenoj u nanosima trebaju profesionalne službe, mašine za čišćenje snega i dobro obučeni timovi ljudi koji znaju šta treba da rade, a ne maneken koji pred kamerama improvizuje lični akcioni film. Dobra improvizacija, uostalom, počiva na pretpostavci slobode mišljenja i govora – a u toj se oblasti, reklo bi se, Aleksandar Vučić snalazi jednako loše kao u feketićkom snegu.

Rent-a-reforme

In Akuzativ on 20/01/2014 at 10:04

Misa Brkic_1349776856_670x0Predlog novog Zakona o radu otvorio je u javnosti opsežnu i oštru polemiku kakvu ta tema i te kako zaslužuje: od njenog ishoda zavise dometi ekonomskih reformi koje pokušava da sprovede novoustoličeni ministar privrede Saša Radulović, a koje će se i te kako odraziti na živote mnogih građana Srbije. Na obodima te debate pojavio se nedavno posve živopisan tekst Miše Brkića, „Propast reformi“, u kojem se autor bavi otporima na koje predlog zakona nailazi. Iako na prvi pogled pisan s pozicije ekonomiste, tekst ima vrlo jasnu ideološku potku i kao takav ga treba i čitati. Skicirajmo ukratko o čemu se radi.

Nastupajući sa svoje uobičajene teorijske platforme, Brkić gorljivo podržava sprovođenje reformi. To samo po sebi ne bi bilo sporno da se podrška reformama ne pretvara u frontalni napad na sve radnike u državnom sektoru, koje autor bez izuzetka proglašava parazitima. Razlog tome što su poštari, medicinske sestre u državnim bolnicama i učiteljice, poput Gregora Samse, najednom otkrili da su se pretvorili u krpelje leži u ideološkom filteru kroz koji su propuštena njihova zanimanja. Svi oni, naime, rade poslove koji „ne proizvode novu vrednost“, to jest ne stvaraju profit. Zbog toga su njihove plate samo rashodi u državnoj kasi, a samim tim su na teretu svima nama koji radimo u privatnom sektoru. Mi ih plaćamo, hteli to ili ne, a to je zapravo samo oblik redistribucije, te je samim tim i nepravedno jer pravedna distribucija bogatstva, po Brkiću, ne može da postoji. Iako naizgled time staje na stranu privatnika, on niti jednom rečju ne pominje rad na crno, prijavljivanje radnika na minimalac da bi se plaćali minimalni doprinosi, neuredno plaćanje doprinosa koje za posledicu ima radnike bez zdravstvene knjižice, naširoko rasprostranjenu zloupotrebu „volontiranja“ i neplaćene „prakse“, vetrometinu na kojoj se nalaze honorarci i tome slično. Drugim rečima, iako se naizgled obraća radnicima u privatnom sektoru, Brkić to čini samo zato da bi ih nahuškao na „državne pijavice“ i na taj način obezbedio širu podršku za pritisak na javni sektor.

Brkićeva meta kritike je potpuno promašena usled krajnjeg ekonomističkog redukcionizma: privatni sektor – dobro, javni sektor – loše. Već tu nailazimo na prvu zanimljivost. Kao primer tipičnog rentijera/klijenta navodi se „onaj deo radničke klase koji je intravenozno konektovan na državu kao poslodavca“. Ukratko, parazit je svako ko platu dobija od države: lekari, profesori, administrativni radnici, pa čak i čistačice u državnoj službi dobijaju novac koji je zapravo nezarađen. Uopšte nije reč o tome koliko konkretna osoba radi – Brkić smatra da je plata koja stiže iz budžeta nezarađena ipso facto. Drugim rečima, ako kao zubar radite u svojoj ordinaciji, to je u redu. Ako radite potpuno isti posao u istom obimu u državnoj službi, parazit ste i treba da vas je sramota, jer nanosite veću štetu budžetu nego svi namešteni tenderi, budalasti projekti i kleptokratske privatizacije zajedno. Šta činiti ako je griža savesti počela da vas izjeda kao Raskoljnikova? Miša Brkić nudi rešenje, ali ono počinje savetom da „iz slamarice izvadite poslednjih pet hiljada evra“, tako da slutim da je u pitanju nekakva zajebancija.

Neverovatno je koliko se ponekad lako zanemaruje činjenica da društvo s temeljno razorenom srednjom klasom, čiji je veći deo sveden na prekarijat, malo kome nudi priliku da bira. To se naročito odnosi na mlađe generacije, među kojima u Srbiji posla i dalje nema za svakog drugog. Zapošljavanje bez stranačke ili porodično-prijateljske veze iz godine u godinu sve više biva stvar pukog slučaja, naročito ako ste se zainatili da radite u struci, te je očekivanje da će neko odbiti nepriličnu ponudu da radi za državu detinjarija jednaka očekivanju da će neko ko nema početni kapital uspeti da pokrene sopstveno preduzeće na tržištu na kojem postojeća mala preduzeća jedva drže glavu iznad vode.

Pokušavam li svim ovim da kažem kako je Srbija dobro uređena država u kojoj suvišni i besmisleni nameti ne postoje, u kojoj se novac poreskih obveznika racionalno i namenski troši, a javne službe zapošljavaju samo onoliko ljudi koliko im je neophodno da efikasno zadovolje sve potrebe građana? Naravno da ne. Živimo u državi u kojoj su institucije razrušene do te mere da većina njih predstavlja samo kulise za razobručenu samovolju oligarhije koja se domogne svog ciklusa vlasti. Upravo na tu adresu valjalo bi uputiti najveći deo kritike koja pljušti po glavama radnika u javnom sektoru, jer je promašeno žaliti se na višak radnika u administraciji a ne baviti se onim koji taj višak uporno proizvodi od izbora do izbora. Brkić kritikuje SPS i PUPS kao zaštitnike „rentijera“, izbegavajući da kaže da su stvarne rentijere – ljude čija je jedina preporuka za posao članstvo u nekoj od aktuelnih stranaka – dovodili svi koji su se o vlast makar očešali, uključujući tu i partiju na čiji predlog je Saša Radulović postavljen za ministra.

Situacija da jedni te isti postavljaju osnove za lakše otpuštanje iz javnog sektora, sakrivajući se iza nestranačke ličnosti koja će im poslužiti za jednokratnu upotrebu, dok u isto vreme šleperima dovode svežu kadrovinu u javne ustanove i preduzeća, samo je naizgled paradoksalna. Kad se – i ukoliko se – bude otpuštalo iz državne službe, motiv vladajuće koalicije neće biti smanjivanje rashoda i racionalizacija uprave. Znamo mi partijsku logiku bolje od toga: otpuštaće se članovi stranaka koje su u podeli vlasti ostale kratkih rukava, kao i oni koji su se zaposlili zahvaljujući sopstvenim kompetencijama, a uprkos tome što su, eto, ničiji. Upražnjena mesta neće nestati: politička klasa će ih već sutradan popuniti novom turom nosilaca ordena za stranačke zasluge.

Dovedimo brkićevsku logiku do kraja: školski primer onoga što on naziva rentijerom – osobom koja živi na grbači drugih – jesu deca. Neko će reći da ona jedu malo, kazaće Brkić, ali suština je da je ono što pojedu nezarađeno. Ta klijentela brani zagarantovan krov nad glavom, mesto za stolom i ne previše zalaganja oko kućnog budžeta tako što ide naokolo perfidno ličeći na nas i bivajući nam simpatična. Nije li vreme da u ova teška vremena porazmislimo o relaksiranju zakonodavstva koje nam brani da ih bez posledica ostavimo na ulici ili ih zaposlimo da dvanaest sati dnevno šiju „najke“? Ako ne – zašto ne? Ionako idemo ka društvu u kojem neće imati novca da se školuju jer ćemo parazitske državne fakultete pretvoriti u vibrantno tržište megadiploma, ka društvu u kojem neće imati zdravstvenu zaštitu jer će rentijerske državne bolnice usled manjka profitabilnosti otići u ropotarnicu istorije i u kojem će penzijom dovoljnom za hranu i račune moći da se pohvale samo ukoliko su uz sve mesečne izdatke uspeli da odvajaju novac i za privatni penzioni fond.

Ako ipak smatrate da vam vaše maloletno potomstvo ipak nije samo stavka na rashodnoj strani budžeta, možda se odvažite da istim očima pogledate i vatrogasce, čistače ulica i univerzitetske profesore, uprkos tome što im – zastrašujuće, znam – plate stižu iz državnog budžeta. Da među njima ima lenština, kabadahija, zaposlenih preko stranke – to uopšte nije sporno. Međutim, ustvrditi da su takvi svi te da nijedna plata koja dolazi iz budžeta nije zarađena moguće je samo iz suženog vidokruga ekonomističkog uprošćavanja. Za to što neke plate dolaze iz zajedničke kase svih građana postoji vrlo dobar razlog: radnici koji ih zarađuju obavljaju poslove koji su u opštem interesu. Obrazovanje i lečenje dostupno čak i onima koji to ne mogu da plate iz sopstvenog džepa, dostupnost javnog transporta, elementarna socijalna zaštita – sve su to tekovine civilizacijskog stupnja koji smo, na svu sreću, uspeli da dosegnemo. Mnoge od njih bile su utopija samo nekoliko generacija pre naše. Osmočasovno radno vreme, pravo na bolovanje, štrajk ili sindikalno udruživanje predstavljaju proizvod borbe generacija ljudi za rad dostojan čoveka, odgovor na potrebe nastale iz neljudskih uslova koje su bili prinuđeni da trpe. Od nas se očekuje da se dobrovoljno odričemo jednog po jednog prava, ne dovodeći u pitanje niti jednu od privilegija političke klase, iako ona snosi nemerljivo veću odgovornost za sunovrat državne ekonomije od ćata koje su sprovodile njene promašene, diletantske i mahnite politike.

Temeljna promena međuodnosa države i društva – ukoliko nije proizvod diktature ili revolucije – mora počivati na novom društvenom dogovoru. U ovom slučaju, dogovora nema jer izostaje objašnjenje kuda to tačno idemo. Jedino što nam se nudi jeste strah da ćemo bez reformi bankrotirati. Nije jasno ni na koga tačno treba da se ugledamo: države Evropske unije koje su se odlučile na štednju i otpuštanja još uvek ne izlaze iz krize, najviši funkcioneri EU licitiraju da će to potrajati između pet i dvadeset godina, a briselska birokratija za to vreme nastavlja da se omasovljuje. Uvek nedostaje direktan odgovor na pitanje koliko to zapravo treba da uštedimo da bismo bili održivi. Koliko je rezova, stezanja kaiša, reformi – poslužite se eufemizmom po izboru – dovoljno? Kako treba da izgledaju država i društvo koji će, čak i u očima domaćih fanova Margaret Tačer, biti održivi? Odgovori uvek leže iza sledećeg brda – još samo da privatizujemo ovo, još samo da tržište prodre i onde.

Rešenje nije u tome da državu zagađenu partizacijom rasklopimo na delove i prodamo na eBay-u, već da uporno teramo s vlasti svakoga ko je tretira kao plen koji treba podeliti najodanijim sledbenicima. Sećate li se onog momka koji je, došavši na vlast, spominjao Maksa Vebera i njegovo shvatanje birokratije kao najefikasnijeg i najracionalnijeg načina organizovanja? Isti taj delija je u međuvremenu prešao na stanovište da je najmudrije da se za svako postavljenje, od direktora BIA do predsednika fudbalskih klubova, pita on lično. Zato ne očekujte da će vam za koju godinu pismo donositi upeglani kurir privatne kompanije. Verovatnije je da će vam na ulaznim vratima kovertu pružati jedan od ađutanata Velikog Reformatora.

Pritilend

In Akuzativ on 10/11/2013 at 16:02

„Pritilend je priti zemlja
mi smo ljudi priti
nema sumnje da će ovde

uvek tako biti!“

Atheist Rap: „Pritilend“

 

73A870C3-50CB-478C-B479-FEDF21C9D2EC_w640_r1_s

Našem društvu nije potrebna nikakva suštinska promena, nikakva velika reforma, emancipacija, nikakav društveni dogovor oko kojeg bismo se okupili niti nove vrednosti za koje bismo se založili. Zapravo, dobri smo baš takvi kakvi jesmo: mladi, urbani, moderni, brzi i savremeni. Sve što nam treba jeste reklamna kampanja koja bi sav taj naš ars vivendi koji živimo svakog dana predstavila strancima i navela ih da požele da kod nas uplate pun pansion, pomaze Palminu žirafu i najedu se u nekom beogradskom fast fudu.

Zaista? Naravno da ne, ali to je, u najkraćim crtama, objašnjenje za kampanju Lifestyle Serbia. Šta je kampanja Lifestyle Serbia? To vam je, dame i gospodo, sajt. Je li to neki izuzetan, originalan sajt? Ne baš, žao mi je.

Nemam nameru da ulazim u to koliko novca je protraćeno na ovaj projekat, ali sama ideja da se sajtom skromnog sadržaja ali neskromnih ambicija, na neveštom engleskom, „popravlja rejting Srbije na Guglu“ – šta god to značilo – toliko je besmislena da ulaganje jednog jedinog dinara u nju predstavlja bacanje para poreskih obveznika. Ideja vodilja – promena imidža Srbije u svrhu promocije turizma – polazi od premise da jedino što nas razdvaja od reke turista ornih da nas zakite devizama jesu ničim izazvane predrasude koje oni gaje prema Srbiji. Pokažimo loše obaveštenim strancima da nismo primitivci koji se ubijaju toljagama, okačimo na prozore Zimmer frei i Free Wi-Fi, zavalimo se i uživajmo u progresu. U toj turistopiji postoji, doduše, nekoliko krupnih problema. Mit o tome da Evropljani vide Srbiju kao Mordor potiče od mešavine provincijalnog osećaja inferiornosti i zaostavštine domaće propagande iz devedesetih. Većina njih zna o nama otprilike onoliko koliko većina nas zna o, recimo, Letoniji: manje-više ništa. Drugi problem je to što, čak i kada bi taj mit bio tačan, promenu imidža ne bi mogao da donese neinventivni blog na kome se celokupan sadržaj svodi na stotinak fotografija krcatih hipsterima i desetak jednako neinventivnih rečenica (ne računajući šture i banalne potpise ispod fotografija). Treće, ne postoji način da se utvrdi da li je kampanja zaista dovela nekog turistu ili je prošla nezapaženo, odnosno da li je opravdala sredstva koja je u nju uložila Turistička organizacija Srbije. Naravno, siguran sam da to neće sprečiti autorke da je proglase nezapamćenim uspehom koji je pobrao mnoge „lajkove“ i „fejvorite“, posuvši nas sve zajedno zlatnim prahom brendiranja. Četvrto, destinacija koju hipotetičkom turisti nudi Lifestyle Serbia, jednostavno rečeno, ne postoji. Somnambulna internet brošura prikazuje Potemkinove bulevare i predgrađa koji su nam nepoznati čak i ako se svakodnevno njima krećemo, jer su do te mere zašećereni i nafilovani „prozakom“ da se s teritorije marketinga prešlo izravno u sferu izmišljanja alternativne ružičaste Srbije. Zašto se ova simulacija buržoaskog sna finansira iz budžeta poprilična je misterija. Na kraju krajeva, za šminkanje stvarnosti već imamo Dnevnik.

Kad skinemo koprenu loše zamišljene i još gore izvedene marketinške kampanje, lako se može primetiti da, nažalost, od slike mlade, vibrantne Srbije, pune pozitivnosti i energije, ostaje vrlo malo. U nju se, recimo, prilično teško uklapa rulja željna linča, koja je ovih dana po Zemun polju skandirala „Ubij, zakolji, da Cigan ne postoji“. Otkud u Zemun polju 2013. godine Sturmabteilung? Zazvale su ga „Večernje novosti“, koje su 30. oktobra objavile tekst o pojavi šuge u jednoj tamošnjoj osnovnoj školi. Autori teksta, pozivajući se na anonimnu „mamu starosedeoca“ čije dete ide u tu školu, krivce su pronašli u nedavno doseljenim Romima koji se „ponašaju bahato, a o bolestima koje su doneli da i ne govorimo“. Da sve ne bi ostalo na amaterskoj proceni nesuđene epidemiološkinje, navedena je i izjava direktora zemunskog doma zdravlja, koji je bez zazora ponovio etničku pripadnost dvoje obolele dece.

Rezon izvesnog broja meštana bio je prost: imamo bolest, locirali smo prenosioce, vreme je da se organizujemo i konačno rešimo stvar. Rečeno-učinjeno: njih dvestotinak je izašlo na ulice i, kako je više medija prenelo, uzvikivalo: „Nećemo Cigane, nećemo šugu!“, „Cigani šugavi, izađite napolje!“, „Koljite Cigane!“, „Ubij, zakolji, da Cigan ne postoji!“, „Bežite iz Zemun polja!“, „Iselićemo Cigane!“.

Šuga je parazitska bolest, rasprostranjena u celom svetu, i pogađa sve rase podjednako. Verovatnoća da steknete mikroskopske podstanare koji vam rovare pod kožom veća je, međutim, ako vas je beda naterala da živite u uslovima ispod ljudskog dostojanstva. Bolest koja je napala dvoje osnovaca nije ih izabrala zbog boje kože, nego zbog toga što – ne sopstvenim izborom – žive u neuporedivo gorim uslovima nego vi i ja. Lekar koji je, uprkos nepoznavanju elementarne lekarske etike, dogurao do mesta direktora doma zdravlja mogao je novinama reći: „Obolelo je dvoje siromašne dece“, ali je odabrao da nam objasni koja je to tačno vrsta siromaštva. U kolektivnoj percepciji, naime, Romi nisu siromašni na isti način na koji su siromašni svi drugi.

Teško je dosetiti se grupe koja je tako sistematski isključena, demonizovana i ismevana kao što su to Romi. Počev od nepresušnog niza viceva na temu incesta, lopovluka i nehigijene, preko kvaziduhovitih Jutjub uradaka koji se bave njihovom neobrazovanošću, neznanjem i vokabularom, svakodnevnog ponižavanja, uvredljivih i pretećih grafita, pa sve do napada neonacističkih grupa, slika o Romima kao neradnicima, prljavcima i lažovima drži ih čvrsto prikovane za dno društvene piramide. Otud i ideja da je prihvatljivo da im se javno preti i poziva na njihovo proterivanje.

Opština Zemun se na sve to oglasila saopštenjem iz kojeg se, lopatama razgrćući floskule, može zaključiti da se, što se njih tiče, nikakvi protesti nisu odigrali, te da je jedini problem u Zemun polju to što im je Grad Beograd utrapio ljude iz takozvanih nehigijenskih naselja. S viših gradskih instanci, naravno, nije se oglasio niko, pošto vladajuće stranke još smišljaju ko će da vodi Beograd nakon što su ga žurno preuzele. Ovo je prva tema u skorašnjoj istoriji Srbije o kojoj Aleksandar Vučić nema ni mišljenje ni prigodan uzdah. Ivica Dačić je imao idealnu priliku da kaže reč-dve na jučerašnjem obeležavanju Međunarodnog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma, ali ni prisustvo pripadnika romske zajednice u publici nije ga inspirisalo da to i uradi. Što se vođa opozicije tiče, jedan se po svoj prilici više ne bavi politikom, dok drugi o Romima nema šta da kaže otkako ih je deportovao na obode Beograda.

Socijalni inženjering glavnog grada koji je te ljude ćušnuo na periferiju da svojim ubogim prisustvom ne bi ružili idilu užeg centra isti je onaj koji uporno i besmisleno pokušava da iz Knez Mihailove raskrči sirotinjske tezge sa đinđuvama, starice koje prodaju cveće i ljude koji s kartonskih kutija nude igračke na baterije. Namisao je prosta: narastajuća viša srednja klasa treba da ima svoj downtown u kom može da na miru ispija mocha-lattespressacino i na „ajpedu“ kucka projekte o rebrendiranju Srbije, a da pritom ne mora da gleda nekog bednika koji je baš tu rešio da prodaje pečeno kestenje. Romi su samo prvi na udaru, zato što se za njih neće zauzeti gotovo niko i zato što je njihova beda toliko vidljiva da ju je nemoguće fotošopovati. Ana Marija Popović, jedna od saučesnica u projektu Lifestyle Serbia, objavila je pre izvesnog vremena u „Politici“ tekst „Savamala po drugi put među Srbima“, u kom nam je objasnila da raseljavanje Roma iz slamova u gradskom jezgru i njihova deportacija na tajkunima manje primamljive lokacije uopšte nije problematična, jer je reč o procesu džentrifikacije. Pojam džentrifikacije koristi se u društvenim naukama, ali autorka nam je, bilo iz neznanja ili namerno, zaboravila pomenuti da on pretežno ima negativan prizvuk, između ostalog i zato što generiše pojave kao što je rasizam u Zemun polju. Naime, kada poruši sirotinjske domove koje smo uobičajili zvati nehigijenskim naseljima, gradska vlast je dužna da negde smesti ljude kojima je otela kakav-takav krov nad glavom. Naravno, ona to po pravilu čini raseljavajući ih po nerazvijenim predgrađima, namerno zanemarujući činjenicu da će u društvu u kom solidarnost i empatija postoje još samo u tragovima malo ko raširenih ruku dočekati nezaposlene pripadnike prokažene nacionalne manjine. Na kraju, samo je pitanje vremena kada će na tinjajuće „šta će nam oni tu“ neko doliti kanister benzina.

Pravda li se time baraba koja po ulici viče „Ubij, zakolji, da Cigan ne postoji“? Da li je on samo žrtva okolnosti? Ni govora. Niko ko ima imalo pameti, časti i stida neće preko usta prevaliti takve gadosti, niti će dozvoliti sebi da frustracije koje stvara život u tranzicionoj Srbiji izruči na ljude koje svi teraju od nemila do nedraga. Za srozavanje na nivo rasiste ne postoji opravdanje, a na sve kojima to ne pođe za rukom treba primeniti važeće zakone ove države. Međutim, to nije dovoljno. Rešavanje problema getoizacije Roma nije jednostavno, zato što zahteva sistemsku akciju: omogućavanje civilizacijskih tekovina kao što su lični dokumenti, zdravstvena zaštita, inkluzija u školama, ali i programi obuke i zapošljavanja, jer bez toga nema integracije. Moramo, na kraju krajeva, i sami da osvestimo sopstvene predrasude prema njima: da shvatimo da siromaštvo ne prestaje da bude siromaštvo ako ga sklonimo daleko od očiju kruga dvojke, da karton-naselja nisu problem zato što su ružna nego zato što neko nema izbora do da živi u njima, da nevoljnici koje oteramo u kontejner-naselje u šumi nadomak Barajeva ili u geto u Resniku nikad neće uspeti da se izbave iz njega bez nečije pomoći, i da to ne bi pošlo za rukom ni nama samima da smo se rodili pod limenim krovom. Tamo nema noćnog svetla nad skriptom. Nema gradskog prevoza kojim se stiže do radnog mesta ili škole. Nema čak ni adrese. I nema nikoga ko će te fotografisati, provući kroz filter na Instagramu i brendirati kao mladu, vibrantnu Srbiju, jer u toj fatamorgani za tebe nema mesta.

Hrkljuš

In Akuzativ on 29/09/2013 at 15:29

Izvorna fotografija: ReutersTeško ćete na prostoru bivše Jugoslavije naći osobu stariju od trideset godina koja nije čula za legendarnu igru „hrkljuš“ iz Top-liste nadrealista. Podsetimo: hrkljuš se igra tako što se učesnici rasporede ukrug i dobacuju se krpenjačom dok vođa ekipe ne podvikne „hrkljuš“. Onaj ko u tom trenutku drži loptu postaje pobednik, dok svi ostali sa žaljenjem konstatuju da su izgubili, padaju nauznak i udaraju se šakom u čelo. U poslednje četiri godine, u Srbiji se intenzivno radi na razvoju varijacije hrkljuša, poznate kao Beogradska povorka ponosa. Pravila su prosta: teret odluke hoće li Prajda biti prebacuje se s jednog nosioca vlasti na drugog dok neko ne vikne „Prajd je sutra!“. Onaj ko je u tom trenutku ministar policije izlazi pred kamere i udara se šakom u čelo, konstatujući sa žaljenjem kako je okupljanje zabranjeno jer se drugačije nije moglo, a sve njegove kolege su pobednici jer su se te neugodne dužnosti uspešno otarasile.

Nepotrebno je reći da su pravila oba ta zanimljiva sporta savršeno besmislena. No, dok se momci iz sela Čengovića igraju krpenjačom a jedina posledica su natečena čela, političari se u Srbiji igraju Ustavom, a posledica je urušavanje vladavine prava. Jedna od svrha Ustava, zakona i institucija jeste ograničavanje vlasti i sprečavanje samovolje. Budući da je nenavikla na ograničenja, politička klasa Srbije neprestano proizvodi svojevrsnu sivu zonu unutar pravnog poretka koja služi kao prostor za politički voluntarizam i njegovo unovčavanje. Tako dobijamo zakone koji se ne primenjuju (takozvano mrtvo pravo) ili se primenjuju selektivno, propise za koje svi znaju da ne funkcionišu onako kako su napisani, već onako kako ih birokratski aparat praktikuje, zakone s namerno ugrađenim rupama, čitave grane privrede rezervisane za tajkune bliske vlasti itd. U takvom ambijentu, lako prolaze i ozbiljne anomalije kao što je ogromno prekoračivanje ovlašćenja predsednika, premijera ili potpredsednika Vlade, čime dolazimo do toga da se, umesto zakona, sledi autoritet pojedinaca. Pravo onda postaje samo ukrasni papir za proizvoljnu silu.

U toj sivoj zoni arbitrarnosti, stvari se dešavaju samo ukoliko za njih postoji famozna politička volja. Ukoliko ona izostane, istrage stoje u mestu, sudski procesi zastarevaju, stranke ne podnose račune za predizborne kampanje, a korumpirane i nesposobne državne funkcionere s vlasti može ukloniti jedino direktan pogodak meteora. Tamo gde političke volje ima, gubitaška državna preduzeća preko noći se oslobađaju duga, mleko s aflatoksinom postaje savršeno zdravo, a propali sportski klubovi počinju da se razbacuju novcem. Pošto nemamo običaj da stvari nazivamo pravim imenom, pribegavamo mistifikacijama, pa tako politička volja postaje nedefinisana čudotvorna sila, vilinski prah koji omogućava da se zarđali točkići svakodnevice zavrte. Naravno, sve vreme je, zapravo, u pitanju najobičniji eufemizam za arbitrarno (ne)pridržavanje zakona. Svaki put ga izgovorimo, izostavljamo da jasno kažemo da neko kome je posao da primenjuje zakon jednostavno odbija da to učini. Činjenica da je to uobičajeno govori o slabosti institucija ove države da ukroti samovolju političke klase i o kukavičluku društva, koje bi trebalo da se tome suprotstavi.

Ivica Dačić je u jednoj stvari u pravu – treća uzastopna zabrana Povorke ponosa nije kapitulacija države. Da bi država kapitulirala, ona se nečemu mora suprotstaviti i biti nadjačana, a ovde se to nije dogodilo. Naprotiv, država – oličena u nosiocima izvršne vlasti – na neizrecivo bedan način se ponovo poslužila huliganima kao providnim izgovorom da ne obezbedi poštovanje ustavnog prava na slobodno okupljanje. Zanimljivo, isti ti huligani su tokom ovogodišnjih briselskih pregovora bili zauzeti igranjem plejstejšna, navijači su iz svog muzičkog repertoara uredno izbacili kosovski ciklus pesama, a pseudopatriotske organizacije su se ograničile na dernjanje u megafon na Beogradskom maratonu i desetak razapetih šatora na Trgu Republike. Sada se za kršenje tabua neuporedivo manjeg od implicitnog priznavanja nezavisnosti Kosova upire prstom u tu tužnu masu, a od nas se očekuje da poverujemo kako čitav državni aparat sile nije kadar da izađe s njom na kraj. Želim da verujem da naša javnost nije toliko naivna.

Povorka ponosa je zabranjena zato što je premijer Dačić, kao najobičniji politički špekulant, procenio da njenim održavanjem trenutno ništa ne može da dobije, ali da nešto može da izgubi. To nešto je, po svoj prilici, uticaj u sopstvenom resoru. Dačić ni dan-danas ne kontroliše policiju u potpunosti, što potvrđuju stalna unutrašnja previranja, počev od slučaja Dikić, pa do aktuelne tabloidske kampanje protiv direktora policije Milorada Veljovića. S obzirom na to da su ulični batinaši zgodan resurs kojeg se stranke na vlasti, izvesno, još dugo neće odreći, šest i po hiljada policajaca bi u subotu bilo na ulicama sa zadatkom da glume glinene golubove dok ih zakapuljačeni klinci gađaju kamenjem. Dačić je bio svestan da zabranom da se upotrebe sredstva prinude sasvim sigurno ne bi pobrao pozitivne poene u policiji. Povrh toga, temeljnije razlupavanje grada izložilo bi ga poruzi i kritici političkih protivnika. Zašto onda da se zamajava tricama kakve su članovi Ustava?

Da živimo u državi s razvijenijom političkom kulturom, to što tri godine uzastopno nije sposoban da usred Beograda obezbedi skup od oko hiljadu ljudi prinudilo bi ga da podnese neopozivu ostavku. Ovde ga zbog toga neće pritisnuti niko. Na konferencijama za štampu, niko ga neće pitati zašto nije pokrenuta istraga povodom pretnji građankama i građanima koje bi trebalo da štiti, ni šta je konkretno u proteklih godinu dana učinio da bi skup bio bezbedno održan. Uredno će ćutati i opozicija, kojoj kritika loših poteza vlasti treba da bude u opisu posla. DSS će za ovu priliku zaboraviti na legalizam i odbranu najvišeg pravnog akta. DS trenutno vodi čovek koji je postao sinonim za sintagmu „četiri zida“, pa će njihov krajnji domet ostati metiljavo saopštenje jednog od resornih odbora. Saopštenje je izdao i LDP, i ove godine će se na tome završiti.

Nije, naravno, Dačić jedini odgovoran. Bez zaslužene ćuške javnosti proći će i ostali nosioci visokih državnih funkcija. Tomislav Nikolić je u predizbornoj kampanji 2012. javno rekao da će lično stati na čelo Povorke ponosa kad se bude održavala. Niko mu, s pravom, nije poverovao, ali bilo bi lepo da ga podsetimo da drugu godinu zaredom nije ispunio još jedno od mnogih svojih tadašnjih obećanja. Tu je i čovek koji slovi za najmoćnijeg političara Srbije danas, što je nesumnjivo tačno ako se moć meri brojem udvorica koje ga besomučno obasipaju komplimentima. Aleksandar Vučić, koordinator službi bezbednosti koje nisu kadre da omoguće bezbednost, trebalo bi da hitno obnovi ono što je nabubao o Maksu Veberu. Razlog je to što njegova vladavina ni u naznakama ne liči na ciljno-racionalni idealni tip, zasnovan na bezličnoj birokratskoj vladavini propisa, već po svemu podseća na harizmatski idealni tip, u kojem vladalac može sebi da dozvoli da kaže kako je odlučeno da se Ustav Republike Srbije ne poštuje „za dobro građana“, propustivši da nam elaborira kako odluku o tome može da donese nenadležno telo, i to bez ikakvog zvaničnog obrazloženja.

Kao poslednja brana političkom voluntarizmu ostajemo mi, građanke i građani. Znam da je mnogima svejedno kada se Ustavom zajamčeno pravo na okupljanje uskrati jednoj omraženoj, prezrenoj i nevidljivoj manjini, ali takav stav će se početi obijati o glavu i onima koji danas sležu ramenima „jer ih se Prajd ne tiče“. I te kako se on tiče svih nas jer, kada jednom dopustimo da vlastodršci, mimo institucija i pravnih akata, određuju ko šta sme da radi na osnovu toga da li je njima lično simpatičan ili ne, dali smo im ovlašćenje da se služe time kad god procene da će od toga nešto ućariti. Pre ili kasnije, i sami ćemo se naći na udaru takve vlasti, a onda ćemo poželeti da ljudi oko nas ne sede rešavajući ukrštene reči, nego da stanu uz nas i pruže nam podršku. Da bismo imali pravo da to očekujemo, moramo iznova izgraditi elementarnu solidarnost, a ona počinje kad se zauzmemo za druge iako od toga nemamo nikakve lične koristi.

Umesto u subotu, 28. septembra 2013, u 10 ujutru, drugi uspešni beogradski Prajd održan je u petak, 27. septembra, u 23 časa. Dvestotinak ljudi prošetalo je od zgrade Vlade do Savezne skupštine, mahalo šarenim zastavama i potom se razišlo. Verovatno ćete primetiti da time niste izgubili baš ništa, da se uprkos tome porodica nije raspala, da čuveni sistem vrednosti nije ni za jotu bliže ambisu nego što je bio dan ranije, a da šok bude potpun, ni apokalipsa još nije na programu vaše omiljene televizije. Neko će reći da se položaj gej ljudi u Srbiji time nije promenio, ali pomak jeste načinjen samim tim što smo se svi uverili da se ništa od navedenog nije desilo, iako su se raznorazne suklate svojski potrudile da nas ubede da hoće. Ispostavilo se da, kao ni 2010, nisu bili u pravu, a na nama je da se toga setimo pred Prajd sledeće godine. Što se proroka propasti tiče, oni pred sobom imaju 364 dana da se pozabave svim onim problemima koje su nam ovih dana neštedimice nabrajali kao važnije od prava na mirno okupljanje. Na vašem mestu, ne bih se kladio da će iko od njih prstom mrdnuti da bilo šta od toga reši, ali budite sigurni da će za godinu dana ponovo poiskakati iz budžaka da pokušaju da nas ubede da ćemo svi propasti ako se dve devojke poljube na ulici. Nećemo.

Šta bi na sve to naša Minka iz Nadrealista dobacila vladajućem dvojcu, gledajući na televiziji kako se lupaju u čelo i govore kako nisu sposobni da obezbede Prajd?

„Udri se, jebô te junivrziti Teksas!“

Bolje rob nego NOB

In Akuzativ on 24/05/2013 at 14:56

draskanje2.jpgProklamovani cilj nove serije Radoša Bajića izuzetno je ambiciozan. Autor ga najavljuje kao delo koje će na neutralan način obraditi veoma osetljivi period Drugog svetskog rata na tlu tadašnje Jugoslavije, pomiriti četnike i partizane, pružiti realnu sliku oba pokreta, i sve to bez ikakvih ideoloških uticaja. Kako u sve to ne poverovati kada je seriji dao sasvim neutralno ime, koje jasno pokazuje da neće zauzimati ni jednu ni drugu stranu: „Ravna gora“.

Ako snimate dokumentarac o večitom derbiju i nazovete ga „Marakana“, izvesno je da će u vašu nepristrasnost verovati samo ljudi koji baš i nisu briljantno inteligentni. Međutim, temama kao što je Drugi svetski rat uopšte ne treba davati neutralan tretman: ono što se zapravo traži jeste objektivnost. Pronađite norveški film koji na neutralan način tretira Vidkuna Kvislinga i norveški pokret otpora Milorg, francuski dokumentarac koji ravnopravno prikazuje Petena i De Gola, ili nemačku seriju koja miri suprotnosti između Hitlerjugenda i die Weiße Rose. Nema ih. Doduše, izvesno je da ćete naći pregršt onih koji nude objektivnu sliku, ali tu balansa nema, a razlog tome vrlo je jednostavan – ne treba da ga bude. Film, serija ili knjiga ne treba da veštački proizvodi nacionalno jedinstvo iskrivljavanjem istorijskih činjenica, ali trejler koji se ovih dana pojavio na internetu pokazuje da je „Ravna gora“ krenula upravo tim putem.

Već sada se može zapaziti da će „Ravna gora“ koristiti istu mitsku sliku o Kraljevini Srbiji/SHS/Jugoslaviji koju nudi većina novijih serija: prikazaće nam ruralnu utopiju, zemlju u kojoj je svima sve potaman, naseljenu pitomim seljacima, uglađenom gradskom gospodom i časnim oficirima. Da Platonova idealna država bude kompletna, tu je i besprekorni mladi kralj Petar II. Naravno, svakome ko se makar jednom očešao o knjigu koja se bavi tim periodom istorije jasno je da je Kraljevina (u svim svojim inkarnacijama) i te kako bila opterećena međunacionalnim tenzijama, ratovima, štrajkovima i prevratima. Međutim, svrha ovog i drugih Bajićevih uradaka nije koliko-toliko realno prikazivanje istorije, već ustanovljavanje Kraljevine kao imaginarnog zlatnog doba nacije, rajskog vrta kojeg se treba sećati s nostalgijom i za čijim povratkom valja čeznuti. Drugi svetski rat će – Bajić to otvoreno priznaje – biti predstavljen kao Iridina jabuka razdora, koren svih nacionalnih i mnogih međunacionalnih podela. Time podilazi već duboko uvreženom mitu o izvornoj narodnoj slozi koja je tuđom krivicom izgubljena, ali koja se ponovo može ostvariti povratkom tradiciji, čime bi otpočelo novo zlatno doba.

Jedan od glavnih likova „Ravne gore“ biće anonimni vojnik brkajlija, koji će poslužiti kao metafora za Običnog Malog Čoveka – onoga koji bi trebalo da oličava čitav narod, a koji će zapravo biti njegova idealizovana verzija i rediteljev alter ego. Sva je prilika da će isprva biti protiv rata, da će se, uprkos tome, dobrovoljno javiti u vojsku iz patriotskih pobuda i da, tokom čitave serije, njegova moralnost nijednom neće biti kompromitovana. Međutim, zna se ko jedini može biti prava zvezda serije „Ravna gora“. Pored našeg brkatog everyman-a i mladog kralja Petra II, kao najprijemčiviji i najhumaniji lik predstavljen je, očekivano, Dragoljub Mihailović.

Radoš Bajić je više puta isticao kako smatra da četnički vođa do sada u filmovima nije prikazivan na objektivan način. Na osnovu viđenog, vrlo lako se može zaključiti da on ne namerava da tu „neobjektivnu“ kritiku zameni objektivnom, već da nam ponudi Dražu iz ugla Dražine ideologije. Vidimo ga duboko pogođenog spaljenom seoskom kućom, zabrinutog za sudbinu svojih vojnika na obalama Drine, ali i u klasičnom uvodnom okretu prema kameri kojim se klišejski predstavlja glavni junak (za one s jeftinijim ulaznicama, tu je i herojska muzika da otkloni bilo kakvu nedoumicu). Tita još nismo videli, ali, s obzirom na Bajićev stav prema komunistima, ne treba brinuti: očekujte da će suptilno biti nagovešteno Brozovo sumnjivo poreklo, a čeka nas i bar jedna scena u kojoj ćemo ga videti kako zakopčava pantalone dok se iza njega pojavljuje razbarušena partizanka.

Trejler vrlo rečito sugeriše kako će u „Ravnoj gori“ biti prikazani komunisti: predstavlja ih nervozni mladić koji pljuje nečiju porodičnu sliku, devojka koja s karikaturalnim oduševljenjem hvali komunizam i čovek koji s kubika drva urla malobrojnim slušaocima da će Jugoslaviji pomoći Rusija, sneveselivši time prisutnog sveštenika. Postoje samo dva razloga za to što se serija nazvana po današnjem četničkom Vudstoku uopšte bavi njima. Prvi je fingiranje neutralnog pristupa, a drugi je pokušaj objašnjenja odakle uopšte crveni u Jugoslaviji. Suptilnost je svedena na najmanju meru da nam poenta ne bi promakla: neposredno pre nego što u trejleru vidimo prvog komunistu, rafalno će nam prikazati kadrove sovjetske vojne parade ispred Kremlja, fotografije Lenjina i Staljina na ogromnom panou s parolom na ruskom, snimak Staljina s lulom i sovjetski lovački avion „polikarpov I-16“ pri uzletanju.

Jedna od zanimljivih scena u trejleru jeste i ona u kojoj Nedić (ako je to zaista on) urla na nekog kukavnog ađutanta: „Rekao sam vam, ako se negde u Srbiji pojave komunisti, da ja to moram odmah da znam, je l’ tako?!“ Ukoliko iz prve nismo shvatili, ponovo nam se sugeriše kako su u Kraljevini Jugoslaviji na početku rata komunisti nekakva uvezena novotarija. Ukoliko je tačno da su prilikom snimanja serije konsultovani istoričari, autori bi morali znati da to jednostavno nije tačno, jer je Komunistička partija Jugoslavije osnovana još 1919. godine. Pošto su odmah počeli da stiču podršku građana i ređaju pobede na lokalnim izborima, njeni članovi su se ubrzo našli na udaru Kraljevine: hapšeni su, mučeni i trpani u zatvore, a neretko i ubijani na ulici. Samoj partiji je takozvanom Obznanom zabranjen rad već 1920. godine, a sudbine sedmorice sekretara SKOJ-a rečito govore o tome koliko ozbiljno je vlast između dva rata shvatala komunistički pokret i koliko se brutalno s njim obračunavala. Da je Bajić hteo da scenu učini istorijski verodostojnom, ađutant bi galamdžiji zbunjeno odvratio: „Gospodine, pa komunisti su tu već dvadeset godina!“

Prilično jasno se nazire način na koji će biti objašnjena nepobitna četnička kolaboracija s okupatorima: postojaće „dobri“ i „zli“ četnici, a zle ćemo lako raspoznavati po šubarama i pokvarenjačkim osmesima. Tako će, sva je prilika, ušubarena frakcija preuzeti krivicu za (takođe nepobitne) zločine nad civilima i grljenje s nacistima. Ipak, i za to će postojati objašnjenje i indirektno opravdanje: u jednoj od scena, Draža nas mračno obaveštava da su njegovi ljudi ljuti, jer je neko zapalio sva srpska sela u okolini. Da nas ne bi držao u napetosti do novembra, kada će serija početi da se emituje, Bajić progovara kroz okrvavljenog starca: krivi su „oni što se mole drugom bogu“. Pošto je malo verovatno da je mislio na šintoiste, lako se da zaključiti da će nam serija dati konačan odgovor i na čuveno pitanje ko je prvi počeo balkansko klanje (SPOILER: nismo mi, oni su).

Na „Ravnu goru“ treba obratiti pažnju zato što će se postkomunistički istorijski revizionizam prvi put prikazati bez rukavica. Dosadašnje diplomatsko umanjivanje razlika između „dva oslobodilačka pokreta“ konačno će zameniti narativ u kojem će četnici neuvijeno biti prikazani kao autentični, samonikli branioci srpskog naroda, dok će partizani i definitivno biti označeni kao sledbenici strane ideologije, uvezene iz Sovjetskog Saveza. Draža Mihailović se više neće prikazivati kao kontroverzna ličnost, u isto vreme i branilac i saradnik okupatora. „Ravna gora“ će ga predstaviti kao tragičnog junaka, plemenitog ali nemoćnog da se odupre stihiji događaja. Sve njegove grehe primiće na sebe odmetnici sa šubarama, pojedinci na koje on jednostavno nije mogao da utiče. Pošto neće moći da ga prikaže u herojskim bitkama protiv okupatora (osim ako neku ne izmisli, što nije isključeno), Radoš Bajić će nam ponuditi mnoštvo kadrova u kojima će đeneral zabrinuto gledati u daljinu, donositi teške ali pravične odluke i kontemplirati usud narodni, sve dok mu Čerčil, ničim izazvan, ne zabije nož u leđa. Ukoliko ova serija postane rodonačelnik novog pravca u domaćoj kinematografiji, nudim naziv chetnikitsch.

Lepo je videti da, uprkos kuknjavi Aleksandra Tijanića, RTS ima sasvim dovoljno novca za to da, kad zaželi, finansira čak i ratne spektakle. Šteta je što se, umesto ozbiljnih dokumentaraca, od tog novca snimaju samo traljavi pamfleti koji će dodatno zamutiti tokove naše istorije. Međutim, koliko god se Radoš i Radoši trudili da properu i prepeglaju četnički pokret, neke stvari su neizbrisive. Naime, u jednoj od scena u trejleru može se videti ljupka frojdovska omaška: četnički oficir drži automatsku pušku MP 40, legendarni nemački „šmajser“, kojim su na početku rata raspolagali samo okupatori.

Nacionalizam ni na nebu ni na zemlji

In Akuzativ on 17/04/2013 at 15:58

ninanebu.jpgProšla nedelja dokazala je da nacionalistička politika u Srbiji nije mrtva. Njen današnji oblik razlikuje se od onoga koji smo gledali prethodnih decenija po tome što su se njegovi zagovornici – izuzev u najusijanijim glavama – konačno odrekli ratoborne, ekspanzionističke komponente. Transformacija nacionalističke ideologije, naravno, nije posledica evolucije ideja na kojima se zasnivala – nametnuo ju je čeoni sudar s nemogućnošću da se ona dalje sprovodi. Naime, za razliku od zlatnog doba nacionalizma, u osvit devedesetih, Srbija je danas daleko izloženija uticaju Evropske unije i drugih globalnih igrača, a etnička struktura i politička dinamika postjugoslovenskog prostora dramatično su se promenile. Od glasnih zagovornika ratovanja po komšiluku ostao je još samo dementni bivši general kojeg naglavce izbacuju iz sudnice u Hagu. Međutim, izvoz vojnih kolona nije jedina manifestacija nacionalističke politike.

Njen drugi važan aspekt tiče se institucionalnog ustrojstva države i pitanja identiteta, čemu nacionalistička politika nastavlja da pristupa posredstvom pasivno-agresivnog etnocentrizma. Izmišljanjem tradicije, pranjem istorije (naročito u formi tzv. negacionizma) i desekularizacijom države, ona postepeno zauzima čitav prostor stare nacionalističke matrice kojoj je istekao rok trajanja. Taj novi nacionalizam već godinama pokušava da instrumentalizuje proces evropskih integracija, svodeći ga na glumljenje pristojnosti da bi se dobio pristup fondovima EU, istovremeno zadržavajući preko potrebnu modernizaciju države na kozmetičkim promenama. Zanimljivo je primetiti da nova forma nacionalizma nije rezultat ublažavanja stavova i evropeizacije nacionalističkih stranaka, već prihvatanja nacionalističkih vrednosti od strane partija nekadašnjeg „demokratskog bloka“. „Reformisani“ radikali pod firmom SNS-a tu su politiku samo preuzeli.

Najbolji skorašnji primer novog nacionalističkog programa predstavlja prošlonedeljni govor Tomislava Nikolića pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija. Mada pažljivo očišćena od haluciniranih granica koje sežu do toponima u drugim državama, predsednikova filipika bila je neuvijeno pravedničko moralisanje i krajnje jednostrana interpretacija poslednjeg ciklusa balkanskih ratova. U domaćim medijima proglašen kao „oštar“ i „najtvrđi“, taj četrdesetominutni diplomatski faux pas sveo se na monotono čitanje sastava napisanog za uši domaćih slušalaca. Međutim, ma koliko izvedba bila loša, Nikolićev beskonačni niz poluistina, neargumentovanih tvrdnji i selektivnog pamćenja koristan je za analizu zato što predstavlja bukvar nove inkarnacije nacionalističke politike. On pedantno nabraja sva opšta mesta na kojima će se ona zasnivati: autoviktimizaciju, poricanje i relativizaciju krivice, misiju Zapada da ozločini Srbe (© by Dobrica Ćosić) i neizostavni spisak tradicionalnih neprijatelja iz okruženja. Ukratko, tu je sve čime je nacionalizam vonjao i devedesetih, minus tenkovi. Ipak, iza te promene krije se i promena njegove suštine.

Razbijanje ekspanzionističke komponente nacionalizma o hridi stvarnosti ostavilo je nacionalističku politiku bez njene najuočljivije i najopasnije crte, pa se lako može prevideti da njen drugi, sve zastupljeniji aspekt nije puki recidiv, te da on može imati zaseban život. Nacionalizam kao politički program može da funkcioniše čak i sveden na prostor omeđen državnim granicama, jer će mu – u stalnoj potrebi da se samopotvrđuje – dovoljan poligon biti nastojanje na daljoj centralizaciji države i novoj rundi igre patriota i izdajnika. Demonstraciju smo mogli videti na autobuskom mitingu u Novom Sadu, organizovanom da bi se odagnao bauk separatizma koji navodno kruži Vojvodinom. Ako se pogleda dalje od neartikulisane galame s govornice pred Banovinom, lako se može uočiti da je taj skup ujedno pokazao i prirodu i domete novog nacionalizma.

Za političke figure koje ga i dalje rabe, nacionalizam danas više nije ideologija u koji oni i sami veruju. On se sveo na narativ za političke obračune koji se do te mere ustalio da nijedan deo političke klase nije spreman da ga se odrekne iako on sve manje odgovara realnosti. Niti desnica iskreno veruje da Pajtić snuje vojvođansku republiku, niti je vojvođanski DS pre godinu dana pokazivao naročito zanimanje za odbranu pokrajinske autonomije. Čitav igrokaz sa upadljivo lošim tajmingom deklaracije, bezrazložnom ekskurzijom i skandiranjem radi reda bio je isključivo u funkciji stranačke borbe za moć i poslužio je da pokaže ko kakve adute drži u rukama. Zaglušna buka kojom je dočekan predlog deklaracije dobro je došla da se zamaskira oportunizam i odsustvo ideja, ali i da se premosti rastući jaz između političke klase i njenih birača time što će stvoriti iluziju zajedničke misije. Na taj način, i „zagovornici“ i „protivnici“ nacionalizma upotrebili su ga kao obostrano korisnu praznu ideološku ljušturu. Međutim, to njegove posledice ne čini manje stvarnim. Držeći građane u opsadnom stanju, navodno ugrožene spolja i iznutra, nacionalistička politika kopa nove političke rovove i sprečava građane da počnu da se bave problemima koji se tiču njihovih života. Stoga je svakome ko se domogne vlasti u interesu da je održava u životu.

Isto važi i kad pobliže pogledamo raznovrsne grupacije koje slove za nacionalističke. Ne samo što su tokom „jedanaest dana pakla“ sve odreda podvile rep izbegavajući konfrontaciju s nosiocima vlasti s kojima dele politički predznak – one su upadljivo ćutljive od početka pregovora Dačić–Tači. Time su još jednom potvrdile vazalni odnos prema određenim strankama, što je poželjna demistifikacija njihovih stvarnih dometa i principijelnosti. Kada je to političkoj klasi po volji, profesionalne patriote postaju sila pred kojom kapituliraju žardinijere, policijski kordoni i Ustavom zajamčena prava. Kad joj, međutim, to nije u interesu, ulični jurišnici se sete da je neophodno da tetki odnesu lek, a akademici umesto rešavanja nacionalnih pitanja počnu da rešavaju sudoku.

Srpska pravoslavna crkva je poseban slučaj. Većina stranaka koristi njenu podršku kao jedan od izvora legitimiteta, čime SPC obilato trguje. Međutim, ta podrška ni izbliza nije neophodna koliko se takvom predstavlja. Ivica Dačić se, primerice, nije ustezao da na patrijarhov poziv da Vlada odbije sporazum s Prištinom odgovori: „Saopštenje SPC dolazi iz Beograda, a ne iz Peći. Srpski patrijarh je još 1690. napustio Kosovo, što nešto govori.“ Situacije u kojima je pritisak SPC bio uspešan zapravo su one prilike kada je vlast birala da se zakloni iza institucije na koju ne želi da se zaleti baš svaki kritičar.

Odvija se, dakle, protivrečan proces: s jedne strane, nacionalistička politika nastoji da se revitalizuje odmičući se od ratnohuškačkog programa koji je postao nerealan i tražeći uporište u narativu o novoj istorijskoj nepravdi. S druge strane, jalovost tog novog heteronomnog programa, zasnovanog na porazu i frustraciji, ogleda se u tome što se, zbog ograničenih mogućnosti, sveo na praznu retoriku za domaću upotrebu. On opstaje zato što niko još nije uspeo da ponudi konkurentski program koji bi našu političku stvarnost smestio u sasvim nove koncepte. To nije lak posao zato što je samosvrhovita borba nacionalizma sa avetima koje ga opsedaju pustila koren svuda, od nacionalnih mitova i institucionalnog poretka do svesti građana. Da bismo počeli da gradimo nov sistem ideja, treba da počnemo da mislimo u novim kategorijama, umesto što recikliramo postojeće. To znači da ćemo morati da napustimo siguran plićak i da se bez predrasuda otisnemo u nepoznato.