Dario Hajrić

Archive for the ‘Stvari koje valja reći’ Category

Pobednik i gubitnici

In Stvari koje valja reći on 06/03/2018 at 19:07

Još u izbornoj noći predsednik svih građana Srbije iskoristio je priliku da nas skarednim likovanjem zbog pobede na lokalnim izborima podseti da je on zapravo predsednik samo jednog dela građana, a zatim se podsmehnuo društvenim mrežama kao lažnoj stvarnosti u kojoj mnogi žive. Tačno je da društvene mreže izazivaju pravljenje mehura istomišljenika, i da nam – ukoliko smo neoprezni – iskrivljuju percepciju stvarnog odnosa snaga. Problem je u tome što isti efekat ima i apsolutna vlast, a zajedničku stvarnost nemamo zato što je silom ukinuta. U svetu u kojem Vođa živi, zgrade ruše fantomi, helikopteri bezbedno sleću na stranice novina a ne na aerodrome i niko za to nije kriv, građani Obrenovca se utapaju prirodnom smrću, tetke iz Kanade dele stotine hiljada da nećaci na privremenom radu u vladi obezbede poneki hektarčić stana, a žandarmerija može i zatvor da zaglavi kad se ne ukloni pred vlastelom. Kad se poveruje u sopstvenu iluziju, čak i trivijalni gestovi otpora poput zajebancije na Tviteru žuljaju, jer ma koliko visoki bili procenti, Vođa vrlo dobro zna kako ih se domogao.

Industrija glasova Potemkinovog grada – Još u noći izbora, pojedini analitičari su počeli da mudruju o „odlično urađenoj“ kampanji koja je donela novu ubedljivu pobedu SNS. U kakvim god informacionim mehurima živeli, moramo konstatovati da je i ova kampanja vođena u takvim uslovima da je nejasno u kojoj meri je uopšte legalno biti opozicija u Srbiji. Kada uz to na raspolaganju imate gotovo sve medije, neograničene finansije, državne i privatne resurse, kao i armiju ljudi koji vašu stranku vide kao biro za zapošljavanje, valja biti teletabis pa ne ostvariti ubedljivu pobedu.

SNS je osvojila gotovo 45% glasova, ali ta popularnost je kupljena koncertima, besplatnim lekarskim pregledima, poklonjenim biciklima, dečjim sedištima, paštetama, osnovnim životnim namirnicama i svim drangulijama na koje može da se nalepi stranački logo. Kupljena je novogodišnjom rasvetom u martu, pod kojom svakodnevica deluje za nijansu manje sivo. Kupljena je haluciniranjem metroa, žičare, bilbordima, reklamama sa svega što ima ekran, zvučnik ili stranice. Kupci su uredno popisivani i dodavani na listu na koju su ranije stavljeni oni kojima je u okviru “odlično urađene“ kampanje rečeno da bi bilo šteta da izgube posao ako ne zaokruže vlast. Na dan izbora, svi oni su brižljivo – i protivzakonito – popisivani na biračkim mestima, da slučajno neko ne izostane, a stranački teškaši su po društvenim mrežama davali primer kako pošten čovek nema razloga da krije da je glasao za SNS, fotografišući zaokruženi listić uz ličnu kartu. Oni koji su kasnili dobijali su poruke, pozivani su na telefon, dolazilo im se na ulazna vrata, prevoženi su, traženi i nalaženi.

Pobeda SNS zato nije nikakva pobeda politike ili umeća vladanja. To je pobeda bizarne automatizacije izbornog procesa kupovinom glasova, ucenjivanjem gubitkom radnih mesta i teranjem ljudi da se upuste u prikupljanje takozvanih kapilarnih glasova radi formiranja spiskova dužnika, koji se zatim s pedantnošću upravnika logora otpravljaju na birališta da zaokruže gde treba da se zaokruži. Nazivati to demokratijom je ili glupo ili kvarno.

Lažni Radule, pseudo-manjine i pedeset nijansi Zelenih – Deo taktike naprednjaka koji je usisao oko 150 000 glasova i ovoga puta je bio stvaranje fantomskih izbornih listi čija jedina namena je bila da naštete opoziciji. Svaka društvena grupa za koju se pretpostavilo da bi u značajnijem procentu mogla da podrži opoziciju dobila je svoju marionetsku listu koja je imala zadatak da odlomi po par hiljada sluđenih glasača. Umerenijoj desnici su ponuđene mošti Demokratske stranke Srbije, Ruska stranka koja uopšte nije ruska, monarhisti i kurje oko Predraga Markovića, a onim zaluđenijima klon Dveri u liku Zavetnika i najveća opozicija svake opozicije – radikali. Nacionalne manjine su, umesto za građanske opcije, mogle glasati za Vučićeve Rome, Vučićeve Bošnjake i Vučićeve Grke.

Beli listići voljni da ovoga puta ipak podrže nekoga imali su na pladnju „Nijedan od ponuđenih odgovora“, a ekspresno rešavanje statusa Belog je i dalje predmet debate zato što pobija zakone fizike u domaćoj birokratiji. Građanskom bloku se, sam ili ne, ponudio Marko Bastać i lokalno pozapošljavana rodbina, a tu je bio i LDP sa gomilom mladih ljudi u prvom planu, što je sumnjivo ličilo na izvesnu opozicionu listu sa gomilom mladih ljudi u prvom planu.

Tajfun, sportaš i novobeogradski neimari – Gotovo 19% glasova za koaliciju oko Dragana Đilasa pokazalo je kako opozicija može da ostvari sasvim solidan rezultat čim ima mogućnost da se obrati biračima, bez obzira na to šta tačno nudi. Bivši gradonačelnik je s razlogom neprihvatljiv za one koji se sećaju načina na koji je raseljavao Rome, slao LGBT u četiri zida, pokušavao da uvede prohibiciju i počastio Beograđane Busplusom. Međutim, bio je u stanju da finansira bilborde i reklame u medijima, što je stvorilo percepciju snage njegove liste i ojačalo utisak da bi bio u stanju da ostvari i neka od svojih predizbornih obećanja, od kojih je najzvučnije bilo ono o podizanju plata u školstvu, zdravstvu i policiji. Potpomognut Sašom Jankovićem, Vukom Jeremićem i Borkom Stefanovićem, privukao je deo glasova koji na svakim izborima ide najjačoj listi u takozvanom građanskom bloku. Valja primetiti da iza pobrojanih imena ne stoji nijedna dugogodišnja stranka, a Đilas je čak ni nema. Međutim, upravo to što im oko vrata nisu imena „tradicionalnih“ građanskih stranaka nije ih povuklo nadole, i oko toga opozicija treba ozbiljno da se zamisli.

Predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić bio je sa 9% glasova solidno trećeplasirani, ponovo zahvaljujući kakvom-takvom pristupu resursima i neopterećenošću bivšom strankom. Šapić nije bio opterećen ni činjenicom da je u toku kampanje njegov zamenik optužen za niz ratnih zločina na pudručju Zvornika i Vlasenice, pa nije osetio potrebu da se na bilo koji način ogradi od njega, a njegovim biračima to je bilo podjednako nebitno kao i plagiran doktorat.

Poslednji na površini cenzusa je SPS, stranka koja bi, poput bubašvaba, preživela i nuklearni rat, naročito ako ga sama izazove. Apsolutno ništa se nije promenilo u odnosu na prethodne kampanje: malo crvene ikonografije, malo parazitiranja na tekovinama KPJ – ovoga puta tvrdili su da su oni sagradili Novi Beograd – malo profitiranja na Vučićevom razaranju opozicije. Više nego dovoljno za cenzus i novu-staru koaliciju, a Dačić može na miru da se vrati paralelnom razvoju najgore muzičke karijere među diplomatama i najgore diplomatske karijere među muzičarima.

Sekira i snop pruća u slobodnoj ruci tržišta – Politički život često spaja nespojive partnere kada se prave skupštinske većine, ali one najbizarnije kentaur-koalicije nastaju u očajničkim pokušajima da se prebaci cenzus. Ranijih godina gledali smo LDP kako pada u zagrljaj najpre Draškovićevim softcore četnicima, a zatim i Zukorlićevim hardcore Bošnjacima. Ovoga puta je zadatak uveseljavanja građanstva pripao Dosta je bilo Raduloviću, koji je skupio materijal za solidan stand-up objašnjavajući da nema ništa normalnije od koalicije liberala i navrat-nanos umivenih klerofašista u liku Dveri.

Nakon nazivanja koalicije „tehničkom“, što je zgodan naziv za udruživanje kojeg se i sami pomalo stidite, radulijanci su junački odjezdili u živo blato objašnjavanja kako im partneri zapravo nisu klerofašisti. Problem je u tome što e svi i dalje veoma dobro sećamo da su Dveri svoj prvobitni politički kapital stekle na agresivnom propagiranju zabrane abortusa, raspirivanjem homofobije i ksenofobije, a nije zgoreg setiti se ni toga da su im omiljeni antifašisti iz Drugog svetskog rata oni simpatični bradati momci što su se borili rame uz rame s okupatorima. Čak i danas, kada gledamo kako se upinju da izgledaju kao domaća verzija Rika Santoruma, vole da tu i tamo po društvenim mrežama lajkuju nalog Crvenih beretki, a sve to ih zapravo i čini samom definicijom reči „santorum“.

Reno 4, patka i nekoliko zastava – Traženje moralnih pobednika na izborima po pravilu se svodi na uzgoj slatkog limuna. Pa ipak, ako se za bilo koga može reći da nema potrebe da se stidi zbog ostanka ispod cenzusa, reklo bi se da je to ekipa okupljena oko liste Ne da(vi)mo Beograd.

Postoji jaka korelacija između količine novca koji su stranke u stanju da upumpaju u kampanju i percepcije njihove stvarne snage. Takav sistem je krajnje neprijateljski nastrojen prema samoorganizovanju građana i njihovom uključivanju u politiku bez nečijeg finansijskog patronata, a nalaženje takve vrste podrške čini ih u startu delom koruptivne vladajuće klase koju su krenuli da menjaju. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ zaputila se slabo istraženim i još manje prohodnim stazama organizovanja od nule u novembru 2014. okupiranjem napuštenog i lošom privatizacijom dokosurenog bioskopa „Zvezda“, da bi samo tri godine kasnije predvodila seriju protesta toliko masovnih da je na njih morala da počne da dolazi i indolentna opozicija.

Ušavši u kampanju finansirani samo donacijama građana, uradili su onoliko koliko je to bilo moguće: lišeni medijske pažnje, reklama i bilborda, skretali su pažnju na delove svog programa diverzijama poput blokiranja deponije u Vinči. Vlast ih je usput sabotirala uskraćivanjem sala mesnih zajednica za održavanje skupova, praćenjem i anonimnim pretnjama, a čak je i završni skup umalo sprečila vojna policija.

Ispostavilo se da su stari „reno 4“ pretvoren u patku, kojim su besplatno taksirali, i velika podrška na društvenim mrežama bili dovoljni za 3,4% glasova, ali da je za prelazak cenzusa ipak bilo nepohodno dopreti do više građana. Ko nema novca, mora da se osloni na terensku kampanju od vrata do vrata, međutim, ona zahteva organizaciju, spiskove simpatizera i stotine ljudi spremnih da provedu dane i dane obijajući pragove. To je u ovom trenutku bio prevelik zalogaj za NDMBG.

Političko groblje i gozba za vrane – Ništa i ništa daje ništa. Demokratska stranka udružena sa Živkovićevom Novom strankom i Borisom Tadićem ostala je na 2,2%. Da ima i gorih pobrinuo se LDP sa mizernih 0,2%, uprkos tome što je pobednik tranzicije Čedomir Jovanović za potrebe kampanje pustio gomilu mladih lica da provoza njegovu privatnu stranku i sklonio se svima sa očiju.

Imajući u vidu da su njihove dve liste zajedno osvojile koliko i čovek u belom odelu i vunenim čarapama koji otvoreno parodira izbore, a da još uvek niko od njih nije podneo ostavku, otvara se čitav niz pitanja:

  • Zbog čega LDP održava stranačke izborne skupštine, ako i njeno članstvo i javnost znaju da je Čedomir Jovanović njihov predsednik doživotno, ili dok ga to žešće ne smori? Potpuno je jasno da LDP odavno više nije opozicija, i da se svodi na žeton koji njegov vlasnik pokušava da iskoristi u naprednjačkom zabavnom parku, a to niko ne želi da gleda.
  • Koliko izbornih poraza je potrebno Demokratskoj stranci da shvati da treba da za sva vremena odstrani kružok koji ju je preuzeo nakon ubistva Đinđića? DS je uspela da se u periodu od Tadićevog uspona 2004. do njegovog poraza od Nikolića na predsedničkim izborima 2012. najpre uzdigne do najpopularnije stranke a zatim da se surva u glib, ali u stanju permanentnog poraza ne drži je slonovsko pamćenje građana nego to što ju je SNS pretvorio u izvor svakog zla u Srbiji. Samo njima dokučivom logikom, demokrate pokušavaju da se bagaža sopstvene prošlosti otarase tako što za predsednike uporno biraju ljude koji su ih vodili upravo u periodu kada je stranka zaradila svoj odijum. Najrečitiji pokazatelj sadašnjeg stanja bio je spot iz upravo završene kampanje, u kojem poznate ličnosti – uključujući i jednu sa Đilasove liste! – govore javnosti zašto misle da nam je DS još uvek potrebna i zašto je važno da opstane. Spasimo pande.
  • Čemu još služi Boris Tadić? Malo je političara koji svakim pojavljivanjem u kampanji uspevaju da svojoj listi obore rejting za 0.1%, tako da ulazak u koaliciju sa njim predstavlja najgoru odluku otkako su Trojanci pred svojim kapijama primetili ogromnog drvenog konja iz kojeg se čulo sašaptavanje, rešili da ga uvuku u svoj grad i odu da se naspavaju pre radnog ponedeljka. Kao što je u srpsku politiku gotovo nemoguće ući bez novca, tako je bez nje gotovo nemoguće biti istisnut ukoliko resursa i dalje ima. U mašti političke klase, Tadićev resurs je njegovo ime. U realnosti, to ime je kamen oko vrata privezan vindzorskim čvorom.

 

Šta ide posle kraja? – Šta opozicija treba da radi je besmisleno pitanje, zato što su im problemi, politike, pa čak i ciljevi različiti. Svi razumni saveti deluju kao opšta mesta, ali zabrinjavajući broj političkih opcija ima problem sa stvarima koje su nam svima jasne. Važno je ipak ponavljati ovo dok svima ne dopre do svesti: SNS neće pasti sam od sebe. Neće biti pobune građana, neće biti gnevnih i gladnih koji spontano izlaze na ulice. Moraćete vi nešto da pokretene, ili ćete nestati.

Advertisements

U lice cenzuri

In Stvari koje valja reći on 24/05/2014 at 19:00

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

 

 

 

Blogovi i stranice:

 

Akuzativ

Aleksandar Sekulić – 2389

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović – Piskaralo

Anita Mitić

Biljana – Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Bozóki Antal

Bozóki Antal (hon)lapja

Ch3d4 (Vojislav Bajakić)

Constrictoria Boa

CRZ Blog

cult – B92 blog

Danubius forum

Dario Hajrić – Sistem i lom

Dejan Pešić

DJ Ivica

Dokona popadija

Dopisi iz Diznilenda

Đorđe Bojović

Džunglica

Edis Đerlek

Euterpaspeaks

FCBK

Ivana Ćirković – Organ Vlasti

Ivy Jbte

Iz glave radio

Izvan kuhinje

Jelica Rogić

Just Bloggin’

Kriza identiteta

Leksikon YU mitologije

Liceulice

Logaritam

Loose Ends in Economics

Luka Božović

Mahlat

Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Mesec, suncokret i ostale priče

Milica Čalija – blog

Milja Lukić

Miloš Đajić

Miloš Sečujski – B92 blog

Mojporrtal.org

Mr Black

Ne verujem u muk istine

Nebojša Knežević – yzmaya

Negoslava’s Blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas – blog

Nikola Kolja Krstić

Novi Sad 2020

Novinarizmi

Novosadsko ubrojčavanje

Od svega po malo

Osmi dan

Ostavite Teslu na miru

Pagankawebshtizza

Panonska revija ludosti

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pavle Mihajlović – Tržišno rešenje

Pećko pivo

Peščanik

Politiks tejps

Popovsko Dokonisanje

Prešlicavanje

Pressburger Csaba

Pressburger Csaba

RainDog po treći put među blogerima

Random Code and Beauty of Organic Entities

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sandra Simonović

Sara Radojković

Savesna

Spookyludila

Staša Koprivica – 100 lisica

Strahinja Krstić

Troblog

Urošević Ladislav – koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista

Vazda nešto

Veličković::Blog

Velimir Mladenović – B92 blog

Vladan Slavković – Kraljevo online

VladanBa’s Blog

Vladimir Greblaher – Zovitemeishmael

Vladimir Milutinović – Dvogled

Whatever… Nevermind

While Sleepwalking…

Žarko Ptiček

Žene sa Interneta

 

Organizacije i pokreti:

 

Beograđani protiv prohibicije

Centar za praktičnu politiku

Centrar za marginu

Fondacija Dokukino

Građanske inicijative

Kuća ljudskih prava i demokratije

Mreža za političku odgovornost

Share Fondacija / Share Defense

Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

 

Građanke i građani:

 

Admir Smajović

Aleksandar Atanasijević

Aleksandar Jovičić

Aleksandar Kezić

Aleksandar Kokotović

Aleksandar Lučić

Aleksandar Stanojković

Aleksandar Živadinović Ćupas

Aleksandra Anokić

Aleksandra Đerić

Aleksandra Jensen

Aleksandra Sokolović

Aleksandra Tomić

Ana Bellotti

Ana Čiča

Ana Kerečki

Ana Manić

Ana Marković

Ana Petrović

Anđela Milivojević

Anica Spasić

Biljana Kovačević

Biljana Kukić

Biljana Marinković

Biljana Mladenović

Biljana Stepanov

Bojan Cvejić

Bojan Radović

Bojana Jevtović

Bojana Miković

Bojana Selaković

Boris Bašić

Boris Lučić

Boris Sijerković

Boško Hadžić

Branislava Nestorov

Branka Dobrić

Dalibor Stojičić

Dana Selaković

Danica Nikolić

Danijel Milošević

Danijela Pejatović

Danijela Rafailović

Danijela Ranković

Danijela Tasić

Darko Vlahović

Dejan Košanin

Dejana Stevkovski

Denis Lazetić

Dijana Hinić

Dimitrije Petković

Đorđe Mančev

Đorđe Trikoš

Dragan Popović

Dragana Kostadinović

Dragana Pećo

Dragana Zlatičanin

Dražen Zacero

Dubravka Nikolić

Dubravka Velat

Dunja Lazić

Đurđa Đukić

Dušica Petrović

Duško Jerkov

Dževid Sadović

Edita Miftari

Emina Kovačević

Filip Perić

Fismir Jahiu

Goran Zarić

Gordana Šajinović

Irina Zahar Hinrichs

Iva Jović

Ivan Lukić

Ivan Popović

Ivan Stanojević

Ivan Stevanović

Ivan Tot

Ivan Vlajić

Ivana Jakovljev

Ivana Mirčetić

Jasmina Lazić

Jasmina Milojević

Jasmina Radovanović

Jelena Jovanović

Jelena Kandić

Jelena Milojković

Jelena Paligorić

Jelena Petrović

Jelena Radanović

Jelena Simić

Jelena Stević

Jelena Tot

Jelisaveta Manojlović

Jelisaveta Mikulić

Jovana Gligorijević

Jovana Jakovljević

Jovana Kolarić

Jovana Pavlović

Jovana Polić

Jovana Prusina

Jovana Radovanović

Jovana Sikimić

Jovana Tripunović

Jovana Vujičić

Jovana Vukić

Katarina Tadić

Ksenija Stojanović

Lav Kozakijević

Lazar Marjanović

Lazar Milovanović

Leopold Rollinger

Ljiljana Bukvić

Ljubica Turudić

Ljubomir Medaković

Luka Rajić

Maja Mićić

Maja Stojanović

Maja Vasić-Nikolić

Maja Vrtarić

Marija Avramović

Marija Đelić

Marija Janković

Marija Maša Bojičić

Marija Milosavljević

Marija Penezić

Marija Radovanović

Marija Stanojčić

Marija Vukosavljević

Marijana Toma

Marina Andromarta Bogojević

Marina Ristanović

Marina Stamenković

Marina Ugrinić

Marko Bogunović

Marko Mitrović

Marko Vidojković

Mašan Minić

Mikaela Smičković

Milan Cvijić

Milan Đukić

Milana Ninković

Milanče Milosavljević

Milena Dragićević

Milica Jovanović

Milica Stojanović

Miljenko Dereta

Milomir Sekulić

Miloranka Ilić

Miloš Avramović

Miloš Dašić

Miloš Janković

Miloš MIhajlović

Miloš Nikolić

Miloš S. Nikolić

Mina Ilić

Mirjana Drašković-Ivica

Mirjana Miočinović

Mirko Rudić

Miroslava Marjanović

Mladen Manojlović

Momir Pejatović

Nada Likar

Natalija Marjanović

Nataša Agbaba

Nataša Mijatović

Nataša Nikolić

Nataša Robulović

Nebojša G. Mirković

Nenad Nikolić

Nenad Vukadinović

Nikola Adžić

Nikola Ristić

Nikola Tomić

Nina Savić

Ognjen Đerić

Olga Gligorović

Peđa Mitrović

Petar Tančić

Radina Vučetić

Radmilo Marković

Rajma Isljami

Ratko Femić

Robert Čoban

Sandra Popović

Sanja Jović

Sanja Zrnić

Sara Dereta

Saška Karamarković

Selma Lazović

Slavica Slatinac

Slavica Stojanović

Slobodan Joksimović

Slobodan Srdić

Snežana Čongradin

Snežana Marković

Sofija Mandić

Sofija Marjanović

Srđan Dinčić

Stefan Aleksić

Stefan Ćorić

Stefan Jovanović

Stefan Šparavalo

Stevan Đekić

Stevan Ristić

Tatjana Radunović

Teodora Tomić

Uroš Jovanović

Vanesa Nikolić

Veljko Radunović

Veselin Nasufović

Vesna Đukanović

Vesna Mićanović

Vesna Miletić

Vesna Pešić

Vesna Vasiljević

Višnja Filipović

Vladimir Marović

Vladimir Stojanović

Vukan Simonović

Vukašin Obradović

Žarko Canić

Žarko Ogrizović

Zdravko Janković

Željka Pantelić

Zoran B. Nikolić

Zorica Filipović

Zorica Šćepanović

 

Koplje i štit

In Stvari koje valja reći on 08/04/2013 at 00:23

vucic dacicDoslovno prevedena, kineska reč za paradoks znači „koplje-štit“. Potiče iz priče koju je u trećem veku pre nove ere zabeležio filozof Han Fej. Ona govori o trgovcu koji je mogućim kupcima hvalio svoje koplje tako što je govorio da je ono kadro probiti svaki štit. Reklamna kampanja bi možda i zavela kakvog naivnog soldata da trgovac nije na istoj tezgi prodavao i štit za koji je tvrdio da je toliko čvrst da može odbiti udarac svakog koplja. Naravno, brzo se našao pametnjaković koji ga je priupitao šta bi se dogodilo kad bi neko pokušao da njegovim nezaustavljivim kopljem nasrne na neuništivi štit. Trgovac je morao da prizna kako nema odgovor, te mu je marketinška strategija propala. Drugi oblik iste priče nalazimo i u starogrčkoj legendi o neuhvatljivoj lisici iz Teumese, koju su bogovi poslali da pustoši okolinu Tebe kao kaznu za neko tebansko kolektivno nepočinstvo. Zadatak da reši problem ogromne lisice dobio je heroj Amfitrion, koji je pošao u lov prikladno se opremivši psom kojeg su bogovi obdarili sposobnošću da nikakva lovina ne može da mu utekne. Našavši se u sukobu interesa, a previše nestrpljiv da bi se zamajavao paradoksima, Zevs je rešio stvar ex machina, pretvorivši i psa i lisicu u zvezde.

Sva je prilika da božansku intervenciju čeka i Vlada Republike Srbije, do grla uplatkana u situaciju u kojoj se nakon osme runde briselskih pregovora našla. Stepen konfuzije najbolje je objasnio Rasim Ljajić, rekavši juče da je ponuđeni sporazum neprihvatljiv, a da će – ukoliko on bude prihvaćen – Vlada na njega pristati zato što su „alternative još neprihvatljivije“.

U logici se taj filozofski paradoks, poznat i kao „paradoks nezaustavljive sile“, rešava jednostavno: konstatuje se da se dve sukobljene mogućnosti međusobno isključuju, te da ne mogu obe istovremeno biti istinite. Lažna je ili jedna od njih ili obe. Sama činjenica da Vlada ozbiljno razmatra obe mogućnosti govori da i jednu i drugu ipak vidi kao potencijalno prihvatljive, a da je trenutno reč samo o tome koja će izazvati manje političke štete, kad već koristi nema. Upravo u tome i jeste problem: pripadnici tzv. državnog vrha vode se samo sopstvenim kratkoročnim interesom, a naš budžet, kratkoročno gledano, žestoko zavisi od finansijske pomoći Evropske unije. Ova vlada ga je napravila i usvojila znajući da će tokom 2013. učestvovati u pregovorima tokom kojih će biti izložena pritiscima iste one strane od koje očekuje datum za početak pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, time dvostruko opteretivši svoj položaj. Stoga bi bilo dobro da dvojac Dačić–Vučić, pre nego što zakuka na ucene, postavi sebi pitanje zašto je sam sebe tako elegantno zafarbao u ćošak.

Valja reći da je ovaj ubrzani rasplet kosovskog Gordijevog čvora izazvala politička špekulacija Ivice Dačića. Boreći se za uticaj u vladajućoj koaliciji, koji je pod Vučićevim pritiskom počeo da mu klizi iz ruku, Dačić je pokušao da očuva položaj podižući pregovore s birokratskog nivoa na politički. Krivo procenivši da će iskazanom kooperativnošću i nagoveštenom spremnošću na puno priznanje nezavisnosti obezbediti određene ustupke koje bi na unutrašnjem planu mogao predstaviti kao pobedu, nehotice je doveo sebe u sadašnju poziciju. Nalazi se na polovini vodopada i prekasno je da počne da vesla unatrag.

To su shvatili i ostali. Zanimljivo je primetiti tišinu koja se tokom famoznih „jedanaest paklenih dana“ razlegala pseudopatriotskim delom javnosti Srbije, iako problem Kosova predstavlja jednu od ključnih tema njihovog delovanja. Gde su ovih dana nevladine organizacije „Naši“ i „SNP 1389“ da polepe plakate kojima se preti Vladi – onoj vladi koja će (sada ili za nekoliko meseci) odlučiti da pristane na sporazum? Da li je to ponestalo tonera u štampačima? Gde su nestale navijačke grupe koje bi, s tribina i iškrabanih zidova, trebalo gromko da najavljuju šta će se desiti onima koji se drznu da dignu ruke od Kosova? Da li se to ništa ne rimuje s „normalizacijom odnosa“? Zašto ćuti SANU, kad bi jedan kvalitetan memorandum verovatno rešio sve nacionalne probleme? Kud je nestao Amfilohije Radović, od kojeg bismo očekivali da nam kaže kako se ruka pomirenja pružena Hašimu Tačiju „siječe i u oganj baca“? Nema tog stiha u svetim knjigama? Gde je ovih dana SPC da održi molebni akatist za sve koji su u prelesti normalizacije odnosa s Kosovom, droge i drugih oblika strasti i zavisnosti? Zadržaće se na kratkom pismu u kojem stoji šta ne treba činiti, ali ne i šta treba? Gde je ovih dana Dragan Đilas da kaže kako ne treba priznavati Kosovo da se omladina ne bi iznervirala i polomila izloge po gradu? Pakuje kancelarijski pribor u Krunskoj? Gde je Vuk Bojović da političarima koji odbiju dogovor s Prištinom ponudi besplatan ulazak u zoo-vrt, ili Dragan Marković Palma da napravi još jedan kvaziduhovit performans sa žirafama? Čak je i „otac nacije“ Dobrica Ćosić s vrha svoje kule od slonovače poručio da je i njemu, eto, ponestalo ideja, te da bi bio zahvalan ukoliko ga niko ništa ne bi pitao.

Tišina zdesna, naravno, nikoga ne čudi: novac i moć vezuju ih nevidljivim nitima za sadašnje nosioce vlasti, na čiju adresu bi morali da upute kritiku. Lep dokaz da se, kad se dođe do vlastitih interesa, čak i najtvrđi stavovi dežurnih patriota pretvore u politiku nezameranja. Nemojmo im to zaboraviti kada se sledeći put budu oglasili povodom nekog manje neugodnog pitanja.

Što se pak tiče vetrometine na kojoj su se našli predsednik, premijer i stvarni premijer, ona je posledica beskonačnog niza loših poteza u spoljnoj i unutrašnjoj politici tokom proteklih decenija, ali sadašnji nedostatak izlaza samo je paradoks u koji bi trebalo da poverujemo da bi njima bilo lakše da povuku poteze koji će okrnjiti njihov dragoceni rejting. Savršeno koplje i neuništivi štit, neuhvatljiva lisica i pas koji hvata svaku lovinu, neprihvatljivi sporazum i neprihvatljiva alternativa – u svakom od tih parova ne čuči po jedna iluzija, već po dve. Činjenica je da ni odbacivanje sporazuma ni njegovo prihvatanje zapravo nisu nezamislive mogućnosti: obe su vrlo realne jer ih ljudi na čelu države upravo vagaju, ali obe imaju ozbiljne i teške posledice koje ovih dana mediji uredno nabrajaju. Naša osećanja prema tim mogućnostima ne čine ih ništa manje stvarnim. Činjenica je i to da sam sporazum ne rešava ni probleme Srbije (jer sam ne donosi datum), ni probleme Kosova (jer sam ne donosi članstvo u UN), pa ni probleme kosovskih Srba (jer im ne pruža autonomiju), ali nekakav sporazum jeste neophodan. Možemo da prihvatimo sporazum koji je na stolu, možemo da pokušamo da rizikujemo, da odugovlačimo i da možda dobijemo nekakav minoran ustupak, ali vreme je da prestanemo da se zanosimo mogućnošću da se bilo šta može ozbiljno izmeniti u korist pregovaračke pozicije Srbije.

Ekipa na vetrometini to vrlo dobro zna, ali svesno bira da igra igru koju igraju i njihovi birači: pretvaraju se da u osam rundi nisu pregovarali o uslovima pod kojima će Srbija priznati kosovsku nezavisnost, nego o tehničkim pitanjima koja ne impliciraju konačan status Kosova. Ta igra poslužiće tome da se, u slučaju pristanka na sporazum, sva krivica za prihvatanje gubitka teritorije i posledice po preostalih 100.000 Srba na Kosovu – za koje pregovarači nisu izvukli ništa – svali na one koji nisu hteli da se igraju: na mrski Zapad i dežurne krivce koji su „prizivali priznanje“. Želja vladajuće klike da, sasvim prebacujući krivicu na prisilu spolja, izbegne svoj deo odgovornosti za poslednji korak u priznavanju Kosova stvoriće trajni rascep: političku zajednicu čiji deo želimo da postanemo krivićemo za otimanje dela teritorije, a legitimitet priznanja će čak i potpisnici osporiti kao iznuđen – doduše, samo za potrebe unutrašnje politike.

Stoga, za razliku od Vesne Pešić, ne bih previše žurio da nacionalističku politiku proglasim mrtvom: njena trenutna forma približava se isteku roka upotrebe, ali tok pregovora i način na koji donosioci političkih odluka pripremaju epilog briselskog „Ahtisarija minus“ već sada u javnosti Srbije stvaraju atmosferu još jednog nacionalnog poraza i podgrevaju kolektivne frustracije. Iz toga se ne rađaju porivi za demokratizacijom društva i izgradnjom države, niti optimizam u pogledu pridruživanja Evropskoj uniji. Da Srbiju vode državnici, a ne ziheraši, današnja odluka ne bi bila izbor između dva poraza, već utvrđivanje kursa koji će državna politika dugoročno slediti. Kako nam se takve situacije ne bi unedogled ponavljale, valja nam prestati birati ziheraše, čak i po cenu nove runde belih listića.

U početku beše građanin

In Stvari koje valja reći on 31/03/2013 at 00:01

ec6ct1iv7ossq9b9ahkcu7p902408362.jpg-finalMada temeljno ispražnjena od ideja, politička scena Srbije danas je prilično kompleksna zbog urušavanja jasne linije razgraničenja između dva dosadašnja stranačka bloka. Do Petog oktobra, suština tog fronta predstavljala je borbu protiv autoritarne, ratoborne kleptokratije Miloševićevog SPS-a i nastojanje da se sfera vlasti demonopolizuje. Ostvarivanje tog cilja Petog oktobra predstavljalo je prvu istinski prelomnu tačku naše političke scene od uspostavljanja višestranačja i označilo je početak traganja svih stranaka za novim platformama. Razdelnica između dva politička bloka tada je pomerena na pitanje pridruživanja Evropskoj uniji, opterećeno nerešenim statusom Kosova, izručivanjem optuženih za ratne zločine i procesom pomirenja unutar regiona.

Drugi prelomni događaj bila je propast politike SRS-a nakon izbornog poraza 2008. godine. Osnivanje SNS-a suštinski nije toliko predstavljalo raspad starih radikala koliko zmijsko presvlačenje košuljice naprednjačkog vrha, čime mu je, uz saglasnost Zapada, omogućeno da iza sebe ostavi hipoteku agresivnog šovinizma i otpočne proces pranja sopstvenih biografija. Jasno je zašto im je to omogućeno: veliki igrači su izgubili strpljenje za Tadićevu politiku odugovlačenja i potražili su novog partnera s dovoljno političke težine (u smislu podrške građana) na jedinom mestu na kom su mogli da ga nađu. Uz francuski poljubac DS-a i SPS-a, reklamiran kao „istorijsko pomirenje“, to je označilo konačno ukidanje antievropskog bloka i uspostavljanje vrlo širokog stranačkog konsenzusa o potrebi da Srbija postane deo Evropske unije. Stav prema evropskim integracijama time je prestao da bude razdelnica bipolarnog političkog spektra.

Danas je opravdano zapitati se šta je ostalo od dva velika bloka. Stranke koje su ih činile približile su svoje pozicije, jedne prihvatanjem nacionalističke retorike, druge usvajanjem proevropskog kursa, pa se danas zbivaju bizarne zgode – visoki funkcioner DS-a Aleksandar Šapić fotografiše se s osuđenim ratnim zločincem i u tome ne vidi ništa sporno, dok njegov imenjak Vučić posećuje Pentagon, koji je doskora smatrao ispostavom pakla, i takođe u tome ne vidi ništa sporno. Dačićevo proglašavanje ideje da je Kosovo naše za decenijsku laž i podrška Vesne Pešić njegovom ubrzavanju pregovora samo su dokazi za to da binarna podela na „naše“ i „njihove“ više nije sasvim jednostavna. Razlog tome, naravno, nije to što su nelustrirane senke prošlosti odjednom postale prihvatljive političke opcije, već to što se dojučerašnji građanski blok do te mere kontaminirao saradnjom s njima i ponavljanjem njihovih grešaka da više nije jasno na osnovu čega polaže pravo na našu podršku.

Gašenje dosadašnjih polarizujućih pitanja i urušavanje granice među blokovima omogućilo je glavnini stranaka da se pomeri u centar političkog spektra i otvori mogućnost saradnje s bilo kim. Kao i nakon Petog oktobra, predstojeći period obeležiće traganja za novim političkim pozicijama. Stoga je pravi trenutak da počnemo da razmišljamo o tome šta mogu postati pitanja povodom kojih će se voditi političke borbe u Srbiji u ovoj i narednoj deceniji. Siromaštvo ideja koje politička klasa u ovom trenutku nudi upućuje na to da ćemo i dalje čekati da se problemi nametnu sami, pa tek onda smišljati kuda dalje. Prvi takav problem mogao bi biti postavljanje obaveze da Srbija pre ulaska u Evropsku uniju pristupi NATO-u. Decidiran (ali oprečan) stav o tome trenutno nude jedino DSS i LDP, ali tek će eventualno usredsređivanje na tu temu naterati ostale stranke da izađu na čistinu. Ne treba se iznenaditi ukoliko DSS dobije društvo u svom taboru: protivljenje NATO-u možda nije sjajno ukoliko stranka želi podršku Zapada, ali može da učini čuda za rejting među biračima.

Naredni problem moglo bi da bude pitanje dalje centralizacije države ili konačno obrtanje procesa u smeru njene decentralizacije. Ta tema već počinje da se ogleda u tenzijama između pokrajinske i republičke vlasti, i neće se zadržati na pukom sukobu demokrata i naprednjaka jer je njen izvor u nikad dokraja razrešenoj vertikalnoj organizaciji vlasti. Koren problema je u sadašnjem ustavu, a donošenje novog ustava i pitanje njegovog sadržaja neće biti rešeno ni izbliza brzo i nekonfliktno kao prethodnog puta zato što krupna pitanja poput ovoga neće moći olako da se zaobiđu još jednom.

Dalje, moguće produbljavanje institucionalne krize u Bosni i Hercegovini moglo bi nanovo podgrejati snove nacionalističkih snaga o ujedinjenju s Republikom Srpskom. Otvaranje te teme za njih bi predstavljalo neiscrpan izvor nove municije, nezavisno od toga što su šanse da Zapad dozvoli promenu granica u korist Srbije ravne nuli, jer bi to pitanje ionako služilo za internu upotrebu. Linija razdvajanja tu ne bi bila oštra, pošto bi većina stranaka pokušala da koketira s nacionalizmom, pritom ne zauzimajući izravan stav u strahu od spoljašnjih pritisaka.

Još jedan problem – znatno realniji – jeste ekonomija. Ničim izazvani privredni procvat Srbije nije na vidiku, spoljni dug raste, a kreditni rejting nastavlja da tone poput bušnog čamca. Mada je teško prognozirati do kada se ta neodrživa pozicija može braniti daljim zaduživanjem i rasprodajom državne srebrnine, doći će trenutak kada će onaj ko se zatekne na vlasti biti prinuđen da se odrekne kupovine socijalnog mira i nekontrolisanog zapošljavanja stranačkih vojnika jer neće imati načina da ih dalje finansira. Odnos političkih aktera prema takvoj krizi može dovesti do toga da prestanu da pokušavaju da zahvate sve slojeve stanovništva i počnu da grade jasnije ekonomske politike.

Poslednje pitanje verovatno se neće lako nametnuti, ali ono će jednom morati da se reši. Reč je o odnosu Srbije prema svetu koji je okružuje, ali i o odnosu prema tome šta znači biti njen građanin.

Svet je za nas još mračna šuma u kojoj svetlucaju oči bezbroj grabljivica, a tamu osvetljava samo neko naš ko s bakljom ode u tu pomrčinu da odatle dovikne ostalima kako stoje stvari. Pogledajte vesti i uverićete se da su prezasićene događajima koji se tiču isključivo Srbije na makro i mikro nivou. Informacije koje dopiru iz sveta moraju se na ovaj ili onaj način ticati nas, inače nisu zanimljive nikome. Tako smo Arapskim prolećem počeli da se bavimo tek kad je njegov behar zamirisao našim turistima u Šarm el Šeiku, iako se tuniska epizoda juriša na Bastilju do tada već bila završila. Rat u Libiji je pokrivan kao da nam je na granicama zbog poslovnih i političkih veza Srbije s Gadafijem, dok prema svim merilima veći sukobi u Siriji ne dobijaju ni delić te pažnje. Izbori u SAD, Francuskoj i Britaniji dopirali su do najšireg dela domaće javnosti samo na nivou anegdota iz kampanje, lišenih konteksta – kao što je, uostalom, lišena konteksta svaka tema u kojoj javnost ne prepoznaje neposredan interes.

Ne treba, naravno, očekivati da će većina građana pratiti sve što se događa na planeti, niti da kafane i pijace budu poprišta užarenih polemika o aktuelnim sankcijama protiv Zimbabvea ili ekvadorskom flertu s kineskim naftnim kompanijama. Međutim, trebalo bi da nas brine to što krajnje pojednostavljenom slikom sveta barataju i ljudi koji bi ovu državu trebalo da vode. Njihov svet je mali: Srbija, bivša Jugoslavija, Bela kuća s okućnicom, Brisel, Moskva, kineski Centralni komitet, šeik-dva – i to je sve. Odnos sveta prema nama, posmatrano iz te perspektive, još je svedeniji i zadržava se na binarnoj opoziciji: vole nas ili nas ne vole. Taj stav opstaje već dve i po decenije i svodi čitav svet na gomilu osnovaca koji jedni drugima crtaju srca po spomenarima ili otimaju užinu. Što pre ga napustimo, pre ćemo razabrati svoje stvarne spoljnopolitičke prioritete i početi da ih ostvarujemo bez večitog balansiranja između Istoka i Zapada. Za to ćemo, međutim, najpre morati da raspišemo konkurs za radno mesto državnika.

Uzrok tom pojednostavljivanju je jasan: živimo u beskrajno složenom okruženju i jedini način da izađemo na kraj s obiljem informacija jeste to da počnemo da ih razvrstavamo prema određenim kategorijama. Nevolja je u tome što, ma kako odabrali kategorije, deo pojava kojima se bavimo neće „prirodno“ upasti u njih, pa ćemo morati da ih uguramo na silu, ili da ih prosto zanemarimo. Loše odabrane kategorije, kao i pogrešno postavljena pitanja, nužno nas vode pogrešnim zaključcima. To se i te kako odražava na shvatanje onoga što se uobičajeno naziva nacionalnim identitetom.

Evo primera: kada je na evropskom atletskom prvenstvu u Geteborgu Asmir Kolašinac osvojio zlatnu medalju u bacanju kugle, stvoren je omanji skandal zato što je on to proslavio mašući zastavom Srbije dok je oko struka nosio zastavu bošnjačke nacionalne manjine u Srbiji. Tabloidne mutikaše proglasile su to „guranjem prsta u oko naciji“, a generalni sekretar Atletskog saveza Srbije, Slobodan Branković, najavio je čak da će „svaki sledeći postupak sličan ovom biti kažnjen suspenzijom“. Niko se nije osmelio da istera stvari na čistac i kaže zašto je sporna zastava koju ova država priznaje, ali to nije ni bilo potrebno jer svi umemo da čitamo između redova.

Politički razvoj našeg društva još je zaglavljen u stadijumu u kojem je nekako čudnovato i gotovo dvolično biti u isti mah i Bošnjak (Rom, Mađar…) i građanin Srbije. U očima velikog dela javnosti, od pripadnika nacionalnih manjina očekuje se da simbolički dokazuju svoju lojalnost jer oni nekako nisu građani Srbije „po sebi“, nego predstavljaju svojevrsne kooptirane članove. Da ta besmislena podvojenost nije izmišljotina potvrđuje prvi član ustava iz 2006, simboličkom podelom na srpski narod i na građane koji žive u Srbiji. Upravo na tom mestu trebalo je definisati državu kao zajednicu svih njenih građana, čime bi svi etniciteti bili ravnopravno obuhvaćeni građanskim identitetom. Pošto smo umesto toga dobili nerešen odnos etničkog i građanskog principa, ne treba da nas čudi to što je Kolašinčevim isticanjem bošnjačke zastave deo javnosti odbacio mogućnost da ga stavi u kategoriju „našeg“, pritom ne mogavši, zbog zastave Srbije (i zlatne medalje), ni da ga se sasvim odrekne. Supsumpcijom (multi)etničkog identiteta pod građanski, ovakve dvojbe bi, bar u pogledu prava, izgubile smisao.

Još je svež i prošlogodišnji primer izbacivanja Adema Ljajića iz fudbalske reprezentacije zbog toga što nije pevao himnu, čime je, smatra selektor, narušio timski duh. Ironično, Mihajlovićeva ideja o koheziji posredstvom himne zapravo se pokazala uspešnom, ali na krajnje pervertiran način: budući da nisu podržali saigrača, reprezentativci Srbije timski su ga ostavili na cedilu. Šteta je što ni ta situacija, kada se već desila, nije iskorišćena za podsticanje polemike o odnosu države prema multikulturalnosti, no takvih nam povoda, nažalost, ne manjka.

Ovo su samo neka od pitanja s kojima ćemo se ubuduće sretati. Izbor načina na koji ćemo ih rešavati ne sme biti poveren isključivo političkoj klasi, jer ona sebi može da dozvoli luksuz da tumara i da se spotiče o probleme, bez stvarnih posledica po sebe. Odgovori na ta pitanja izravno će se odražavati na našu budućnost i zato je nužno da pojednostavljenu sliku našeg društva i sveta u kojem živimo počnemo dublje da promišljamo.

Liberté, égalité, conformité

In Stvari koje valja reći on 20/03/2013 at 08:50

77clmm6ldam6km22mj0ehm0sd2234736.jpg-finalMinistar Rasim Ljajić povukao je nedavno potez, reklo bi se, ne samo legitiman već i vrlo dostojanstven: ne slažući se sa odlukom da se bez valjanog razloga smeni čovek čijim je radom bio zadovoljan, najpre je na sednici Vlade Srbije pokrenuo dugu i žučnu raspravu suprostavljajući se političkom voluntarizmu svojih kolega, zatim je prkosno jedini glasao protiv te odluke, grmeći protiv nepravde, da bi na kraju besno dograbio svoju aktovku, izmarširao iz sale i demonstrativno zalupio vratima toliko snažno…

… da se probudio. Sednica je još odmicala brzinom i zanimljivošću glečera, pa se ministar uspravio u svojoj fotelji i nastavio da, prilikom glasanja, podiže ruku kad i svi ostali. Tačke dnevnog reda nizale su se poput koalicija u kojima je učestvovao, sve dok se nije dosetio da će uskoro naići ona koja ga je u izvesnoj meri žuljala. Ticala se smene Dušana Spasojevića, ambasadora Srbije u Turskoj i Ljajićevog dugogodišnjeg poznanika. Promeškoljivši se od nelagode, ministar se poverljivo nagnuo ka kolegi Mrkiću, šefu diplomatije, i došapnuo mu da ne želi da glasa za smenu ambasadora Spasojevića. Ono što se potom zbilo otkriće nam u intervjuu „Danasu” sam ministar: „Tu je bilo još nekoliko ministara koji su mi rekli da bi bolje bilo da izađem iz sale nego da glasam protiv ili budem uzdržan, jer smo sve odluke donosili jednoglasno.”

Verovali ili ne, on je zbilja izašao.

Kao što je poznato, Vlada Srbije donosi odluke prostom (natpolovičnom) većinom glasova. Odluka doneta uz, na primer, četrnaest glasova „za” i jednog glasa „protiv” punovažna je kao i ona izglasana uz petnaest glasova „za”, a to bi važilo i u omeru osam prema sedam. Mala i neškodljiva neposlušnost jednog ministra svakako ne bi bila dovoljan razlog za to da on ostane bez dragocenog portfelja niti, daleko bilo, za to da bude izbačen iz vladajuće koalicije. Zašto su onda drugi ministri smatrali da je bolje da Ljajić prošeta i vidi da li su ispred zgrade nego da naruši idilu jednoglasja, i zašto je na taj apsurdan predlog prihvatio? Odgovor na oba pitanja mogli bismo sažeti u jednu reč: konformizam.

Prema klasičnoj udžbeničkoj definiciji, konformizam je tendencija da se sopstveno mišljenje prilagođava kako bi se uskladilo s mišljenjem i normama grupe, bila ta grupa porodica, potkultura ili društvo u celini. Sam pojam u stručnoj literaturi nema vrednosni prizvuk – konformizam može da bude koristan za uspostavljanje i održavanje bazičnog reda u društvu, ali može da bude i snažno sredstvo gušenja slobode govora i mišljenja. Ljudi se dobrovoljno, neretko i potpuno nesvesno, potčinjavaju pritisku većine zbog ovoga ili onoga, ali dva glavna motiva jesu želja da budu u pravu i da ih okolina prihvati. Konformizam ne izvire iz nekakve fantomske kolektivne (pod)svesti – on se aktivno stvara i, štaviše, podstiče različitim oblicima socijalizacije, a naročito unutar institucija (i pomoću njih). Bilo da je reč o školi, crkvi, radnom mestu, vojsci, sudu, opštinskom šalteru, bolnici ili birou za nezaposlene – kad god dođemo u kontakt s lavirintima našeg glomaznog birokratskog aparata, možemo posvedočiti njegov kafkijanski karakter. Mnogi njegovi delovi, procedure i propisi s vremenom su postali svrha sami sebi i svojom nelogičnošću, krutošću i iracionalnošću frustriraju svaku razumnu osobu koja je prinuđena da im se podvrgne. Nastao sedimentacijom bezbroj slojeva administracije različitih država i okoštavanjem praksi formiranih u odsustvu uređenosti, takav sistem nije po meri čoveka-građanina, ali ga gura u konformizam time što mu ne ostavlja maltene nikakav prostor da na njega utiče. Stepen hermetičnosti sistema lako se da proveriti: pokušajte da postavite najobičnije pitanje kancelariji predsednika Srbije, nekom ministarstvu ili jednoj od trilion državnih agencija. Ukoliko ne dobijete nikakav odgovor, niste izuzetak: kancelarija poverenika za informacije od javnog značaja primila je od 2009. godine oko devet hiljada žalbi zbog uskraćivanja podataka koje su institucije po zakonu dužne da pruže. Međutim, taj broj je izvesno mali u odnosu na situacije u kojima građani i ne pokušavaju da dopru do instance koja im je potrebna jer znaju da bi morali da se upuste u dug i potencijalno jalov tango s levijatanom državne birokratije. Jedno od retkih konkretnih obećanja prošlogodišnje naprednjačke predizborne kampanje bilo je osnivanje kancelarije za brze odgovore, koja bi, prema najavama, trebalo da učini da instrumenti vlasti malo više zaliče na servis građana, ali ta stavka se još nije našla na dnevnom redu nove vlasti, i to je sasvim očekivano: institucionalna netransparentnost i posledična nevoljnost građana da se probijaju kroz nju ukoliko to nije neophodno mnogo lepše izgledaju kada vam idu naruku.

Nije neobično to što se kultura konformizma uporno neguje – ona uspostavlja pojednostavljen pogled na svet, u kojem je svaka kritika unapred označena kao pristrasna, isprazna i loša po sebi. Ta kultura se prirodno oslanja na duboko ukorenjen antiintelektualizam našeg društva. Njegova osnovna premisa jeste navodna suprotstavljenost teorije i prakse, pri čemu se teorija po pravilu prikazuje kao neka vrsta lažnog pogleda na svet, naivna zabluda ljudi koji, ne vadeći nos iz memljivih knjižurina, ne uspevaju da vide svet onakvim kakav on zaista jeste. Najčešća denuncijacija kritičara formulisana je besmrtnim „Zašto ti ne uradiš bolje kad si tako pametan?“. Preslikan na politiku, taj stav znači to da ćete, ukoliko primetite nesposobnost ili korumpiranost političkih stranaka, postupiti ispravno jedino ukoliko osnujete sopstvenu partiju, osvojite vlast i počnete svojeručno da menjate sistem. Dakle: ako vam zubar izvadi pogrešan zub, trebalo bi da diplomirate stomatologiju pa da sami izvadite zub koji vas boli. Ne dopadne li vam se izvedba operskih pevača, podelite s nama svoj veličanstveni tenor. Evo, izvesni Stefan Pavlović, samouki operski pevač, rešio je da učini upravo to, nadomestivši nedostatak potrebne diplome srećnom okolnošću da je sin Radoslava Laleta Pavlovića, člana Upravnog odbora Narodnog pozorišta, savetnika Tomislava Nikolića i (takođe samoukog) eksperta za rimsku arhitekturu. Vidite, može se kad se hoće.

Konformizam se jasno uočava u javnom govoru, i to ne samo u izboru tema o kojima se ćuti već i u načinu na koji se govori. Jezik konformizma je jezik floskula i opštih mesta, usiljeno neutralan da bi stvorio privid objektivnosti. Istina je navodno uvek na sredini, a udaljavanje od te bezbedne pozicije vodi ka (mediokritetskom umu neugodnom) zauzimanju sopstvenog stava. Taj svojevrsni ekstremizam centra nalaže da se protivteža valja uspostaviti čak i ako je za to potrebno uzeti previše slobode u pogledu istinitosti onoga o čemu se govori. Tako se, prilikom razmatranja razbokorenog desničarskog ekstremizma u Srbiji, obavezno pokušava naći balans pominjanjem njegovog fantomskog levičarskog pandana, te fašizam i antifašizam postaju jednako nepoželjne krajnosti. Tu pojavu možemo posmatrati čak i u situacijama kada politike nema na vidiku i upravo tada je njena apsurdnost najupadljivija. Na primer, traženje srednjeg puta pri izveštavanju o ubistvu tako što se razmatra čime je žrtva mogla izazvati ubicu, što postaje manir u lumpentabloidima, predstavlja traženje kontrapunkta tamo gde ga nema i gde ga ne bi smelo biti.

Razmatranje teme konformizma nije potpuno ako ne pomenemo i uticaj medija, koji se gotovo rutinski optužuju za nametanje mišljenja svojoj publici. Iako je njihov uticaj nesporan, način na koji se taj uticaj ostvaruje zapravo je bitno drugačiji od starovremske propagande. Stvarni uticaj medija leži, najpre, u izoštravanju postojećih tačaka gledišta za one koji su s njima već načelno saglasni i, zatim, u mogućnosti da neki događaj istaknu kao značajan ili da puste da ge prekriju ruzmarin, snjegovi i šaš. Kao konzumenti, medije mahom ne pratimo analitički, pokušavajući da steknemo najširu moguću sliku, već prosto biramo one koji su najsličniji našim pogledima. Nema liberala koji će podesničariti čitajući paškvile NSPM-a niti dverjanina kojem će „E-novine“ promeniti stav o ulozi Srbije u ratovima devedesetih, zato što će oni tim medijima – ukoliko uopšte u njih i zavire – pristupiti s unapred formiranim negativnim stavom. Potrebno je konačno odbaciti ideju da nas mediji teraju da se konformiramo: mi to činimo svojevoljno, ograničavajući se na one izvore koji potvrđuju našu sliku sveta i koji nam govore da smo u pravu. Takvo shvatanje nas ne tretira kao bespomoćne pasivne primaoce, jer u eri najvećeg pluralizma i dostupnosti medija imamo prostora da se protiv toga uspešno borimo.

To, naravno, ne znači da mediji ne pokušavaju da trguju svojim uticajem. Budući da im sve veći udeo prihoda zavisi od reklama, oni bivaju sve izloženiji uticaju tokova krupnog kapitala, a posledično i pritiscima iz sveta politike, što dovodi do procvata specifičnog vida konformizma: autocenzure. Tako smo, sa svakom promenom boje logoa, mogli gledati kako B92 sve više razblažuje kritički ton svojih emisija i kako se kvalitet njegovog informativnog programa i portala survava poput Hindenburga. Takozvanom javnom servisu, kako RTS voli sebe da zamišlja, pacifikacija nije ni bila potrebna. Uprkos tome što mu je uvođenjem televizijske pretplate na raspolaganje stavljen nezavisan izvor finansiranja, RTS je, kao i do tada, ostao verni batler svake vlasti, večito rad da nomenklaturi ponudi obilje prostora za samopromociju, ali stidljiv poput seoske mlade kad je reč o proizvođenju disonantnih tonova. Umesto da novac građana iskoristi za to da svoj informativni program pretvori u nedodirljivog čuvara javnog interesa, u čemu je i svrha svakog javnog servisa, njegov direktor se opredelio za to da početak gotovo svakog Dnevnika i dalje služi kao besplatan reklamni spot za nosioce najviših državnih funkcija. Stoga se ne treba čuditi tome što sve manje građana želi da dobrovoljno plaća televizijsku stanicu koja se od ostatka konformističke informativne žabokrečine razlikuje samo po usiljenoj dikciji svojih spikera.

Nedostatak kritičkog tona u medijima najbolje se primeti kada se, mimo običaja, novinar odvaži da visokorangiranim pripadnicima političke klase postavi suštinski bezazleno pitanje koje u trenutku sruši njihovu auru nedodirljivosti. Tome smo posvedočili kada je, prilikom obeležavanja godišnjice smrti Slobodana Miloševića, ministar Mrkonjić govorio kako veruje da će građani u dogledno vreme odati počast pokojnom autokrati i nazvati neki beogradski bulevar po njemu, a novinar ga – referirajući na ove godine pusto požarevačko dvorište – elegantno torpedovao pitanjem „Koji građani?“. Mada je zbunjena reakcija ministra za potemkinovske koridore povod za zasluženu turu podsmeha, šteta je takvu scenu posmatrati samo kao dobar materijal za Jutjub klip. Urušavanje ministrove fantazije traženjem da se ona nečim potkrepi jeste sićušna ali dragocena naprslina u oklopu javnog konformizma, koji nalaže da nosiocima vlasti ne treba postavljati oštra, neprijatna niti provokativna pitanja. Naravno, ne treba prenebregnuti činjenicu da stvarni značaj slobode govora demonstriraju ljudi koji nam podastiru izveštaje o kriminalu, korupciji i nepotizmu, jer se time izlažu realnoj opasnosti od revanšizma onih čija nepočinstva otkrivaju – slučaj s Mrkonjićem valja pomenuti samo zato što on pokazuje koliko je lako narušiti konformizam. Istina, trenutak kada će politički Olimp početi da strepi od javnosti još nije na vidiku, što nam potvrđuje svako zamuckivanje pred piramidom prstiju Aleksandra Vučića. Međutim, vreme je da neko makar ukrade vatru.

Država sa ograničenom odgovornošću

In Stvari koje valja reći on 08/03/2013 at 06:44

upload_77clmm6ldam6km22mj0ehm0sd2470232.jpg-finalNakon što je jedna devojka izgubila život a još troje ljudi povređeno tako što je u dva teška udesa na auto-putu naletelo na neadekvatno obeležen betonski stub, generalni direktor Javnog preduzeća „Putevi Srbije” Zoran Drobnjak postupio je onako kako dolikuje profesionalcu i čoveku od časti: podneo je ostavku. To se, naravno, dogodilo u zemlji iza ogledala. U ovoj dimenziji, Drobnjak je nonšalantno izjavio: „Ma neka nadležno tužilaštvo i sud rade svoj posao i utvrde šta se tamo dogodilo. Šta je problem što nismo obeležili drugu stranu auto-puta? Pa, obeležićemo. I to još bolje i lepše. Evo, to ćemo, na primer, uraditi danas.”

Ispravno procenivši da je takav nedostatak griže savesti i čovekoljublja neprikladan čak i za jednog političara, javnost je odgovorila neuobičajeno žestoko, pa je Drobnjak odjednom osetio potrebu da se izvini žrtvama i kaže kako nije imao nameru da uvredi porodicu poginule devojke i porodice povređenih. Ostalo je nejasno koju je tačno nameru imao kada je u svojoj inicijalnoj izjavi krivicu za udese sručio upravo na poginulu devojku i povređene, rekavši: „Pa šta ako je bio mrak, video bi ih [betonske stubove, op. aut.] i ćorav vozač. Ali ne može da ih vidi ako vozi dvesta na sat. Da je vozio koliko je ograničenje, četrdeset ili šezdeset na sat, i udario, ništa im se ne bi dogodilo.”

Pojave kao što je Zoran Drobnjak samo su simptom široko rasprostranjenog izostanka odgovornosti javnih funkcionera za poslove koji su im povereni. Načelno, stvari bi u predstavničkoj demokratiji trebalo da se odvijaju na sledeći način: funkcioner koji grubo prekrši svoja ovlašćenja ili se na drugi način teško ogreši o javni interes samoinicijativno, iz moralnih razloga, podnosi ostavku. Ukoliko on to ne učini, smenjuje ga njegov nadređeni, vođen razlozima bilo moralnim bilo političkim, a ako za to ima osnova, tužilaštvo i sudovi bave se krivično-pravnom odgovornošću. Naša praksa govori nešto sasvim drugo: niko ne podnosi ostavku gonjen diktatom sopstvene savesti. Političke figure ne smenjuje onaj ko im je formalno nadređen – ražaluju ih isključivo njihove stranke tako što im narede da podnesu ostavku. Ukoliko se uopšte dogodi da se razmatra i pravna odgovornost, suđenje se razvlači godinama i gotovo se po pravilu okončava zastarelošću, obustavom postupka ili oslobađajućom presudom. Od Petog oktobra naovamo, ministri u vladama Srbije podnosili su ostavke samo u ekstremnim situacijama. Dragan Veselinov je 2003. na jedvite jade podneo ostavku nakon što je njegov službeni džip prošao kroz crveno svetlo na semaforu, pokosio troje pešaka na trotoaru, jednog ubivši a drugog teško povredivši. Ljiljana Čolić je 2004. bezuspešno pokušala da pregazi teoriju evolucije i nakon toga nam uskratila svoje prisustvo u vladi. Prvoslav Davinić je podneo ostavku 2005, zahvaljujući tome što je broj njegovih afera bio sramotno visok čak i za niske kriterijume naše države. Ukoliko me sećanje ne vara, međutim, nijedan ministar nijedne vlade Republike Srbije nije formalno smenjen.

Svaki učesnik političkog procesa, od birača do nosilaca najviših političkih funkcija, ujedno je i nosilac određenog dela odgovornosti. Neke funkcije povlače i specifične oblike političke ili pravne odgovornosti, koji se određuju u skladu s dužnostima. Svaki nosilac političke funkcije odgovoran je onima od kojih crpe svoj legitimitet. Ukoliko su vas direktno birali građani, odgovorni ste njima. Ako vas je postavio parlament, direktno ste odgovorni poslanicima a indirektno građanima koji su birali njih. Zanimljivo je stoga primetiti da o ostavci ministra Kneževića usled afere „Mleko“ trenutno ne odlučuje ni parlament ni premijer, nego Srpska napredna stranka. To je posledica činjenice da građanke i građani Srbije na izborima glasaju za stranke a ne za poslanike, čime se odluke iz formalnih centara odlučivanja (u okviru političkih institucija države) izmeštaju u stranačke kuloare. Od stranke zavisi da li će proceniti isplati li joj se da odigra gambit i žrtvuje kompromitovanog funkcionera zarad odbrane sopstvenog rejtinga. Budući da u Srbiji realna veza partija i građana postoji samo tokom predizbornih kampanja i izbora te da su mediji i javnost pripitomljeni tokovima novca i besomučnim spinovanjem, nezadovoljstvo građana i procenti podrške na grafikonima agencija za istraživanje javnog mnjenja znače nešto samo ako su izbori na vidiku.

Stranke su interesne grupe koje odmeravaju snage u izuzetno kompetitivnoj areni parlamentarne demokratije, a birači nisu naročito skloni da aplaudiraju kad neko prizna grešku. Povrh svega, najjači revolt izazivaju postupci za koje izvinjenje jednostavno nije dovoljno: kršenje ključnih predizbornih obećanja, krađa iz državne kase i korupcija. Kao isplativija strategija nameće se laganje javnosti i stvaranje konfuzije oprečnim informacijama i poluistinama, sa ciljem da se građani zbune i da izgube interes za temu. Ukoliko se greška uopšte prizna, to se dogodi tek kada kritike jenjaju i kad dođe vreme da se rejting počne popravljati, ali pritom se strogo vodi računa o tome da se ne kaže jasno šta je urađeno loše i ko je za to odgovoran. Ivica Dačić je, recimo, u više navrata rekao da je svestan toga da je Socijalistička partija Srbije devedesetih „pravila greške“, ali nikada nije našao za shodno da s nama podeli šta su te greške. Taj ljupki eufemizam za njega, recimo, može značiti da je SPS pogrešio jer je građane uveo u nov ciklus balkanskog krvoprolića, besomučno ih pljačkao pod sankcijama, zaratio s najmoćnijom vojnom alijansom na svetu i, nakon kapitulacije, čestitao istim tim građanima fantomsku pobedu. S druge strane, kad kaže „greška“, Dačić možda misli na to da je Petog oktobra kolone demonstranata trebalo razbiti tenkovima. Mi ne znamo šta je njegova stvarna definicija „pravljenja grešaka“ jer nam, sve i kad bismo bili spremni da mu poverujemo, on to nije rekao. Slično se prema građanima ophodi i partija koja je obeležila deceniju nakon pada Miloševićeve autoritarne vladavine – Demokratska stranka. Po isteku punog mandata u kojem nije imala nikoga da koči njene reforme, ta stranka nije mogla da se pohvali ni više puta najavljivanom borbom protiv korupcije, ni novim radnim mestima (omiljenom temom Borisa Tadića u kampanji 2008), ali ni rešavanjem problema statusa Kosova. Pošto je DS usled svega toga dobio vruću šamarčinu na prošlogodišnjim izborima, tadašnje rukovodstvo je počelo da upire prstom – najpre u nekolicinu intelektualaca i one građane za koje je neosnovano mislilo da po automatizmu mora da ih podrži, a zatim i u brzo narastajuću unutarstranačku opoziciju. Tek kada se završila demokratska epizoda Game of Thrones i kad je Dragan Đilas preuzeo krunu i žezlo, čuli smo ono što smo uveliko znali – da je Demokratska stranka u prethodnom mandatu podbacila i da su „pravljene greške“. Objašnjenje prirode tih grešaka i ovoga puta je ostalo u magli, jer se novi stranački lider nije odvažio da kaže mnogo više od onoga da je „sve to trebalo bolje“ i da su građani „očekivali više“.

U oba slučaja suštinski je izostalo preuzimanje odgovornosti. Socijalistička partija Srbije nikada nije pred sudovima ove države snosila pravnu odgovornost za sve što je učinila, a mogla je i morala je biti podvrgnuta lustraciji (Republika Srbija ima važeći Zakon o lustraciji, koji do danas nije primenjen ni jedan jedini put i kojem ove godine ističe rok trajanja). Da je lustracija sprovedena, ne bismo ni u prethodnoj ni u ovoj vladi gledali dobro poznata lica ministara Slobodana Miloševića, a to je nešto bez čega bismo, verujem, svi mogli živeti. To, naravno, važi i za Srpsku radikalnu stranku i za njen derivat, Srpsku naprednu stranku (što zaslužuje zaseban tekst). Demokratska stranka pak pokušava da pad s vlasti predstavi kao skrušeno snošenje političke odgovornosti, a unutarstranačku borbu za moć oslikava kao katarzu i odmak od kompromitovanih članova. Da je zaista bilo želje da se prihvati teret loših odluka, nečinjenja i korupcije, bivši premijer Mirko Cvetković (ili Boris Tadić, koji je povlačio konce na kojima je premijer plesao) ne bi pravio kozmetičku rekonstrukciju vlade, već bi nesposobne ili kvarne ministre smenjivao. Da ta želja postoji u današnjoj Demokratskoj stranci, Dragan Đilas ne bi neke od tih ministara kooptirao u novo predsedništvo stranke i smogao bi snage da, umesto neodređenog izvinjavanja, kaže da je DS proćerdao još četiri godine naših života. Da se, na kraju krajeva, SNS iole razlikuje, ministar Knežević bi umesto čaše mleka popio smenu.

Sasvim je jasno da političke funkcije, naročito u neuređenoj državi kakva je naša, obezbeđuju svojim nosiocima mnogo više od izdašne plate i službene limuzine. One pružaju političku moć i prilično komotan prostor za zloupotrebu te moći zarad pribavljanja lične koristi, počev od nepotizma, nameštanja javnih nabavki, preko trgovanja privilegovanim informacijama i donošenja zakona po narudžbini, sve do učešća u organizovanom kriminalu i kabadahijskog prevrtanja stolova po Njujorku. Mada je jedna od omiljenih tema svake opozicije optuživanje vlasti za korupciju, nijedna stranka nije nam, osvojivši vlast, pokazala kako će sistemski suzbiti te pojave u svojim redovima, to jest šta će se to kvalitativno promeniti u institucionalnom smislu da bi se stepen korupcije u političkoj sferi počeo smanjivati. O aktuelnoj borbi protiv korupcije koja se vodi pod patronatom Aleksandra Vučića – efektivnog premijera ove koalicije – moći će se konkretno govoriti tek ako iz te borbe proisteknu zadovoljavajuće sudske presude, ali zanimljivo je primetiti tri stvari: prvo, ta borba gotovo da nije zagrebla političku klasu. Neće biti da se korumpiranost Cvetkovićeve vlade svodi samo na ono za šta su dosad optuženi bivši ministri Dulić i Dragin – na kraju krajeva, Srpska napredna stranka je pre dolaska na vlast govorila o neuporedivo većim zloupotrebama. Drugo, neće biti da su malverzacijama bili skloni samo ministri iz redova DS-a, ali zasad nema najava da se sprema ikakva istraga protiv članova SPS-a ili URS-a. Treće, kada se ukazivala prilika da se borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao nepristrasna sila, prikaže u punom sjaju – takva prilika je, recimo, bila istraga o vezama Dačića i njegovog kabineta sa Šarićevim klanom – nije učinjeno baš ništa.

To nije neobično. Naš politički sistem generiše široke koalicije koje nalikuju feudalnim savezima. Centri odlučivanja raštrkani su po centralama stranaka i svaki premijer efektivno upravlja samo onim delom vlade koji potiče iz njegove stranke i (donekle) iz njenih satelita. To ograničenje važi i za Vučića. Njegova moć završava se tamo gde počinju feudi drugih stranaka vladajuće koalicije samim tim što bi pokretanje krivičnog postupka protiv nekoga od visokih funkcionera SPS-a ili URS-a prekršilo omertu političke klase i verovatno izazvalo raspad koalicije. Ograničavanje moći izvršne vlasti, naravno, nikako nije loše, ali politički akteri bi u teoriji trebalo da budu ograničeni svojim ovlašćenjima i zakonima, a ne feudalnim posedima koalicionih partnera. Ne treba pristajati na argument „Ali ovo je Srbija“. Ovo je demokratija, bar na papiru. Ukoliko odstupamo od onoga što predviđaju okviri političkog sistema, negiramo pravni poredak države, a time i samu državu.

Srž problema jeste to što nezavisnu policiju, tužilaštvo i sudstvo nećemo dočekati u dogledno vreme, a ne možemo se ni uzdati u to da će politička klasa nadzirati sama sebe. Ona to dosad nije činila, ne čini to sada i očigledno ne namerava da počne to da čini u godinama koje dolaze. Jedini način da se ta klasa prinudi da, kao donosilac ključnih odluka, preuzme odgovornost za svoje postupke jeste da se uspostave novi institucionalni mehanizmi kojima bi se princip smenljivosti mogao ostvariti mimo nje. Građani moraju raspolagati mogućnošću da direktno opozovu nosioce političkih funkcija na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou. Nevolja je, naravno, u tome što takav pravni mehanizam mogu da izgrade jedino pripadnici političke klase, ograničavajući sopstvena ovlašćenja u korist građana. Jedan od mogućih metoda kojima bi se mogli navesti da to učine demonstriraju nam građani Maribora i drugih slovenačkih gradova još od novembra prošle godine. To nije jedini put, ali svako rešenje podrazumeva prihvatanje činjenice da se naši interesi ne podudaraju s interesima političke klase i spremnost da se kritika formuliše mimo uobičajenih pozicija takozvane prve i druge Srbije. To se na prvi pogled može učiniti lako prihvatljivim, ali svi smo skloni da u svakodnevnim odmeravanjima snaga među političkim opcijama zauzimamo strane, ili bar da to učinimo kada se nađemo pred glasačkom kutijom. Odbacivanje te vrste konformizma u korist stava da politička klasa još ne namerava da dela u skladu s proklamovanim načelom da je ona u službi građana a ne obrnuto može biti prvi korak u procesu reforme ovog nefunkcionalnog političkog sistema.

Čelo na prst

In Stvari koje valja reći on 07/02/2013 at 19:15

Metod rešavanja nagomilanih društvenih problema u Srbiji najčešće funkcioniše po dobro poznatom šablonu: pušta se da problem raste sve dok ne postane toliko velik da ga više nije moguće ignorisati, potom mediji stvore moralnu paniku, u ministarstvu koje je trebalo da spreči da do svega toga uopšte dođe odluče da osnuju komisiju, radno telo ili da napišu nacionalnu strategiju, a sledi zakasnela, loše isplanirana i traljavo izvedena realizacija. U izlaženju na kraj s porastom nasilja, po svoj prilici smo se opredelili upravo za taj metod: dajte najpre da neko pogine, pa ćemo tek onda da se hvatamo za glavu i da smišljamo kako da se to ne ponovi. Kakav drugačiji zaključak izvesti iz činjenice da su dve grupe ne naročito uravnoteženih ali zato izuzetno bahatih ljudi rešile da se pištoljima obračunavaju u blizini jedne novosadske škole i jednog vrtića, a da je to izazvalo jedino reakciju omanje grupe tviteraša okupljene oko heštega i grupe na Fejsbuku?

Da se odmah razumemo: ljudi koji su na Tviteru pokrenuli akciju #prstnacelo učinili su to iz najboljih namera i tu nema zbora, pošto bi bez njihovog glasa ćutanje o ovom događaju bilo potpuno. Stepen nasilja u društvu postepeno raste – tačno. Pojavni oblici nasilja postaju sve gori – tačno. Da li ću onda podržati akciju „Prst na čelo“? Neću.

Moj problem, naravno, nije samoorganizovanje građana putem interneta. Tviter se pokazao kao izuzetno efikasna alatka za male humanitarne akcije, brzo pronalaženje davalaca krvi ili lekova koje je teško naći. Politički protesti koji se već mesecima odvijaju u Sloveniji koordinirani su putem interneta i u izvesnoj meri preslikavaju njegovu decentralizovanu organizacionu logiku, a Arapsko proleće dokazalo je njegov značaj bolje nego bilo šta drugo. Alanfordovski rečeno, ovoliko je visoka hrpa naučnih radova i knjiga koji su iz različitih uglova prikazali značaj društvenih mreža i novih medija u povezivanju, koordinaciji i širenju ideja demonstranata od Tunisa do Kuvajta, a odatle i širom planete, kroz Occupy proteste. Tvit, video-klip, fotografija ili tekst mogu se sa egipatskog trga Tahrir ili iz neznane uličice u Jemenu za tren oka preneti na drugi kraj globusa, informišući ljude i pozivajući ih da se pridruže i solidarišu. Vezivno tkivo aktivizma je konkretan stav – deo si ovoga ako zastupaš našu ideju.

Upravo je u polaznoj ideji problem akcije „Prst na čelo“. Mada su je naši tviteraši pokrenuli iz najbolje i najiskrenije namere, ona predstavlja reakciju na manifestaciju jednog problema, a ne suprotstavljanje njegovom izvoru. Poruka slogana akcije – promisliti o onome što se događa – do te mere je lišena kritike da zvuči gotovo kao potcenjivanje događaja koji joj je povod, iako razloga za revolt nikako ne manjka: svaki metak ispaljen u gusto naseljenom gradskom području jeste potencijalno ubistvo iz nehata, a u ovom slučaju žrtva je moglo biti dete. Mada ovo nije prvi slučaj revolverašenja u blizini škole u skorije vreme (prethodni kojeg se sećam dogodio se u Novom Sadu u septembru), ministar policije se ni ovoga puta nije potrudio da izađe pred kamere i kaže bilo šta u vezi s tim, iako nalazi za shodno da to uradi u banalnim situacijama, kakva je krađa bicikla japanskog turiste. Ni njemu „Prst na čelo“ ne poručuje ništa više nego vama i meni, mada bi njemu imalo štošta da se poruči pošto vlada u rukama drži mehanizme čija je svrha upravo reakcija na ovakve događaje, ali i njihova prevencija. Ukratko, akcija ne traži ništa posebno, ne obraća se nikom posebno i, u skladu s tim, njeni rezultati ne mogu ni biti ništa posebno. Ona ne zahteva brzo otkrivanje počinilaca, efikasnu reakciju sudstva niti smenu državnih službenika koji ne uspevaju da adekvatno reaguju na porast nasilja, nego gotovo stidljivo poručuje da to, eto, nekako nije lepo. Protest koji je do te mere apstraktan graniči se s besmislicom. Fizičko nasilje ima vrlo konkretne manifestacije, izvore, apologete, počinioce i žrtve, i o tome se mora govoriti bez zaobilaženja nezgodnih mesta.

Ukoliko nam je zaista stalo do toga da nešto učinimo, moramo se najpre saglasiti povodom najmanjeg zajedničkog sadržaoca. Interpersonalno nasilje je dvojako neprihvatljivo: etički i zakonski. Stvar se ne menja ni ako je nasilnik neko koga poznajemo ili član naše porodice, a ne menja se ni ako je žrtva neko koga ne podnosimo ili neko do koga nam nije stalo. Onog časa kad prihvatimo relativizaciju i pristanemo na to da neko „zaslužuje“ da bude žrtva, implicitno pristajemo na to da svako može proizvoljno da odredi da – iz ovog ili onog razloga – žrtva treba da budemo mi sami ili neko ko nam je blizak: sestra, sin, prijatelj, koleginica, ili poznato lice s kioska na kom kupujemo novine. Bar je taj sebični razlog dovoljan za to da nikome ne dajemo legitimitet za nasilje.

Drugi problem leži u tome što problem nasilja u društvu nužno ima i svoju političku dimenziju, a od toga lajktivisti po pravilu zaziru. Naime, ako hoćemo ozbiljno da se pozabavimo porastom nasilja kao društvenim fenomenom, ne smemo izbegavati da uputimo nedvosmislenu kritiku onima čiji je posao da se njime bave. Nadležni ministar, igrom slučaja i premijer, dužan je da na ovakve pojave reaguje pre nego što zalutali meci počnu da pogađaju slučajne prolaznike, a ako sam nije kadar da to shvati, neko bi morao da ga podseti – novinari, narodni poslanici ili sami građani. Za to, međutim, nije dovoljno staviti Munkov „Krik“ na avatar. Ta slika simbolizuje egzistencijalističku anksioznost, neartikulisani strah. Da bismo neodređeni protest pretvorili u delatnu reakciju, taj krik mora biti uobličen i razjašnjen.

Za početak ćemo se pozabaviti tezom o „slomu društvenih vrednosti“ kao uzročniku nasilja, koje će se mašiti većina dežurnih analitičara društvenih problema. Ona počiva na ideji da je vrednosni sistem jugoslovenskog društva urušen raspadom SFRJ, ratovima, sankcijama i ekonomskom krizom, te da je izostankom stvaranja novog sistema normi nastao normativni vakuum. Verujem da je ta teza duboko pogrešna, zato što svako društvo, pa čak i društvo prožeto krizom, kakvo je naše, ima svoje norme. Stepen njihove prisile nad pojedincem može da se menja, unutar njih mogu postojati protivrečnosti, ali norme uvek postoje i upravo iz njih, a ne iz njihovog izostanka, izviru pojave o kojima govorimo. Budimo iskreni: naše dominantne norme ne odbacuju nasilje kao takvo – ono je tihoj većini prihvatljivo (za pojedince – čak i poželjno) ukoliko su njegove mete pripadnici određenih organizacija ili društvenih grupa. Kao i svi oblici moći, nasilje kao društvena pojava zahteva formalnu ili neformalnu legitimizaciju i upravo u tome leži uzrok njegovog porasta. Legitimitet za nasilje iznalazi se u pervertiranom shvatanju pravičnosti: svojim činjenjem ili nečinjenjem (uglavnom onim koje iz političkih razloga biva označeno kao delovanje protiv javnog morala ili države), pojedinac ili grupa mogu da „zasluže“ nasilje. Prelivanje interpersonalnog nasilja u školska dvorišta, na ulice, tribine i drugde predstavlja logičnu posledicu pomirljivosti tihe većine prema toj pojavi kada joj ona ide naruku. Ta pomirljivost normalizuje nasilje i svodi ga na prihvatljiv mehanizam rešavanja problema koji, istina, može imati svoju cenu, no cenu koja je, zahvaljujući tragikomičnoj popustljivosti naših sudova, izuzetno niska, te ne treba da nas čudi to što su počinioci spremni da se izlože riziku krivične prijave. Ovde treba raskrstiti i s iluzijom da bi puko pooštravanje zakonom predviđenih kazni rešilo problem. Kazne bi u većini slučajeva bile adekvatne kada sudovi ne bi imali praksu da izriču kazne na donjoj granici zakonskog minimuma, a neretko i ispod nje. Ključni element prevencije krivičnih dela, međutim, nije visina kazni, nego izvesnost kažnjavanja. Sudstvo koje dozvoljava da se procesi razvlače godinama i zastarevaju suštinski saučestvuje u bujanju nasilja i u isti mah podriva poverenje građana u institucije.

Jedan od izvora prihvatljivosti nasilja na mikronivou, o kojem je ovde i reč, jeste i državni aparat, to jest politička klasa u čijoj službi se on nalazi. Naime, individualno nasilje koristan je mehanizam reprodukcije socijalnog reda, zato što pojedince koji ne prihvataju dominantne vrednosti prisiljava da se ponašaju „normalno“, to jest predvidljivo, preteći im silom ukoliko odbiju. Naša „normalnost“ tako postaje konformizam, koji vodi izbegavanju kritike nosilaca društvene moći iz straha od vaninstitucionalnog ili institucionalizovanog nasilja. Tipičan primer za to je novinarska autocenzura. „Osetljive“ teme se izbegavaju ili se o njima piše na način koji se smatra dozvoljenim. Ukoliko autocenzure ne bude, novinar može biti izložen pretnjama (Brankica Stanković), napadu (Teofil Pančić) ili pokušaju ubistva (Dejan Anastasijević), a da ne pominjemo ubijanje novinara tokom protekle dve decenije. Njegov list može biti izložen pritiscima da mu se uruči otkaz, pretnjama da će finansiranje biti uskraćeno ili tužbama.

Mediji, naravno, imaju i svoju tamnu stranu, koja i te kako zaslužuje da bude pomenuta prilikom analize apologije nasilja. Nakon premlaćivanja Brisa Tatona i gledanja kako umire u agoniji, priključen na aparate, reakcije javnosti i institucija bile su oštre. Održana su dva protesta, a ubice su identifikovane, uhapšene i osuđene na višegodišnje zatvorske kazne. Međutim, već u prvim danima nakon zločina, neki mediji su počeli da relativizuju taj događaj. Mrtvom Tatonu podmetano je sve i svašta, počev od toga da je bio pijan, da je nosio navijačka obeležja Tuluza, da je došao ne samo na utakmicu već i na Povorku ponosa koja je trebalo da se odigra nedugo potom, pa čak i to da se peo na sto, širio ruke i imitirao „miraže“ koji su bombardovali Srbiju (!). Vrhunac je bila tvrdnja da je zapravo počinio samoubistvo, bacivši se na glavu s vrha stepeništa. Na te niskosti gotovo niko nije reagovao. Javnost koja je ožalila Tatona nije imala šta da kaže vrlo konkretnim podlacima koji su svojim izmišljotinama bacali ljagu na ubijenog čoveka.

Društvo ne sme da ostane nemo na demonizaciju žrtve. Iskreno vam je žao ubijenog mladića? Nemojte kupovati novine koje ga provlače kroz blato. Objasnite svom detetu da ljudi koji nekoga nasmrt pretuku nisu navijači, nego ubice, i da ne treba da ih podržava samo zato što navijaju za isti klub. Usprotivite se kad neko u vašem društvu prepričava laž o „miražima“. Ništa od toga nije teško, a svaki takav postupak vredi više od desetina tvitova. To je ujedno i način da se konkretno deluje u situacijama kakva je novosadska pucnjava. U tvitovanju nema ničeg lošeg, ali reagujmo, između ostalog, i tako što ćemo se usprotiviti medijskom senzacionalizmu, prateći one medije koji takvim događajima pristupaju profesionalno.

Krajnje je vreme da o nasilju počnemo da govorimo služeći se adekvatnijim pojmovima, jer nas pogrešno odabrane reči vode ka pogrešnom razumevanju. Većina izveštaja o događaju koji je bio povod za akciju „Prst na čelo“ govori o tome da su učesnici pucnjave bili „navijači“, „mladići“ ili čak „deca“. To nije neobično: u javnom govoru se  s vremenom normirala pojava da o počiniocima krivičnih dela govorimo koristeći se što neutralnijim pojmovima, pa nam banke i menjačnice pljačkaju „grupe“, a građane prebijaju „nepoznati mladići“. U osnovi te pojave leži želja medija za neutralnošću po svaku cenu. Posredi je logička greška: ključno obeležje vinovnika u ovom slučaju je pucanje iz pištolja, a ne njegov pol, godište ili klub za koji navija. Iako su ostali elementi važni za njegovu identifikaciju, oni nam pojavu ublažavaju: „mladić“, „dete“ i „navijač“ jesu neutralni, bezbojni pojmovi, kojima se ne određujemo prema samom činu. Nema razloga da ih u ovakvim situacijama ne zamenimo pojmovima „naoružana osoba“ ili – zašto da ne? – „kriminalac“.

Naposletku, red je da se okrenemo i sebi. Suprotstavljanje nasilju je besmisleno ukoliko nije dosledno, to jest ukoliko nije upućeno svim njegovim pojavnim oblicima. Pozivamo li policiju čim vidimo tuču pod prozorom? Priskačemo li u pomoć Romu kojeg baraba zarad razonode izbacuje iz gradskog prevoza? Reagujemo li kada čujemo da u susednom stanu žena dobija batine? Revoltira li nas vest da je nekoliko bednika pretuklo čoveka mesarskim čekićem zbog toga što je odoka procenilo njegovu seksualnu orijentaciju? Ne traži se ovde kopernikanski preokret u stavovima jer bi to bilo previše optimistično, ali jednu stvar moramo da shvatimo: nasilje je nasilje. Pravdajući ga ili ga tolerišući u jednoj formi, normalizujemo ga i olakšavamo da se ono javi tamo gde može da nam se obije o glavu, i metaforički i fizički. Pucnjava naoružanih bandi u blizini škole i vrtića jeste spektakularan primer agresivne beslovesnosti, ali to je samo njen najekstremniji pojavni oblik. Ako reagujemo tek kad dođe dotle da se puca pred školskim dvorištem, red je da nam đaci prirede cinični aplauz.

Ideje naših – spiskovi vaših

In Stvari koje valja reći on 17/01/2013 at 02:57

Izgleda da je u državi Srbiji postalo dozvoljeno javno objavljivati preteće poruke upućene bilo kome. Tastaturu u šake i pustite mašti na volju: napravite spisak organizacija čije pripadnike treba počastiti metkom u glavu, listu medija čiji novinari zaslužuju smrt u haustoru zgrade ili sačekušu u javnom prevozu, kreirajte plakat na kom nabrajate narodne neprijatelje i pohitajte da to objavite urbi et orbi, na internetu ili na tarabi. Ne brinite za posledice: sva je prilika da ih neće biti, ali ukoliko baš brinete da bi policija mogla da zakuca na vrata i priupita vaše roditelje zašto njihov bubuljičavi tinejdžer preti ljudima, potpišite se kao Jedinica za specijalne operacije. Premijer Srbije Ivica Dačić, naime, smatra da se nikakva pretnja na kojoj stoji iskeženi vuk odreda Milorada Ulemeka Legije ne može shvatiti nikako drugačije nego tako – kao zajebancija dokonih pubertetlija.

Logika kojom je Dačić došao do zaključka da je pamflet koji je osvanuo na mnogim desničarskim sajtovima bezopasan čist je postmodernizam: JSO je rasformirana, ipso facto, ne može pisati saopštenja, ergo, novinari prave problem tamo gde ga nema. Ovaj logički niz spektakularan je primer birokratskog načina mišljenja: automobil koji nije registrovan ne može da vas zgazi na ulici zato što se neregistrovani automobili ne smeju voziti. „Znači, quod erat demonstrandum”, rekao bi premijer.

Da li je ovo navodno „saopštenje JSO” uistinu sastavila nekolicina bivših pripadnika tog odreda, ili ga je pisao ukatančeni Ulemek, kako se već počelo nagađati, ili pak predstavlja još jedan literarni izlet neke od parapatriotskih organizacija – nešto je povodom čega nikako ne treba spekulisati. U državi čijeg je premijera pre deset godina snajperskim hicima ubio pripadnik jedinice koja se navodno sada oglasila nema tog državnog funkcionera koji ima legitimitet da ponovno pojavljivanje imena te formacije tretira kao nečije sprdanje. Irelevantno je i kome se ovoga puta preti – meta nisu samo „šiptarski teroristi” već i „domaći izdajnici” – država mora da reaguje na ovakve istupe bez ijednog izuzetka ili će se onaj vuk sa amblema JSO, u ovoj ili onoj inkarnaciji, osmeliti da je ponovo ujede. Neko je ovde, u najmanju ruku, odgovoran za (zlo)upotrebu imena jedinice čiji su pripadnici osuđeni (ili im se još sudi) za više ratnih zločina, kao i za učešće u atentatima na Vuka Draškovića, Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, i dužnost je policije da utvrdi ko je i zašto odlučio da potegne to ime sa dna kace. Obaveza je još veća zbog zaoštrene retorike povodom slučaja spomenika pripadnicima OVPMB u Preševu i mogućnosti da će se oružani sukob koji se u saopštenju pominje izmestiti u neke realnije sfere. Sva je prilika da organizacije koje su sinhronizovano objavile ovaj pamflet vide u tome mogućnost da spiskovi nepodobnih organizacija, medija i pojedinaca konačno dobiju i neku praktičnu primenu. Njihovi motivi su razumljivi. Ono što pak nije razumljivo jeste zašto im se to dozvoljava.

Indolencija organa vlasti nije nikakva novost – porast ovakvog ekstremizma seže barem deceniju unazad i nijedna vlada do sada nije pokazala makar naznake spremnosti da se tom pojavom pozabavi. U tom smislu se izjava Nade Kolundžije, narodne poslanice Demokratske stranke, koja kaže kako bi „najnovije akcije ‘Naših’ morale da budu povod za uzbunu celokupne demokratske javnosti, ali pre svega poziv na reakciju vlade i državnih institucija” može tretirati isključivo kao politikantstvo, budući da je tokom vladavine Demokratske stranke reakcija vlade i državnih organa uglavnom izostajala čak i kada se javnost zaista dizala na uzbunu. Da je DS učinila bilo šta korisno povodom „Naših”, „SNP 1389” i sličnih, danas bi imala na šta da se pozove tražeći reakciju stranaka koje su je nasledile na čelu države. Da li to znači da demokrate ne treba da se oglašavaju? Naravno da ne, ali bilo bi poželjno da ne gube olako iz vida to da „ekstremisti koji ugrožavaju temelje demokratije i negiraju Ustavom zagarantovane slobode i prava”, kako ih Kolundžija naziva, nisu svoju reputaciju izgradili u proteklih šest meseci, već da im je u tome obilato pomoglo nečinjenje ranijih vlada, uključujući i onu u kojoj je DS imala na raspolaganju gotovo sve poluge moći neophodne da se bujanje desničarskog ekstremizma spreči.

Daleko od toga da jedinu odgovornost za procese o kojima govorimo snosi izvršna vlast: sudstvo je uspelo da tragično podbaci u gotovo svakoj prilici koja mu se ukazala, izricanjem oslobađajućih presuda ili tradicionalno blagom kaznenom politikom u slučajevima uvreda i kleveta upućenih od strane pripadnika pomenutih organizacija, pa do napada na ljude i imovinu. Ustavni sud Srbije naročito se istakao kontradiktornim odlukama da zabrani „Obraz”, ali da ne zabrani pokrete „SNP 1389” i „Naši”. Obrazloženje za „SNP 1389” istovetno je sa onim birokratskim objašnjenjem da vam neregistrovani automobil ne može ništa: „Navedeno udruženje građana ne postoji, nije registrovano i ne deluje.” Obrazloženje povodom nezabranjivanja „Naših” daleko je zanimljivije: „… [S]ud nije došao do pouzdanog uverenja da su u sistemu zaštite sloboda i prava nadležni državni organi prethodno već iscrpeli sve mere prevencije i adekvatnog sankcionisanja protivpravnog delovanja ovih udruženja i njihovih članova, zbog čega bi se za svako dalje ponavljanje istih ili sličnih kažnjivih ili uznemiravajućih aktivnosti udruženja moralo pribeći izricanju mere zabrane njihovog rada kao nužnog i jedino mogućeg odgovora države u demokratskom društvu.” Drugim rečima, Ustavni sud ne negira da je neko zaslužio katran i perje, već ukazuje da ga je najpre trebalo poslati u ćošak i videti hoće li se popraviti – a to nije urađeno. Time se stvara interesantan pravni vakuum – manje kazne se uglavnom ne izriču (jer za to, po svoj prilici, manjka famozne „političke volje” zbog veza tih organizacija sa strankama i drugim institucijama), a za većima se ne poseže jer pre toga valja pokušati s manjima.

Ta politika popustljivosti, naravno, brzo je dala krajnje predvidljive rezultate: u novembru 2012, sudijama Ustavnog suda stigao je dopis opskurne grupacije koja se predstavila kao „Preki sud, The Black Hand – Apis“ i obavestila jedanaest sudija Ustavnog suda Srbije da ih je osudila na smrt zbog zabrane organizacije „Otačastveni front Obraz”. Ustavni sud se, zanimljivo, nije poslužio premijerovim rasuđivanjem, uprkos tome što „Preki sud, The Black Hand – Apis“ u poređenju s JSO zvuči kao ime najnovijeg holivudskog akcionog filma, te je o pretećem dopisu i njegovoj sadržini obavestio nadležne organe. Do javnosti, međutim, nikada nije doprlo da li je preduzeta ma kakva istraga. Između ova dva događaja zbili su se i nova našistička lista za odstrel, proglašavanje Ivana Vejvode za američkog agenta, ponovno spaljivanje zastave Vojvodine, a sve to skupa doprinosi stvaranju odgovarajućeg štimunga za sledeće nepočinstvo. Ukoliko, povrh svega, neka psihički labilna osoba shvati sve te priče previše ozbiljno i reši da oružjem zavede svoju pravdu, braneći državu od „stranih plaćenika i domaćih izdajnika”, utoliko bolje za parapatriotske organizacije – uz Ulemeka i Mladića, steći će još jedno lice za crne majice i morbidne rime. Dogodi li se to, odgovornost neće biti samo njihova – svoj deo krivice trebalo bi da ponesu i određeni organi vlasti, zato što, kako je objasnio Ustavni sud Srbije, „preduzete mere […] ne predstavljaju adekvatan odgovor demokratskog društva za učinjene povrede prava”.

Jedna od stvari koje i te kako pogoduju pomenutim organizacijama jeste i neodgovarajući pristup njihovih političkih neistomišljenika (i primarnih meta) – nevladinih organizacija, medija, javnih ličnosti i intelektualaca. Potpuno razumem da je teško odupreti se banalizaciji problema i ne sagledavati čitavu pojavu isključivo u kontekstu verbalnog i fizičkog nasilja kojim se pseudopatriote obilato služe, ali taj pristup je beskoristan (i u nekim situacijama kontraproduktivan), jer polazi od toga da su svi nasilnici motivisani samo iracionalnom mržnjom i posredno ih uzdiže na poziciju moći. Netolerancija i fizički napadi koji, prirodno, svima najpre padaju u oči odavno su prevazišli puki huliganizam i postepeno izgradili ideološko-političku zaleđinu koja se oslanja na dva aspekta: na srodnost njihovih stavova sa opšteprihvaćenim političkim vrednostima parlamentarnih stranaka i na široko shvaćenu ideološku mešavinu panslavizma, antizapadnjaštva i političkog pravoslavlja. Što se tiče prvog aspekta, uporednom analizom zvanično proklamovanih vrednosti stranačkog mejnstrima i pokreta može se uočiti da u pogledu hroničnih problema države i društva mimoilaženje postoji pre u intenzitetu nego u suštini (jedini izuzetak je preovladavajuće proevropski stav stranaka u odnosu na decidirano antievropski stav pokreta). Parapatriotske organizacije su donekle subverzivne samo po načinu delovanja, ali njihovi ciljevi nisu reformski niti revolucionarni, već socijalno konzervativni, kao i ciljevi većine domaćih partija koje imaju više od tri člana. Drugi aspekt tiče se prepisivanja i adaptacije argumenata desničara iz celog sveta, prepravljanja nacionalne istorije da bi se uklopila u njihov narativ i postepene klerikalizacije društva. Strategija desničarskih organizacija jasna je: uvući neistomišljenike u razgovor o nasilju, a zatim nasilje prikazati kao logičnu posledicu autohtonog, većinskog sistema vrednosti, formiranog u suprotstavljanju spoljnoj opasnosti – agresivnom zapadnjačkom liberalizmu. Mogući adekvatan odgovor na tu strategiju jeste da se prilikom konkretnih primera kršenja zakona vrši pritisak na institucije države, budući da one tome i služe, a da se ni pod kojim uslovima ne upušta u površne i beskorisne rasprave s pripadnicima samih pokreta i njihovim apologetama. Jedina debata koju kritičari iz akademske zajednice i civilnog društva treba da otpočnu jeste debata s javnošću, medijima i nosiocima vlasti, koja pak treba da razotkrije ideološku zaleđinu tih pokreta, u čemu ne sme biti površnosti niti olakog odbacivanja suparničke pozicije.

Što se tiče odgovora institucija, Ustavni sud će, izgleda, uskoro imati priliku za popravni ispit, budući da Republičko javno tužilaštvo najavljuje da će zbog „novih okolnosti” ponovo pokrenuti postupak za zabranu organizacije „Naši”. Da li će tu šansu iskoristiti ili će se ova partija pingponga između viših i nižih instanci nastaviti – to ćemo verovatno saznati tek za godinu dana, pošto u Srbiji gotovo da nema predmeta koji je rešen u razumnom roku. Naravno, postavlja se pitanje da li zabrana delovanja daje zadovoljavajuće rezultate. Primer „Obraza” donekle je ilustrativan: iako je Mladen Obradović bio govornik na protestnom okupljanju u Beogradu 10. 12. 2012. a izvesni „Srbski obraz” naveden kao jedna od organizacija koje su u njemu učestvovale, njihova slabija uočljivost i nemogućnost da legalno organizuju javne skupove postepeno će odvući članove i (što je daleko važnije) finansijere ka upadljvijim i agresivnijim opcijama. Time se, međutim, problem ne rešava, već mu se samo menja pakovanje. Problem grupa koje se služe govorom mržnje je društvena činjenica i nikada se ne može sasvim ukloniti, budući da tu pojavu možemo posmatrati i u daleko uređenijim društvima. Ipak, uticaj tih grupa može se drastično umanjiti. Za to su nam neophodne funkcionalne institucije, rasvetljavanje izvora finansiranja i veza s partijama, artikulisan akademski odgovor na političku platformu s koje nastupaju, ali i jedna daleko rudimentarnija stvar: obrazovanje koje će, za promenu, stvarati ljude a ne pešadiju.

Amfilohuškanje

In Stvari koje valja reći on 08/01/2013 at 00:21

ristosqIako je do javnosti stigla u fragmentima, jasno je da božićna poslanica mitropolita Amfilohija Radovića ove godine ne podseća baš na poruku mira i dobre volje.

Pre nego što se osvrnem na neke od njenih problematičnijih tačaka, naglašavam da ovom prilikom ne nameravam da se upuštam u polemiku s Radovićevim religijskim stavovima. Naša shvatanja sveta polaze od toliko različitih premisa da bi se njihovo sučeljavanje – od čega, doduše, ne bežim – završilo u još jednom jalovom iscrtavanju granica između klerikalnog i građanskog viđenja društva u kojem živimo. Neću graditi tekst ni oko njegove fiksacije LGBT populacijom, budući da je jedina prava adresa za to pravna država. Mislim da je, umesto svega toga, daleko celishodnije otvoriti razmatranje o politiziranju kome u poslanici nije mesto, o društvenim posledicama stavova koje iznosi, o stvarima koje propušta da adresira, ali i o onome što pogrešno predstavlja kao činjenice.

Izgleda da najveći problemi našeg društva ipak nisu kontinuirano urušavanje ekonomije, nezaposlenost, loše izvedena tranzicija ili teška i dugotrajna kriza političkih institucija: Amfilohije Radović smatra da je sve to sekundarno i da je ključni uzrok sadašnjeg nezavidnog stanja nacije ugroženost javnog morala. Taj stav u različitim pojavnim oblicima periodično možemo da čujemo s raznih strana, počev od određenih krugova intelektualaca, pa do delova političke klase. Povremeno se to ispoljava u puritanskom zgražavanju nad određenim životnim stilovima, nekad poprima oblike moralne panike usled maloletničke delinkvencije, a katkad se tiče uzroka negativnog prirodnog priraštaja. Upadljiva zajednička karakteristika svih tih manifestacija jeste to što se objašnjenje po pravilu ne traži u bilo čemu što ima veze s ekonomijom – ono uvek leži u ljudskoj slabosti, povodljivosti i hedonizmu, pa tako dolazimo do apsurdne situacije da se maloletničke krađe i razbojništvo objašnjavaju nasiljem u filmovima i video-igrama, a ne neadekvatnom socijalizacijom, nesposobnošću i nezainteresovanošću sistema da reaguje, niti stvaranjem kulture u kojoj se ne vrednuje rad nego „snalaženje“. Idući tom linijom razmišljanja, Radović uzroke sloma društvenosti svaljuje na dekadenciju morala. Međutim, u državi u kojoj se, prema podacima Zavoda za statistiku, 700 000 ljudi nalazi na ivici siromaštva, a 100 000 živi ispod apsolutne granice siromaštva, što znači da nije u stanju da zadovolji ni osnovne egzistencijalne potrebe, uzroci krize su mnogo prizemniji. Možda će neko odgovoriti da mitropolit nije ekonomista, ali nisu to ni Dezmond Tutu, Gustavo Gutijerez, niti brojni drugi sveštenici u Latinskoj Americi, Africi i širom sveta koji i te kako skreću pažnju na teške životne uslove svojih sunarodnika i aktivno rade na popravljanju njihovog položaja. Valja dodati i da bi kritika javnog nemorala koja dolazi od Srpske pravoslavne crkve svakako imala veću težinu da je ta institucija odlučno reagovala kada je njeno sveštenstvo kršilo ne samo etičke uzuse već i zakon.

Naravno, jedini mogući izlaz iz moralne krize u koju je društvo zapalo Radović vidi u religioznosti, i tu dolazimo do izvesne nelogičnosti: naime, od Drugog svetskog rata naovamo, religioznost nikada nije bila toliko očigledno rasprostranjena u srpskom društvu koliko je to u poslednjoj deceniji. Otuda sledi pitanje kako je onda kriza javnog morala danas dublja nego, recimo, pre pola veka, kad izazovi s kojima se SPC suočava svakako nisu veći od izazova koje je imala u decidirano sekularnoj SFRJ. Postoje dva logički validna odgovora: prvi je da vrednosni sistem koji ona proklamuje nije u stanju da se izbori s izazovima koje pred njega postavlja konkurentski pluralistički sistem vrednosti. Drugi je da manifestna religioznost ne znači i suštinsku religioznost, to jest da bi društvo moglo da izađe na kraj s krizom kada se religioznost ne bi svodila na sprovođenje običaja, već kada bi se vernici ponašali u skladu s verskim normama. Takav odgovor automatski otvara drugo važno pitanje: ako je tako, zašto se crkva ne uhvati ukoštac s tom pojavom, nego se bavi njenim posledicama? Ukoliko manjka duhovnosti, zašto se umesto bavljenja dnevnom politikom crkva ne pozabavi time da, primera radi, podseti vernike da post ne predstavlja dijetu, te da uključuje i uzdržavanje od loših dela, misli i reči? Mitropolita to ne interesuje – njegova tema je isključivo ono što on percipira kao pritiske na Srpsku pravoslavnu crkvu spolja, pri čemu namerno ili nenamerno zanemaruje unutrašnje izazove. Neko će možda reći da poslanica ne treba da bude analiza stanja pravoslavne zajednice, i spremno ću se saglasiti ako razjasnimo da poslanica ne treba da bude ni izraz bilo čije političke platforme, ma kakva ona bila.

Pod udar poslanice dolaze i televizija i ostali mediji, koji su označeni kao „globalni trovači i igrači u širenju ove totalitarne zaraze na način bez presedana u istoriji“. Mada je nesporno da mediji zaista imaju svoju mračnu stranu, treba podsetiti da se na čelu saveta Republičke radiodifuzne agencije nalazi Radovićev kolega, Porfirije Perić, koji do sada nije iskoristio svoju poziciju da se štetnim sadržajima suprotstavi, niti je upozorio javnost na opasnost globalnih razmera oličenu u jutarnjem programu, reklamama za uloške ili prenosima Jelen superlige. No ključno mesto Radovićeve poslanice rezervisano je za jednu od njegovih opsesivnih tema: za seksualnost. Naravno, prva meta je njen homoseksualni oblik, i tu se još jedanput pokazuje da Radović nimalo ne haje za težinu svoje izgovorene reči, ponavljajući sad već čuvenu rečenicu o tome da se drvo koje nema ploda seče i baca u oganj (ostaje nejasno, doduše, misli li pritom i na heteroseksualce koji ne mogu ili ne žele da imaju decu, ljude koji su prestari da i dalje stvaraju potomstvo, pa i na sebe). Ovoga puta se ne zadržava tu, već napada i seksualnu slobodu kao takvu, karakterišući njen današnji stepen kao „revoluciju paganskog totalitarizma“(!) koja „obesmišljuje osveštanu svetinju braka, razara porodicu, ukida monogamiju…” Zatim prelazi na navodno forsiranje rane seksualnosti putem obrazovanja „koje šteti djeci i omladini, dovodeći do ranih trudnoća i abortusa, doprinoseći širenju polno prenosivih bolesti”, što je nepoznavanje činjenica, budući da se školstvo u Srbiji te pipave teme dotiče samo posredstvom medicinskim rečnikom ispunjenih lekcija o hromozomima, što budi seksualnost u istoj meri u kojoj to čine i časovi na kojima se uči o rečnim slivovima. Javljanje seksualnog nagona je proces uslovljen biologijom, a rane trudnoće i širenje polno prenosivih bolesti posledica su tradicionalističke tabuiziranosti te teme unutar porodice i manjka ili potpunog izostanka seksualnog obrazovanja. Upravo to, a ne lascivni časovi biologije, tera mlade da o seksu uče od svojih vršnjaka ili iz pornografskih materijala. Uostalom, svako od nas ima vlastito iskustvo na osnovu koga može da zaključi da li ga je školska nastava odvela put bluda i razvrata.

Nesuglasice u vezi s različitim vidovima seksualnosti – i ovde nužno valja posegnuti za Fukoom – treba čitati kao znake borbe između suparničkih diskursa i postupaka regulacije morala. Problem je u tome što Radović kao svog protivnika u toj borbi vidi fantomsku zaveru moćnih ali neimenovanih grupacija, a na delu je, zapravo, daleko šira stvar: reč je o promeni paradigme o seksualnosti, uzrokovanoj sticanjem ljudskih i političkih prava širokih društvenih slojeva, emancipacijom žena, promenom generacijskog odnosa prema deci i mladima i, naposletku, transformacijom tradicionalne porodice. To nije posledica nikakve ideologije, nego prostog hoda vremena, tokova političke ali i društvene istorije. Suprotstavljati se tome znači negirati stvarnost. Naravno, ne očekujem da će se Radović odreći svojih stavova – izvesno je da se to verovatno ne bi dogodilo ni ukoliko bi mu se obratio zapaljeni grm – ali isto tako se ni znatna većina mladih pravoslavki i pravoslavaca neće odreći predbračnog seksa, ma šta im on napisao. Međutim, čak bi i puka korekcija sadašnje retorike bila korak napred.

Izgleda da potrebe da se krene napred postaje svestan i Radović, budući da je, uz obavezno navođenje religijskih izvora, ovoga puta pomenuo i jedan naučni. Naime, u poslanici se pozvao na britanskog antropologa Anvina (J. D. Unwin), koji je tridesetih godina prošlog veka u delu „Seks i kultura“ izneo tezu da složene kulture nastaju i opstaju samo tamo gde postoji visoka moralnost. Naravno, tu tezu je lako oboriti prostim ukazivanjem na to da, uprkos redovnom kamenovanju žena osuđenih za preljubu i nemoral, Saudijska Arabija nekako još ne pokazuje znake da će zahvaljujući tome postati globalna supersila, a izgleda da ni Amiši u skorije vreme neće zavladati svetom. Anvinovo delo nije ostavilo dubljeg traga u antropologiji, ali jeste ostavilo utisak na Radovića, budući da mu se učinilo kompatibilnim njegovom stavu da ćemo bez onoga što on percipira kao visoku moralnost kolektivno propasti. Međutim, problem s naučnim saznanjem u tome je što ono ne trpi izbirljivost i korišćenje samo onih izvora koji nam idu u prilog. Daleko novije, složenije i činjenicama potkrepljenije teorije o razlozima opadanja i propasti društava i civilizacija mogu se naći kod Džareda Dajmonda i Džozefa Tejntera, a oni se bave faktorima daleko važnijim od toga da li tinejdžeri upražnjavaju predbračni seks. Najkraće rečeno, Dajmond kao pet ključnih (mada ne i jedinih) uzročnika navodi probleme u životnom okruženju (prenaseljenost, preteran lov i ribolov, deforestacija itd.), nesposobnost ljudi da se adaptiraju, klimatske promene, neprijateljski nastrojene susedne civilizacije i propast ključnih partnera u trgovini. Tejnter uzrok vidi u rastu društvene kompleksnosti, nastale kao pokušaj da se odgovori na različite probleme i izazove koji iskrsavaju. Održavanje te kompleksnosti s vremenom postaje neisplativo pošto vrednost ulaganja premašuje dobit, pa društvo dospeva u krizu i počinje da se urušava. Oba objašnjenja imaju daleko veću eksplanatornu moć od Anvinovog, što se na konkretnim istorijskim primerima može i dokazivati. Naravno, Radović se nije dohvatio baš Anvina zarad naučne istine, već da bi potkrepio vlastite stavove, ali posezanje za naukom govori nam da i on oseća da je stavove danas potrebno (pokušati) argumentovati.

Za kraj, postavlja se pitanje zašto se uopšte baviti Amfilohijem Radovićem, s obzirom na njegovu biografiju, na drugovanje sa Željkom Ražnatovićem Arkanom i Radovanom Karadžićem, kao i na čitavu seriju ratnohuškačkih, šovinističkih i homofobnih ispada. Odgovor je prost: on je i dan-danas, uz patrijarha, najistaknutija ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i jedan je od najglasnijih zagovornika onoga što je sociolog religije Milan Vukomanović ispravno nazvao političkim pravoslavljem. Njegove reči zato se čuju dalje i nailaze na više spremnih ušiju nego reči bilo koga iz redova građanske Srbije. S tim treba da računaju i oni koji od njegove božićne poslanice vide samo bezazleni religijski celofan, zanemarujući da će mnogi, kao i prethodnih puta, čuti i prihvatiti samo drugi deo poruke – onaj o seči i ognju.

Dobrica, loš, zao

In Stvari koje valja reći on 29/12/2012 at 19:50

dricca_zpsf53edf13Uz mnoštvo briga zbog plaćanja visokih školarina, nabavke potrebne literature, ispunjavanja predispitnih obaveza, pisanja radova i pripremanja ispita, nad naše studente u inostranstvu ovih dana se nadvila još jedna ogromna obaveza. Hitno moraju da se vrate u Srbiju, ne bi li se borili s neprijateljem. Da li je to izbio nekakav novi rat, pa je navrat-nanos ponovo uvedena vojna obaveza da bi država imala dovoljno topovskog mesa? Studenti, naravno, spremno dotrčavaju, neki još u rukama stežući skripte i laboratorijske instrumente, drugi blago mamurni od sinoćne analize Kantove „Kritike čiste votke” s kolegama, treći izvukavši se iz kreveta u kom su grlili nečije toplo, mirisno telo. Postrojavaju se u vrstu, njih stotinu, a akademik ih posmatra sumnjičavo ali pun borbenog pesimizma. Nakon što je i poslednji harvardlija stao u stav „mirno”, Ćosić namešta naočare, vadi iz džepa ispresavijan komad papira i odlučno čita svoj proglas. Pre nego što odjek njegovih završnih reči zamre, iz stotinu grla se u jedan glas zaori: „…”

Tu se Ćosićeva maštarija nužno prekida, budući da ni sam zapravo ne zna šta bi učinio sa stotinu ljudi koji su uložili novac, znanje i trud u odlazak na školovanje u inostranstvu, a sad su naprasno rešili da ostave studije, stručno usavršavanje, buduće karijere i sve što su u životu nameravali da urade, i da mu se ovog časa bezuslovno stave na raspolaganje. Naime, iako se nominalno obraća studentima, autor pisma koje je već imalo izvesnog odjeka u javnosti zapravo uopšte ne komunicira s njima – pismo je samo forma, a njegovi formalni adresati puki su pasivni slušaoci kojima će sve biti potanko objašnjeno. U maniru Broja Jedan iz „Alana Forda”, on se, doduše, ograđuje od preskribovanja delovanja mladim ljudima o kojima govori, ističući kako je on „čovek prošlosti”, ali zatim čitav tekst posvećuje upravo tome. Jedina stvarna svrha imaginarnih studenata biće otkrivena na samom kraju: boriti se i žrtvovati se.

To nije neobično. Posmatrani s vrha piščeve kule od slonovače, ljudski životi su maleni kao mravi, a društvena istorija odatle se slabo vidi. Ispred vile na Senjaku (pre godinu dana prodate jednom od onih bogataša koje u pismu ovlaš kritikuje) nisu se protezali redovi jadnika koje su prevarile piramidalne štedionice. Kraj njene kapije nije se tokom hiperinflacije delio hleb s kamiona. Njeni prozori se 9. 3. 1991. nisu tresli od prolaska tenkova poslatih da razbiju demonstracije, a zatim i nečiji daleki dom. O njene zidove nisu se, naposletku, oslanjali ni ljudi umorni od čekanja u sporim kolonama koje su milele ka ambasadama, tražeći u njima izlaz iz ludila koje su orkestrirali Ćosić i ćosići. Niko od tih ljudi nije otišao težeći za „patriotskom službom” koja se Piscu priviđa – oni su odavde bežali, kopajući rukama i nogama da nađu spas za sebe i svoju decu, sklanjajući ih od posledica iluzija koje su opsedale pejotlom šovinizma opijene umove poglavica i sedih vračeva balkanskih plemena. Toj deci, u međuvremenu odrasloj pod nekim srećnijim nebom, sada je upućen beščasni poziv da se vrate i krče ruševine tuđih kula u vazduhu. Lopate nisu obezbeđene, razume se – sami treba da ponesu one koje su stekli u dalekom svetu. Ovde ih čekaju njihovi vršnjaci koji su ostali da se školuju u Srbiji, verujući da će od nje s vremenom nastati mesto za život dostojno čoveka, a od kojih je danas, samo prema zvaničnim statistikama, više od 42% nezaposleno. Ćosić se toj izgubljenoj i odbačenoj generaciji „domaćih” studenata ne obraća, jer dobro zna da njima nema šta da kaže. Oni žive u posledicama njegove distopije, a istraživanja pokazuju da im se to toliko dopada da bi četvoro od petoro rado otišlo bilo kuda gde je moguće na miru sanjati svoje snove. Pisac zato zaziva one koje još nije uspeo da obmane, služeći ih na ulazu u zavičaj Iridinom jabukom. Ne zove ih da grade, jer Ćosić ne sanja institucije i državu koja je u službi svojih građana. Zove ih da se bore, ali protiv čega – to bistrooki momci sa stranih univerziteta treba da zaključe sami, na osnovu čika Dobričinog ideologizovanog Weltanschauung-a.

Tendencioznost njegove interpretacije istorije gotovo je komična: ona počinje oštrom kritikom Titove Jugoslavije, pri čemu je komunistička etapa Ćosićevog delanja potpuno izbrisana. Zatim se preskaču devedesete, na čijem početku je izravna Ćosićeva moć bila na vrhuncu, da bi se oštrica kritike ponovo razmahala prelaskom na analizu stanja u društvu nakon Petog oktobra. O sadašnjim vlastodršcima Ćosić ne progovara ni reči, i u tome je konačno dosledan – vlast se neumoljivo kritikuje samo ako je bivša. Naime, poziv studentima da kritički sagledaju prošlost srpskog naroda šuplje odjekuje kad znamo da je Ćosićeva kritika po pravilu dolazila u trenucima kada se neki politički poredak raspadao ili tek po njegovom raspadu. Za vreme SFRJ, Ćosićevo disidentstvo se ogledalo u putovanju Titovom jahtom, šivenju fraka o državnom trošku i tome što nije prošla niti jedna godina da (državne) izdavačke kuće ne objave nekoliko izdanja njegovih knjiga. Za vreme SRJ, njegov disidentski angažman ispoljavao se u učešću u dirigovanju ratom na sastancima Vrhovnog saveta odbrane i predlaganju da obaveštajne službe prisluškuju opozicione lidere, pri čemu je Milošević pokraj njega delovao kao umereniji deo tog partnerstva pošto se „otac nacije”, prema vlastitim rečima, bolje slagao s Karadžićem i Mladićem. Godinama posle atentata na Đinđića, govorio je kako je Đinđić dolazio k njemu po savete u vezi s Kosovom. Tadić je to pak objavio sam, a nedavno je njegovim stopama pošao i Tomislav Nikolić. Nekadašnji član AGITPROP-a Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije bio je dobar sa svima koji su bili na vlasti sve dok su ga puštali da im se približi, ćutao bi kad bi ga udaljili, a kritički se izražavao o njima tek kad bi ostali bez vlasti. Disidentom ga, stoga, može proglasiti samo onaj ko ne poznaje značenje tog pojma ili onaj ko svesno želi da zloupotrebi auru koja ga okružuje. Nelson Mandela, Aung San Su Ći, Benazir Buto, Leh Valensa i Antonio Gramši nikako nisu društvo u kome Ćosić može da sedi a da čak i njemu ne postane neugodno zbog toga što je, nedostojan kakav jeste, greškom svrstan među džinove.

Pismo studentima obiluje slučajnim ili namernim nedorečenostima, pojmovnom zbrkom i nelogičnostima. Nesuđeni nobelovac pojmove naroda i nacije koristi kao sinonime iako oni to nisu, meša legalitet i legitimitet i pogrešno interpretira ekonomske i političke procese o kojima govori. Ne, tržište u Srbiji se posle Petog oktobra nije „liberalizovalo na postulatima neoliberalističkog kapitalizma”. Tržište Srbije je i dan-danas osakaćeno monopolima s jedne strane i prašumom regulative s druge, sa srednjom klasom desetkovanom potpunim privrednim kolapsom devedesetih i galopirajućim ekonomskim raslojavanjem, te nedostatkom povoljnih kredita za osnivanje preduzeća. U svemu tome, od postulata neoliberalnog kapitalizma (o kome autor ovih redova nema dobro mišljenje) malo čega ima. Zanimljivo je da Ćosić nešto kasnije navodi kako bi država, između ostalog, trebalo da bude i jeftina, čime se – očito i ne shvatajući to – sam hvata jednog od postulata neoliberalizma! Dalje, ključni pozitivni ishodi Petooktobarske revolucije nisu „izlazak iz međunarodne blokade” i „ostvarivanje političkih sloboda u javnom govoru” – oni su posledice nečega daleko većeg. Stvarna pobeda Petog oktobra je (trebalo da bude) uvođenje načela smenljivosti i demonopolizacija političkog polja u dotad samo nominalno višepartijskom sistemu, ali nije neobično to što takva promena prolazi ispod Ćosićevog radara. On suštinski nije imao problem ni s nedemokratičnošću jednopartijske SFRJ, već samo s njenim ideološkim predznakom. Zamenite komunizam nacionalizmom a multietničnost jugoslovenstva uniformnim srpstvom, i preostali Ćosićevi problemi sa sistemom svode se na kozmetičke.

Time dolazimo i do pitanja ideologije. „Otac nacije” navodi da su sve ideologije prošlog veka okončane u porazima. Ta teza nije Dobričina – pre njega zastupao ju je Danijel Bel početkom 60-ih godina XX veka, da bi je tri decenije kasnije u novo ruho ogrnuo Frensis Fukujama. Obojica su trenutni status kvo proglasila krajem istorije. Zanimljivo je to što se Ćosić danas pridružuje tom rekvijemu za ideologije, s obzirom na to da je u telefonskom razgovoru s Radovanom Karadžićem 8. 6. 1991. rekao: „Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire… “ Na stranu zaokret dostojan Aleksandra Vučića – možda je Ćosić u proteklih dvadesetak godina odista postao obožavalac (neoliberala) Fukujame – problem je u tome što on svoje ideološke naočare očigledno ne primećuje. Pitajmo ga jesu li mu na nosu i spremno će se zaogrnuti plaštom manhajmovskog slobodnolebdećeg intelektualca, nedodirnutog ma kakvim velikim narativom. No Ćosićeva ideologija i te kako postoji i, različito intonirana, progovara iz gotovo svakog političara koji se u poslednjih četvrt veka u Srbiji domogao makar komadića vlasti: ona reži sa sastanaka radikalske Centralne otadžbinske uprave, preti sečom ruku u najmračnijoj fazi Vuka Draškovića, podstiče na rat protiv ostatka sveta na mitinzima SPS-a, dodaje šibice paliteljima ambasada u čijim ušima odzvanja Koštuničina labudova pesma, gurka Tadića u Dodikov zagrljaj a najnoviju inkarnaciju dobija u našističkim spiskovima nepodobnih. Ta ideologija nije čak ni nacionalizam, zato što Ćosić i razni ćosići ne snuju modernu naciju kao zajednicu slobodnih građana, nego suštinski hantingtonska borba civilizacija svedena na lokalne okvire. Sam poklič „Borite se!” u njegovoj izvedbi zato deluje kao groteskna parodija Heselovog „Pobunite se!”. Ćosić, naravno, ne želi pobunu. Pobune mirišu na barut revolucije, i u njima može biti oštećen sistem na kom su njegove ideje uspešno parazitirale svih ovih godina. Iako državu proglašava „invalidnom” a društvo opisuje kao „antropološki i mentalitetski dekadentno”, ne poziva nas da se borimo ni protiv oligarhije bogatih (premda je uzgredno pominje s negativnom konotacijom), niti protiv političke klase, iako stidljivo protura da mu ni ona baš nije po volji, a ne diže barjak ni protiv glomaznog državnog aparata, protiv koga, reda radi, gunđa uprkos tome što mu on i dan-danas objavljuje knjige u ogromnom tiražu. Umesto svega toga, Ćosić traži nedefinisani „preporod”, koji je sav u funkciji stvarnog cilja borbe, a to je širenje onoga što je on proglasio istorijskom istinom o srpskom narodu – narodu koga je „demonizovao i ozločinio neprijatelj”. Reforma države i oporavak društva za njega bi suštinski bili nepotrebni da nisu oružje za bitku s neprijateljem koji nije dokraja definisan. Ipak, iz teksta se nekako da razabrati da najverovatnije nisu posredi Tolkinovi orci, nego prve komšije i neizostavni Zapad. Zvuči poznato, zar ne?

Povodom dveju stvari ipak treba da budemo saglasni s Dobricom Ćosićem. Prvo, njegova senka jeste duga. Njome su zaklonjeni gradovi pod opsadom, izbegličke kolone pune ljudi s praznim očima i nebrojeni grobovi onih čije se male sudbine nisu podudarale s mapama koje su po salvetama iscrtavali on i njegovi ideološki učenici. U njoj se krije i duh malignog sistema koji je pojeo godine generacijama sa istočne obale Drine, duh ksenofobije i kolektivne paranoje koja postaje samoobistinjujuće proročanstvo u svom najgorem obliku. U toj senci klija i jedino što Ćosić zaista želi da prenese sledećoj generaciji: seme nikad dokraja dosanjanog zla. Drugo: da, prošlost, kao što veli Ćosić, „niti može, niti treba da se vrati u bilo kom vidu”. Upravo zato generacija na koju je pismo adresirano mora da shvati da će se na ovim prostorima moći izboriti za svoje mesto pod suncem samo ako konačno okrene leđa ne samo ideolozima zle prošlosti već i okoštaloj političkoj klasi, i ako konačno sama počne kritički da promišlja stvarnost u kojoj živi.