Dario Hajrić

Posts Tagged ‘institucije’

Hrkljuš

In Akuzativ on 29/09/2013 at 15:29

Izvorna fotografija: ReutersTeško ćete na prostoru bivše Jugoslavije naći osobu stariju od trideset godina koja nije čula za legendarnu igru „hrkljuš“ iz Top-liste nadrealista. Podsetimo: hrkljuš se igra tako što se učesnici rasporede ukrug i dobacuju se krpenjačom dok vođa ekipe ne podvikne „hrkljuš“. Onaj ko u tom trenutku drži loptu postaje pobednik, dok svi ostali sa žaljenjem konstatuju da su izgubili, padaju nauznak i udaraju se šakom u čelo. U poslednje četiri godine, u Srbiji se intenzivno radi na razvoju varijacije hrkljuša, poznate kao Beogradska povorka ponosa. Pravila su prosta: teret odluke hoće li Prajda biti prebacuje se s jednog nosioca vlasti na drugog dok neko ne vikne „Prajd je sutra!“. Onaj ko je u tom trenutku ministar policije izlazi pred kamere i udara se šakom u čelo, konstatujući sa žaljenjem kako je okupljanje zabranjeno jer se drugačije nije moglo, a sve njegove kolege su pobednici jer su se te neugodne dužnosti uspešno otarasile.

Nepotrebno je reći da su pravila oba ta zanimljiva sporta savršeno besmislena. No, dok se momci iz sela Čengovića igraju krpenjačom a jedina posledica su natečena čela, političari se u Srbiji igraju Ustavom, a posledica je urušavanje vladavine prava. Jedna od svrha Ustava, zakona i institucija jeste ograničavanje vlasti i sprečavanje samovolje. Budući da je nenavikla na ograničenja, politička klasa Srbije neprestano proizvodi svojevrsnu sivu zonu unutar pravnog poretka koja služi kao prostor za politički voluntarizam i njegovo unovčavanje. Tako dobijamo zakone koji se ne primenjuju (takozvano mrtvo pravo) ili se primenjuju selektivno, propise za koje svi znaju da ne funkcionišu onako kako su napisani, već onako kako ih birokratski aparat praktikuje, zakone s namerno ugrađenim rupama, čitave grane privrede rezervisane za tajkune bliske vlasti itd. U takvom ambijentu, lako prolaze i ozbiljne anomalije kao što je ogromno prekoračivanje ovlašćenja predsednika, premijera ili potpredsednika Vlade, čime dolazimo do toga da se, umesto zakona, sledi autoritet pojedinaca. Pravo onda postaje samo ukrasni papir za proizvoljnu silu.

U toj sivoj zoni arbitrarnosti, stvari se dešavaju samo ukoliko za njih postoji famozna politička volja. Ukoliko ona izostane, istrage stoje u mestu, sudski procesi zastarevaju, stranke ne podnose račune za predizborne kampanje, a korumpirane i nesposobne državne funkcionere s vlasti može ukloniti jedino direktan pogodak meteora. Tamo gde političke volje ima, gubitaška državna preduzeća preko noći se oslobađaju duga, mleko s aflatoksinom postaje savršeno zdravo, a propali sportski klubovi počinju da se razbacuju novcem. Pošto nemamo običaj da stvari nazivamo pravim imenom, pribegavamo mistifikacijama, pa tako politička volja postaje nedefinisana čudotvorna sila, vilinski prah koji omogućava da se zarđali točkići svakodnevice zavrte. Naravno, sve vreme je, zapravo, u pitanju najobičniji eufemizam za arbitrarno (ne)pridržavanje zakona. Svaki put ga izgovorimo, izostavljamo da jasno kažemo da neko kome je posao da primenjuje zakon jednostavno odbija da to učini. Činjenica da je to uobičajeno govori o slabosti institucija ove države da ukroti samovolju političke klase i o kukavičluku društva, koje bi trebalo da se tome suprotstavi.

Ivica Dačić je u jednoj stvari u pravu – treća uzastopna zabrana Povorke ponosa nije kapitulacija države. Da bi država kapitulirala, ona se nečemu mora suprotstaviti i biti nadjačana, a ovde se to nije dogodilo. Naprotiv, država – oličena u nosiocima izvršne vlasti – na neizrecivo bedan način se ponovo poslužila huliganima kao providnim izgovorom da ne obezbedi poštovanje ustavnog prava na slobodno okupljanje. Zanimljivo, isti ti huligani su tokom ovogodišnjih briselskih pregovora bili zauzeti igranjem plejstejšna, navijači su iz svog muzičkog repertoara uredno izbacili kosovski ciklus pesama, a pseudopatriotske organizacije su se ograničile na dernjanje u megafon na Beogradskom maratonu i desetak razapetih šatora na Trgu Republike. Sada se za kršenje tabua neuporedivo manjeg od implicitnog priznavanja nezavisnosti Kosova upire prstom u tu tužnu masu, a od nas se očekuje da poverujemo kako čitav državni aparat sile nije kadar da izađe s njom na kraj. Želim da verujem da naša javnost nije toliko naivna.

Povorka ponosa je zabranjena zato što je premijer Dačić, kao najobičniji politički špekulant, procenio da njenim održavanjem trenutno ništa ne može da dobije, ali da nešto može da izgubi. To nešto je, po svoj prilici, uticaj u sopstvenom resoru. Dačić ni dan-danas ne kontroliše policiju u potpunosti, što potvrđuju stalna unutrašnja previranja, počev od slučaja Dikić, pa do aktuelne tabloidske kampanje protiv direktora policije Milorada Veljovića. S obzirom na to da su ulični batinaši zgodan resurs kojeg se stranke na vlasti, izvesno, još dugo neće odreći, šest i po hiljada policajaca bi u subotu bilo na ulicama sa zadatkom da glume glinene golubove dok ih zakapuljačeni klinci gađaju kamenjem. Dačić je bio svestan da zabranom da se upotrebe sredstva prinude sasvim sigurno ne bi pobrao pozitivne poene u policiji. Povrh toga, temeljnije razlupavanje grada izložilo bi ga poruzi i kritici političkih protivnika. Zašto onda da se zamajava tricama kakve su članovi Ustava?

Da živimo u državi s razvijenijom političkom kulturom, to što tri godine uzastopno nije sposoban da usred Beograda obezbedi skup od oko hiljadu ljudi prinudilo bi ga da podnese neopozivu ostavku. Ovde ga zbog toga neće pritisnuti niko. Na konferencijama za štampu, niko ga neće pitati zašto nije pokrenuta istraga povodom pretnji građankama i građanima koje bi trebalo da štiti, ni šta je konkretno u proteklih godinu dana učinio da bi skup bio bezbedno održan. Uredno će ćutati i opozicija, kojoj kritika loših poteza vlasti treba da bude u opisu posla. DSS će za ovu priliku zaboraviti na legalizam i odbranu najvišeg pravnog akta. DS trenutno vodi čovek koji je postao sinonim za sintagmu „četiri zida“, pa će njihov krajnji domet ostati metiljavo saopštenje jednog od resornih odbora. Saopštenje je izdao i LDP, i ove godine će se na tome završiti.

Nije, naravno, Dačić jedini odgovoran. Bez zaslužene ćuške javnosti proći će i ostali nosioci visokih državnih funkcija. Tomislav Nikolić je u predizbornoj kampanji 2012. javno rekao da će lično stati na čelo Povorke ponosa kad se bude održavala. Niko mu, s pravom, nije poverovao, ali bilo bi lepo da ga podsetimo da drugu godinu zaredom nije ispunio još jedno od mnogih svojih tadašnjih obećanja. Tu je i čovek koji slovi za najmoćnijeg političara Srbije danas, što je nesumnjivo tačno ako se moć meri brojem udvorica koje ga besomučno obasipaju komplimentima. Aleksandar Vučić, koordinator službi bezbednosti koje nisu kadre da omoguće bezbednost, trebalo bi da hitno obnovi ono što je nabubao o Maksu Veberu. Razlog je to što njegova vladavina ni u naznakama ne liči na ciljno-racionalni idealni tip, zasnovan na bezličnoj birokratskoj vladavini propisa, već po svemu podseća na harizmatski idealni tip, u kojem vladalac može sebi da dozvoli da kaže kako je odlučeno da se Ustav Republike Srbije ne poštuje „za dobro građana“, propustivši da nam elaborira kako odluku o tome može da donese nenadležno telo, i to bez ikakvog zvaničnog obrazloženja.

Kao poslednja brana političkom voluntarizmu ostajemo mi, građanke i građani. Znam da je mnogima svejedno kada se Ustavom zajamčeno pravo na okupljanje uskrati jednoj omraženoj, prezrenoj i nevidljivoj manjini, ali takav stav će se početi obijati o glavu i onima koji danas sležu ramenima „jer ih se Prajd ne tiče“. I te kako se on tiče svih nas jer, kada jednom dopustimo da vlastodršci, mimo institucija i pravnih akata, određuju ko šta sme da radi na osnovu toga da li je njima lično simpatičan ili ne, dali smo im ovlašćenje da se služe time kad god procene da će od toga nešto ućariti. Pre ili kasnije, i sami ćemo se naći na udaru takve vlasti, a onda ćemo poželeti da ljudi oko nas ne sede rešavajući ukrštene reči, nego da stanu uz nas i pruže nam podršku. Da bismo imali pravo da to očekujemo, moramo iznova izgraditi elementarnu solidarnost, a ona počinje kad se zauzmemo za druge iako od toga nemamo nikakve lične koristi.

Umesto u subotu, 28. septembra 2013, u 10 ujutru, drugi uspešni beogradski Prajd održan je u petak, 27. septembra, u 23 časa. Dvestotinak ljudi prošetalo je od zgrade Vlade do Savezne skupštine, mahalo šarenim zastavama i potom se razišlo. Verovatno ćete primetiti da time niste izgubili baš ništa, da se uprkos tome porodica nije raspala, da čuveni sistem vrednosti nije ni za jotu bliže ambisu nego što je bio dan ranije, a da šok bude potpun, ni apokalipsa još nije na programu vaše omiljene televizije. Neko će reći da se položaj gej ljudi u Srbiji time nije promenio, ali pomak jeste načinjen samim tim što smo se svi uverili da se ništa od navedenog nije desilo, iako su se raznorazne suklate svojski potrudile da nas ubede da hoće. Ispostavilo se da, kao ni 2010, nisu bili u pravu, a na nama je da se toga setimo pred Prajd sledeće godine. Što se proroka propasti tiče, oni pred sobom imaju 364 dana da se pozabave svim onim problemima koje su nam ovih dana neštedimice nabrajali kao važnije od prava na mirno okupljanje. Na vašem mestu, ne bih se kladio da će iko od njih prstom mrdnuti da bilo šta od toga reši, ali budite sigurni da će za godinu dana ponovo poiskakati iz budžaka da pokušaju da nas ubede da ćemo svi propasti ako se dve devojke poljube na ulici. Nećemo.

Šta bi na sve to naša Minka iz Nadrealista dobacila vladajućem dvojcu, gledajući na televiziji kako se lupaju u čelo i govore kako nisu sposobni da obezbede Prajd?

„Udri se, jebô te junivrziti Teksas!“

Advertisements

Država sa ograničenom odgovornošću

In Stvari koje valja reći on 08/03/2013 at 06:44

upload_77clmm6ldam6km22mj0ehm0sd2470232.jpg-finalNakon što je jedna devojka izgubila život a još troje ljudi povređeno tako što je u dva teška udesa na auto-putu naletelo na neadekvatno obeležen betonski stub, generalni direktor Javnog preduzeća „Putevi Srbije” Zoran Drobnjak postupio je onako kako dolikuje profesionalcu i čoveku od časti: podneo je ostavku. To se, naravno, dogodilo u zemlji iza ogledala. U ovoj dimenziji, Drobnjak je nonšalantno izjavio: „Ma neka nadležno tužilaštvo i sud rade svoj posao i utvrde šta se tamo dogodilo. Šta je problem što nismo obeležili drugu stranu auto-puta? Pa, obeležićemo. I to još bolje i lepše. Evo, to ćemo, na primer, uraditi danas.”

Ispravno procenivši da je takav nedostatak griže savesti i čovekoljublja neprikladan čak i za jednog političara, javnost je odgovorila neuobičajeno žestoko, pa je Drobnjak odjednom osetio potrebu da se izvini žrtvama i kaže kako nije imao nameru da uvredi porodicu poginule devojke i porodice povređenih. Ostalo je nejasno koju je tačno nameru imao kada je u svojoj inicijalnoj izjavi krivicu za udese sručio upravo na poginulu devojku i povređene, rekavši: „Pa šta ako je bio mrak, video bi ih [betonske stubove, op. aut.] i ćorav vozač. Ali ne može da ih vidi ako vozi dvesta na sat. Da je vozio koliko je ograničenje, četrdeset ili šezdeset na sat, i udario, ništa im se ne bi dogodilo.”

Pojave kao što je Zoran Drobnjak samo su simptom široko rasprostranjenog izostanka odgovornosti javnih funkcionera za poslove koji su im povereni. Načelno, stvari bi u predstavničkoj demokratiji trebalo da se odvijaju na sledeći način: funkcioner koji grubo prekrši svoja ovlašćenja ili se na drugi način teško ogreši o javni interes samoinicijativno, iz moralnih razloga, podnosi ostavku. Ukoliko on to ne učini, smenjuje ga njegov nadređeni, vođen razlozima bilo moralnim bilo političkim, a ako za to ima osnova, tužilaštvo i sudovi bave se krivično-pravnom odgovornošću. Naša praksa govori nešto sasvim drugo: niko ne podnosi ostavku gonjen diktatom sopstvene savesti. Političke figure ne smenjuje onaj ko im je formalno nadređen – ražaluju ih isključivo njihove stranke tako što im narede da podnesu ostavku. Ukoliko se uopšte dogodi da se razmatra i pravna odgovornost, suđenje se razvlači godinama i gotovo se po pravilu okončava zastarelošću, obustavom postupka ili oslobađajućom presudom. Od Petog oktobra naovamo, ministri u vladama Srbije podnosili su ostavke samo u ekstremnim situacijama. Dragan Veselinov je 2003. na jedvite jade podneo ostavku nakon što je njegov službeni džip prošao kroz crveno svetlo na semaforu, pokosio troje pešaka na trotoaru, jednog ubivši a drugog teško povredivši. Ljiljana Čolić je 2004. bezuspešno pokušala da pregazi teoriju evolucije i nakon toga nam uskratila svoje prisustvo u vladi. Prvoslav Davinić je podneo ostavku 2005, zahvaljujući tome što je broj njegovih afera bio sramotno visok čak i za niske kriterijume naše države. Ukoliko me sećanje ne vara, međutim, nijedan ministar nijedne vlade Republike Srbije nije formalno smenjen.

Svaki učesnik političkog procesa, od birača do nosilaca najviših političkih funkcija, ujedno je i nosilac određenog dela odgovornosti. Neke funkcije povlače i specifične oblike političke ili pravne odgovornosti, koji se određuju u skladu s dužnostima. Svaki nosilac političke funkcije odgovoran je onima od kojih crpe svoj legitimitet. Ukoliko su vas direktno birali građani, odgovorni ste njima. Ako vas je postavio parlament, direktno ste odgovorni poslanicima a indirektno građanima koji su birali njih. Zanimljivo je stoga primetiti da o ostavci ministra Kneževića usled afere „Mleko“ trenutno ne odlučuje ni parlament ni premijer, nego Srpska napredna stranka. To je posledica činjenice da građanke i građani Srbije na izborima glasaju za stranke a ne za poslanike, čime se odluke iz formalnih centara odlučivanja (u okviru političkih institucija države) izmeštaju u stranačke kuloare. Od stranke zavisi da li će proceniti isplati li joj se da odigra gambit i žrtvuje kompromitovanog funkcionera zarad odbrane sopstvenog rejtinga. Budući da u Srbiji realna veza partija i građana postoji samo tokom predizbornih kampanja i izbora te da su mediji i javnost pripitomljeni tokovima novca i besomučnim spinovanjem, nezadovoljstvo građana i procenti podrške na grafikonima agencija za istraživanje javnog mnjenja znače nešto samo ako su izbori na vidiku.

Stranke su interesne grupe koje odmeravaju snage u izuzetno kompetitivnoj areni parlamentarne demokratije, a birači nisu naročito skloni da aplaudiraju kad neko prizna grešku. Povrh svega, najjači revolt izazivaju postupci za koje izvinjenje jednostavno nije dovoljno: kršenje ključnih predizbornih obećanja, krađa iz državne kase i korupcija. Kao isplativija strategija nameće se laganje javnosti i stvaranje konfuzije oprečnim informacijama i poluistinama, sa ciljem da se građani zbune i da izgube interes za temu. Ukoliko se greška uopšte prizna, to se dogodi tek kada kritike jenjaju i kad dođe vreme da se rejting počne popravljati, ali pritom se strogo vodi računa o tome da se ne kaže jasno šta je urađeno loše i ko je za to odgovoran. Ivica Dačić je, recimo, u više navrata rekao da je svestan toga da je Socijalistička partija Srbije devedesetih „pravila greške“, ali nikada nije našao za shodno da s nama podeli šta su te greške. Taj ljupki eufemizam za njega, recimo, može značiti da je SPS pogrešio jer je građane uveo u nov ciklus balkanskog krvoprolića, besomučno ih pljačkao pod sankcijama, zaratio s najmoćnijom vojnom alijansom na svetu i, nakon kapitulacije, čestitao istim tim građanima fantomsku pobedu. S druge strane, kad kaže „greška“, Dačić možda misli na to da je Petog oktobra kolone demonstranata trebalo razbiti tenkovima. Mi ne znamo šta je njegova stvarna definicija „pravljenja grešaka“ jer nam, sve i kad bismo bili spremni da mu poverujemo, on to nije rekao. Slično se prema građanima ophodi i partija koja je obeležila deceniju nakon pada Miloševićeve autoritarne vladavine – Demokratska stranka. Po isteku punog mandata u kojem nije imala nikoga da koči njene reforme, ta stranka nije mogla da se pohvali ni više puta najavljivanom borbom protiv korupcije, ni novim radnim mestima (omiljenom temom Borisa Tadića u kampanji 2008), ali ni rešavanjem problema statusa Kosova. Pošto je DS usled svega toga dobio vruću šamarčinu na prošlogodišnjim izborima, tadašnje rukovodstvo je počelo da upire prstom – najpre u nekolicinu intelektualaca i one građane za koje je neosnovano mislilo da po automatizmu mora da ih podrži, a zatim i u brzo narastajuću unutarstranačku opoziciju. Tek kada se završila demokratska epizoda Game of Thrones i kad je Dragan Đilas preuzeo krunu i žezlo, čuli smo ono što smo uveliko znali – da je Demokratska stranka u prethodnom mandatu podbacila i da su „pravljene greške“. Objašnjenje prirode tih grešaka i ovoga puta je ostalo u magli, jer se novi stranački lider nije odvažio da kaže mnogo više od onoga da je „sve to trebalo bolje“ i da su građani „očekivali više“.

U oba slučaja suštinski je izostalo preuzimanje odgovornosti. Socijalistička partija Srbije nikada nije pred sudovima ove države snosila pravnu odgovornost za sve što je učinila, a mogla je i morala je biti podvrgnuta lustraciji (Republika Srbija ima važeći Zakon o lustraciji, koji do danas nije primenjen ni jedan jedini put i kojem ove godine ističe rok trajanja). Da je lustracija sprovedena, ne bismo ni u prethodnoj ni u ovoj vladi gledali dobro poznata lica ministara Slobodana Miloševića, a to je nešto bez čega bismo, verujem, svi mogli živeti. To, naravno, važi i za Srpsku radikalnu stranku i za njen derivat, Srpsku naprednu stranku (što zaslužuje zaseban tekst). Demokratska stranka pak pokušava da pad s vlasti predstavi kao skrušeno snošenje političke odgovornosti, a unutarstranačku borbu za moć oslikava kao katarzu i odmak od kompromitovanih članova. Da je zaista bilo želje da se prihvati teret loših odluka, nečinjenja i korupcije, bivši premijer Mirko Cvetković (ili Boris Tadić, koji je povlačio konce na kojima je premijer plesao) ne bi pravio kozmetičku rekonstrukciju vlade, već bi nesposobne ili kvarne ministre smenjivao. Da ta želja postoji u današnjoj Demokratskoj stranci, Dragan Đilas ne bi neke od tih ministara kooptirao u novo predsedništvo stranke i smogao bi snage da, umesto neodređenog izvinjavanja, kaže da je DS proćerdao još četiri godine naših života. Da se, na kraju krajeva, SNS iole razlikuje, ministar Knežević bi umesto čaše mleka popio smenu.

Sasvim je jasno da političke funkcije, naročito u neuređenoj državi kakva je naša, obezbeđuju svojim nosiocima mnogo više od izdašne plate i službene limuzine. One pružaju političku moć i prilično komotan prostor za zloupotrebu te moći zarad pribavljanja lične koristi, počev od nepotizma, nameštanja javnih nabavki, preko trgovanja privilegovanim informacijama i donošenja zakona po narudžbini, sve do učešća u organizovanom kriminalu i kabadahijskog prevrtanja stolova po Njujorku. Mada je jedna od omiljenih tema svake opozicije optuživanje vlasti za korupciju, nijedna stranka nije nam, osvojivši vlast, pokazala kako će sistemski suzbiti te pojave u svojim redovima, to jest šta će se to kvalitativno promeniti u institucionalnom smislu da bi se stepen korupcije u političkoj sferi počeo smanjivati. O aktuelnoj borbi protiv korupcije koja se vodi pod patronatom Aleksandra Vučića – efektivnog premijera ove koalicije – moći će se konkretno govoriti tek ako iz te borbe proisteknu zadovoljavajuće sudske presude, ali zanimljivo je primetiti tri stvari: prvo, ta borba gotovo da nije zagrebla političku klasu. Neće biti da se korumpiranost Cvetkovićeve vlade svodi samo na ono za šta su dosad optuženi bivši ministri Dulić i Dragin – na kraju krajeva, Srpska napredna stranka je pre dolaska na vlast govorila o neuporedivo većim zloupotrebama. Drugo, neće biti da su malverzacijama bili skloni samo ministri iz redova DS-a, ali zasad nema najava da se sprema ikakva istraga protiv članova SPS-a ili URS-a. Treće, kada se ukazivala prilika da se borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao nepristrasna sila, prikaže u punom sjaju – takva prilika je, recimo, bila istraga o vezama Dačića i njegovog kabineta sa Šarićevim klanom – nije učinjeno baš ništa.

To nije neobično. Naš politički sistem generiše široke koalicije koje nalikuju feudalnim savezima. Centri odlučivanja raštrkani su po centralama stranaka i svaki premijer efektivno upravlja samo onim delom vlade koji potiče iz njegove stranke i (donekle) iz njenih satelita. To ograničenje važi i za Vučića. Njegova moć završava se tamo gde počinju feudi drugih stranaka vladajuće koalicije samim tim što bi pokretanje krivičnog postupka protiv nekoga od visokih funkcionera SPS-a ili URS-a prekršilo omertu političke klase i verovatno izazvalo raspad koalicije. Ograničavanje moći izvršne vlasti, naravno, nikako nije loše, ali politički akteri bi u teoriji trebalo da budu ograničeni svojim ovlašćenjima i zakonima, a ne feudalnim posedima koalicionih partnera. Ne treba pristajati na argument „Ali ovo je Srbija“. Ovo je demokratija, bar na papiru. Ukoliko odstupamo od onoga što predviđaju okviri političkog sistema, negiramo pravni poredak države, a time i samu državu.

Srž problema jeste to što nezavisnu policiju, tužilaštvo i sudstvo nećemo dočekati u dogledno vreme, a ne možemo se ni uzdati u to da će politička klasa nadzirati sama sebe. Ona to dosad nije činila, ne čini to sada i očigledno ne namerava da počne to da čini u godinama koje dolaze. Jedini način da se ta klasa prinudi da, kao donosilac ključnih odluka, preuzme odgovornost za svoje postupke jeste da se uspostave novi institucionalni mehanizmi kojima bi se princip smenljivosti mogao ostvariti mimo nje. Građani moraju raspolagati mogućnošću da direktno opozovu nosioce političkih funkcija na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou. Nevolja je, naravno, u tome što takav pravni mehanizam mogu da izgrade jedino pripadnici političke klase, ograničavajući sopstvena ovlašćenja u korist građana. Jedan od mogućih metoda kojima bi se mogli navesti da to učine demonstriraju nam građani Maribora i drugih slovenačkih gradova još od novembra prošle godine. To nije jedini put, ali svako rešenje podrazumeva prihvatanje činjenice da se naši interesi ne podudaraju s interesima političke klase i spremnost da se kritika formuliše mimo uobičajenih pozicija takozvane prve i druge Srbije. To se na prvi pogled može učiniti lako prihvatljivim, ali svi smo skloni da u svakodnevnim odmeravanjima snaga među političkim opcijama zauzimamo strane, ili bar da to učinimo kada se nađemo pred glasačkom kutijom. Odbacivanje te vrste konformizma u korist stava da politička klasa još ne namerava da dela u skladu s proklamovanim načelom da je ona u službi građana a ne obrnuto može biti prvi korak u procesu reforme ovog nefunkcionalnog političkog sistema.

Ideje naših – spiskovi vaših

In Stvari koje valja reći on 17/01/2013 at 02:57

Izgleda da je u državi Srbiji postalo dozvoljeno javno objavljivati preteće poruke upućene bilo kome. Tastaturu u šake i pustite mašti na volju: napravite spisak organizacija čije pripadnike treba počastiti metkom u glavu, listu medija čiji novinari zaslužuju smrt u haustoru zgrade ili sačekušu u javnom prevozu, kreirajte plakat na kom nabrajate narodne neprijatelje i pohitajte da to objavite urbi et orbi, na internetu ili na tarabi. Ne brinite za posledice: sva je prilika da ih neće biti, ali ukoliko baš brinete da bi policija mogla da zakuca na vrata i priupita vaše roditelje zašto njihov bubuljičavi tinejdžer preti ljudima, potpišite se kao Jedinica za specijalne operacije. Premijer Srbije Ivica Dačić, naime, smatra da se nikakva pretnja na kojoj stoji iskeženi vuk odreda Milorada Ulemeka Legije ne može shvatiti nikako drugačije nego tako – kao zajebancija dokonih pubertetlija.

Logika kojom je Dačić došao do zaključka da je pamflet koji je osvanuo na mnogim desničarskim sajtovima bezopasan čist je postmodernizam: JSO je rasformirana, ipso facto, ne može pisati saopštenja, ergo, novinari prave problem tamo gde ga nema. Ovaj logički niz spektakularan je primer birokratskog načina mišljenja: automobil koji nije registrovan ne može da vas zgazi na ulici zato što se neregistrovani automobili ne smeju voziti. „Znači, quod erat demonstrandum”, rekao bi premijer.

Da li je ovo navodno „saopštenje JSO” uistinu sastavila nekolicina bivših pripadnika tog odreda, ili ga je pisao ukatančeni Ulemek, kako se već počelo nagađati, ili pak predstavlja još jedan literarni izlet neke od parapatriotskih organizacija – nešto je povodom čega nikako ne treba spekulisati. U državi čijeg je premijera pre deset godina snajperskim hicima ubio pripadnik jedinice koja se navodno sada oglasila nema tog državnog funkcionera koji ima legitimitet da ponovno pojavljivanje imena te formacije tretira kao nečije sprdanje. Irelevantno je i kome se ovoga puta preti – meta nisu samo „šiptarski teroristi” već i „domaći izdajnici” – država mora da reaguje na ovakve istupe bez ijednog izuzetka ili će se onaj vuk sa amblema JSO, u ovoj ili onoj inkarnaciji, osmeliti da je ponovo ujede. Neko je ovde, u najmanju ruku, odgovoran za (zlo)upotrebu imena jedinice čiji su pripadnici osuđeni (ili im se još sudi) za više ratnih zločina, kao i za učešće u atentatima na Vuka Draškovića, Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, i dužnost je policije da utvrdi ko je i zašto odlučio da potegne to ime sa dna kace. Obaveza je još veća zbog zaoštrene retorike povodom slučaja spomenika pripadnicima OVPMB u Preševu i mogućnosti da će se oružani sukob koji se u saopštenju pominje izmestiti u neke realnije sfere. Sva je prilika da organizacije koje su sinhronizovano objavile ovaj pamflet vide u tome mogućnost da spiskovi nepodobnih organizacija, medija i pojedinaca konačno dobiju i neku praktičnu primenu. Njihovi motivi su razumljivi. Ono što pak nije razumljivo jeste zašto im se to dozvoljava.

Indolencija organa vlasti nije nikakva novost – porast ovakvog ekstremizma seže barem deceniju unazad i nijedna vlada do sada nije pokazala makar naznake spremnosti da se tom pojavom pozabavi. U tom smislu se izjava Nade Kolundžije, narodne poslanice Demokratske stranke, koja kaže kako bi „najnovije akcije ‘Naših’ morale da budu povod za uzbunu celokupne demokratske javnosti, ali pre svega poziv na reakciju vlade i državnih institucija” može tretirati isključivo kao politikantstvo, budući da je tokom vladavine Demokratske stranke reakcija vlade i državnih organa uglavnom izostajala čak i kada se javnost zaista dizala na uzbunu. Da je DS učinila bilo šta korisno povodom „Naših”, „SNP 1389” i sličnih, danas bi imala na šta da se pozove tražeći reakciju stranaka koje su je nasledile na čelu države. Da li to znači da demokrate ne treba da se oglašavaju? Naravno da ne, ali bilo bi poželjno da ne gube olako iz vida to da „ekstremisti koji ugrožavaju temelje demokratije i negiraju Ustavom zagarantovane slobode i prava”, kako ih Kolundžija naziva, nisu svoju reputaciju izgradili u proteklih šest meseci, već da im je u tome obilato pomoglo nečinjenje ranijih vlada, uključujući i onu u kojoj je DS imala na raspolaganju gotovo sve poluge moći neophodne da se bujanje desničarskog ekstremizma spreči.

Daleko od toga da jedinu odgovornost za procese o kojima govorimo snosi izvršna vlast: sudstvo je uspelo da tragično podbaci u gotovo svakoj prilici koja mu se ukazala, izricanjem oslobađajućih presuda ili tradicionalno blagom kaznenom politikom u slučajevima uvreda i kleveta upućenih od strane pripadnika pomenutih organizacija, pa do napada na ljude i imovinu. Ustavni sud Srbije naročito se istakao kontradiktornim odlukama da zabrani „Obraz”, ali da ne zabrani pokrete „SNP 1389” i „Naši”. Obrazloženje za „SNP 1389” istovetno je sa onim birokratskim objašnjenjem da vam neregistrovani automobil ne može ništa: „Navedeno udruženje građana ne postoji, nije registrovano i ne deluje.” Obrazloženje povodom nezabranjivanja „Naših” daleko je zanimljivije: „… [S]ud nije došao do pouzdanog uverenja da su u sistemu zaštite sloboda i prava nadležni državni organi prethodno već iscrpeli sve mere prevencije i adekvatnog sankcionisanja protivpravnog delovanja ovih udruženja i njihovih članova, zbog čega bi se za svako dalje ponavljanje istih ili sličnih kažnjivih ili uznemiravajućih aktivnosti udruženja moralo pribeći izricanju mere zabrane njihovog rada kao nužnog i jedino mogućeg odgovora države u demokratskom društvu.” Drugim rečima, Ustavni sud ne negira da je neko zaslužio katran i perje, već ukazuje da ga je najpre trebalo poslati u ćošak i videti hoće li se popraviti – a to nije urađeno. Time se stvara interesantan pravni vakuum – manje kazne se uglavnom ne izriču (jer za to, po svoj prilici, manjka famozne „političke volje” zbog veza tih organizacija sa strankama i drugim institucijama), a za većima se ne poseže jer pre toga valja pokušati s manjima.

Ta politika popustljivosti, naravno, brzo je dala krajnje predvidljive rezultate: u novembru 2012, sudijama Ustavnog suda stigao je dopis opskurne grupacije koja se predstavila kao „Preki sud, The Black Hand – Apis“ i obavestila jedanaest sudija Ustavnog suda Srbije da ih je osudila na smrt zbog zabrane organizacije „Otačastveni front Obraz”. Ustavni sud se, zanimljivo, nije poslužio premijerovim rasuđivanjem, uprkos tome što „Preki sud, The Black Hand – Apis“ u poređenju s JSO zvuči kao ime najnovijeg holivudskog akcionog filma, te je o pretećem dopisu i njegovoj sadržini obavestio nadležne organe. Do javnosti, međutim, nikada nije doprlo da li je preduzeta ma kakva istraga. Između ova dva događaja zbili su se i nova našistička lista za odstrel, proglašavanje Ivana Vejvode za američkog agenta, ponovno spaljivanje zastave Vojvodine, a sve to skupa doprinosi stvaranju odgovarajućeg štimunga za sledeće nepočinstvo. Ukoliko, povrh svega, neka psihički labilna osoba shvati sve te priče previše ozbiljno i reši da oružjem zavede svoju pravdu, braneći državu od „stranih plaćenika i domaćih izdajnika”, utoliko bolje za parapatriotske organizacije – uz Ulemeka i Mladića, steći će još jedno lice za crne majice i morbidne rime. Dogodi li se to, odgovornost neće biti samo njihova – svoj deo krivice trebalo bi da ponesu i određeni organi vlasti, zato što, kako je objasnio Ustavni sud Srbije, „preduzete mere […] ne predstavljaju adekvatan odgovor demokratskog društva za učinjene povrede prava”.

Jedna od stvari koje i te kako pogoduju pomenutim organizacijama jeste i neodgovarajući pristup njihovih političkih neistomišljenika (i primarnih meta) – nevladinih organizacija, medija, javnih ličnosti i intelektualaca. Potpuno razumem da je teško odupreti se banalizaciji problema i ne sagledavati čitavu pojavu isključivo u kontekstu verbalnog i fizičkog nasilja kojim se pseudopatriote obilato služe, ali taj pristup je beskoristan (i u nekim situacijama kontraproduktivan), jer polazi od toga da su svi nasilnici motivisani samo iracionalnom mržnjom i posredno ih uzdiže na poziciju moći. Netolerancija i fizički napadi koji, prirodno, svima najpre padaju u oči odavno su prevazišli puki huliganizam i postepeno izgradili ideološko-političku zaleđinu koja se oslanja na dva aspekta: na srodnost njihovih stavova sa opšteprihvaćenim političkim vrednostima parlamentarnih stranaka i na široko shvaćenu ideološku mešavinu panslavizma, antizapadnjaštva i političkog pravoslavlja. Što se tiče prvog aspekta, uporednom analizom zvanično proklamovanih vrednosti stranačkog mejnstrima i pokreta može se uočiti da u pogledu hroničnih problema države i društva mimoilaženje postoji pre u intenzitetu nego u suštini (jedini izuzetak je preovladavajuće proevropski stav stranaka u odnosu na decidirano antievropski stav pokreta). Parapatriotske organizacije su donekle subverzivne samo po načinu delovanja, ali njihovi ciljevi nisu reformski niti revolucionarni, već socijalno konzervativni, kao i ciljevi većine domaćih partija koje imaju više od tri člana. Drugi aspekt tiče se prepisivanja i adaptacije argumenata desničara iz celog sveta, prepravljanja nacionalne istorije da bi se uklopila u njihov narativ i postepene klerikalizacije društva. Strategija desničarskih organizacija jasna je: uvući neistomišljenike u razgovor o nasilju, a zatim nasilje prikazati kao logičnu posledicu autohtonog, većinskog sistema vrednosti, formiranog u suprotstavljanju spoljnoj opasnosti – agresivnom zapadnjačkom liberalizmu. Mogući adekvatan odgovor na tu strategiju jeste da se prilikom konkretnih primera kršenja zakona vrši pritisak na institucije države, budući da one tome i služe, a da se ni pod kojim uslovima ne upušta u površne i beskorisne rasprave s pripadnicima samih pokreta i njihovim apologetama. Jedina debata koju kritičari iz akademske zajednice i civilnog društva treba da otpočnu jeste debata s javnošću, medijima i nosiocima vlasti, koja pak treba da razotkrije ideološku zaleđinu tih pokreta, u čemu ne sme biti površnosti niti olakog odbacivanja suparničke pozicije.

Što se tiče odgovora institucija, Ustavni sud će, izgleda, uskoro imati priliku za popravni ispit, budući da Republičko javno tužilaštvo najavljuje da će zbog „novih okolnosti” ponovo pokrenuti postupak za zabranu organizacije „Naši”. Da li će tu šansu iskoristiti ili će se ova partija pingponga između viših i nižih instanci nastaviti – to ćemo verovatno saznati tek za godinu dana, pošto u Srbiji gotovo da nema predmeta koji je rešen u razumnom roku. Naravno, postavlja se pitanje da li zabrana delovanja daje zadovoljavajuće rezultate. Primer „Obraza” donekle je ilustrativan: iako je Mladen Obradović bio govornik na protestnom okupljanju u Beogradu 10. 12. 2012. a izvesni „Srbski obraz” naveden kao jedna od organizacija koje su u njemu učestvovale, njihova slabija uočljivost i nemogućnost da legalno organizuju javne skupove postepeno će odvući članove i (što je daleko važnije) finansijere ka upadljvijim i agresivnijim opcijama. Time se, međutim, problem ne rešava, već mu se samo menja pakovanje. Problem grupa koje se služe govorom mržnje je društvena činjenica i nikada se ne može sasvim ukloniti, budući da tu pojavu možemo posmatrati i u daleko uređenijim društvima. Ipak, uticaj tih grupa može se drastično umanjiti. Za to su nam neophodne funkcionalne institucije, rasvetljavanje izvora finansiranja i veza s partijama, artikulisan akademski odgovor na političku platformu s koje nastupaju, ali i jedna daleko rudimentarnija stvar: obrazovanje koje će, za promenu, stvarati ljude a ne pešadiju.