Dario Hajrić

Posts Tagged ‘mediji’

Liberté, égalité, conformité

In Stvari koje valja reći on 20/03/2013 at 08:50

77clmm6ldam6km22mj0ehm0sd2234736.jpg-finalMinistar Rasim Ljajić povukao je nedavno potez, reklo bi se, ne samo legitiman već i vrlo dostojanstven: ne slažući se sa odlukom da se bez valjanog razloga smeni čovek čijim je radom bio zadovoljan, najpre je na sednici Vlade Srbije pokrenuo dugu i žučnu raspravu suprostavljajući se političkom voluntarizmu svojih kolega, zatim je prkosno jedini glasao protiv te odluke, grmeći protiv nepravde, da bi na kraju besno dograbio svoju aktovku, izmarširao iz sale i demonstrativno zalupio vratima toliko snažno…

… da se probudio. Sednica je još odmicala brzinom i zanimljivošću glečera, pa se ministar uspravio u svojoj fotelji i nastavio da, prilikom glasanja, podiže ruku kad i svi ostali. Tačke dnevnog reda nizale su se poput koalicija u kojima je učestvovao, sve dok se nije dosetio da će uskoro naići ona koja ga je u izvesnoj meri žuljala. Ticala se smene Dušana Spasojevića, ambasadora Srbije u Turskoj i Ljajićevog dugogodišnjeg poznanika. Promeškoljivši se od nelagode, ministar se poverljivo nagnuo ka kolegi Mrkiću, šefu diplomatije, i došapnuo mu da ne želi da glasa za smenu ambasadora Spasojevića. Ono što se potom zbilo otkriće nam u intervjuu „Danasu” sam ministar: „Tu je bilo još nekoliko ministara koji su mi rekli da bi bolje bilo da izađem iz sale nego da glasam protiv ili budem uzdržan, jer smo sve odluke donosili jednoglasno.”

Verovali ili ne, on je zbilja izašao.

Kao što je poznato, Vlada Srbije donosi odluke prostom (natpolovičnom) većinom glasova. Odluka doneta uz, na primer, četrnaest glasova „za” i jednog glasa „protiv” punovažna je kao i ona izglasana uz petnaest glasova „za”, a to bi važilo i u omeru osam prema sedam. Mala i neškodljiva neposlušnost jednog ministra svakako ne bi bila dovoljan razlog za to da on ostane bez dragocenog portfelja niti, daleko bilo, za to da bude izbačen iz vladajuće koalicije. Zašto su onda drugi ministri smatrali da je bolje da Ljajić prošeta i vidi da li su ispred zgrade nego da naruši idilu jednoglasja, i zašto je na taj apsurdan predlog prihvatio? Odgovor na oba pitanja mogli bismo sažeti u jednu reč: konformizam.

Prema klasičnoj udžbeničkoj definiciji, konformizam je tendencija da se sopstveno mišljenje prilagođava kako bi se uskladilo s mišljenjem i normama grupe, bila ta grupa porodica, potkultura ili društvo u celini. Sam pojam u stručnoj literaturi nema vrednosni prizvuk – konformizam može da bude koristan za uspostavljanje i održavanje bazičnog reda u društvu, ali može da bude i snažno sredstvo gušenja slobode govora i mišljenja. Ljudi se dobrovoljno, neretko i potpuno nesvesno, potčinjavaju pritisku većine zbog ovoga ili onoga, ali dva glavna motiva jesu želja da budu u pravu i da ih okolina prihvati. Konformizam ne izvire iz nekakve fantomske kolektivne (pod)svesti – on se aktivno stvara i, štaviše, podstiče različitim oblicima socijalizacije, a naročito unutar institucija (i pomoću njih). Bilo da je reč o školi, crkvi, radnom mestu, vojsci, sudu, opštinskom šalteru, bolnici ili birou za nezaposlene – kad god dođemo u kontakt s lavirintima našeg glomaznog birokratskog aparata, možemo posvedočiti njegov kafkijanski karakter. Mnogi njegovi delovi, procedure i propisi s vremenom su postali svrha sami sebi i svojom nelogičnošću, krutošću i iracionalnošću frustriraju svaku razumnu osobu koja je prinuđena da im se podvrgne. Nastao sedimentacijom bezbroj slojeva administracije različitih država i okoštavanjem praksi formiranih u odsustvu uređenosti, takav sistem nije po meri čoveka-građanina, ali ga gura u konformizam time što mu ne ostavlja maltene nikakav prostor da na njega utiče. Stepen hermetičnosti sistema lako se da proveriti: pokušajte da postavite najobičnije pitanje kancelariji predsednika Srbije, nekom ministarstvu ili jednoj od trilion državnih agencija. Ukoliko ne dobijete nikakav odgovor, niste izuzetak: kancelarija poverenika za informacije od javnog značaja primila je od 2009. godine oko devet hiljada žalbi zbog uskraćivanja podataka koje su institucije po zakonu dužne da pruže. Međutim, taj broj je izvesno mali u odnosu na situacije u kojima građani i ne pokušavaju da dopru do instance koja im je potrebna jer znaju da bi morali da se upuste u dug i potencijalno jalov tango s levijatanom državne birokratije. Jedno od retkih konkretnih obećanja prošlogodišnje naprednjačke predizborne kampanje bilo je osnivanje kancelarije za brze odgovore, koja bi, prema najavama, trebalo da učini da instrumenti vlasti malo više zaliče na servis građana, ali ta stavka se još nije našla na dnevnom redu nove vlasti, i to je sasvim očekivano: institucionalna netransparentnost i posledična nevoljnost građana da se probijaju kroz nju ukoliko to nije neophodno mnogo lepše izgledaju kada vam idu naruku.

Nije neobično to što se kultura konformizma uporno neguje – ona uspostavlja pojednostavljen pogled na svet, u kojem je svaka kritika unapred označena kao pristrasna, isprazna i loša po sebi. Ta kultura se prirodno oslanja na duboko ukorenjen antiintelektualizam našeg društva. Njegova osnovna premisa jeste navodna suprotstavljenost teorije i prakse, pri čemu se teorija po pravilu prikazuje kao neka vrsta lažnog pogleda na svet, naivna zabluda ljudi koji, ne vadeći nos iz memljivih knjižurina, ne uspevaju da vide svet onakvim kakav on zaista jeste. Najčešća denuncijacija kritičara formulisana je besmrtnim „Zašto ti ne uradiš bolje kad si tako pametan?“. Preslikan na politiku, taj stav znači to da ćete, ukoliko primetite nesposobnost ili korumpiranost političkih stranaka, postupiti ispravno jedino ukoliko osnujete sopstvenu partiju, osvojite vlast i počnete svojeručno da menjate sistem. Dakle: ako vam zubar izvadi pogrešan zub, trebalo bi da diplomirate stomatologiju pa da sami izvadite zub koji vas boli. Ne dopadne li vam se izvedba operskih pevača, podelite s nama svoj veličanstveni tenor. Evo, izvesni Stefan Pavlović, samouki operski pevač, rešio je da učini upravo to, nadomestivši nedostatak potrebne diplome srećnom okolnošću da je sin Radoslava Laleta Pavlovića, člana Upravnog odbora Narodnog pozorišta, savetnika Tomislava Nikolića i (takođe samoukog) eksperta za rimsku arhitekturu. Vidite, može se kad se hoće.

Konformizam se jasno uočava u javnom govoru, i to ne samo u izboru tema o kojima se ćuti već i u načinu na koji se govori. Jezik konformizma je jezik floskula i opštih mesta, usiljeno neutralan da bi stvorio privid objektivnosti. Istina je navodno uvek na sredini, a udaljavanje od te bezbedne pozicije vodi ka (mediokritetskom umu neugodnom) zauzimanju sopstvenog stava. Taj svojevrsni ekstremizam centra nalaže da se protivteža valja uspostaviti čak i ako je za to potrebno uzeti previše slobode u pogledu istinitosti onoga o čemu se govori. Tako se, prilikom razmatranja razbokorenog desničarskog ekstremizma u Srbiji, obavezno pokušava naći balans pominjanjem njegovog fantomskog levičarskog pandana, te fašizam i antifašizam postaju jednako nepoželjne krajnosti. Tu pojavu možemo posmatrati čak i u situacijama kada politike nema na vidiku i upravo tada je njena apsurdnost najupadljivija. Na primer, traženje srednjeg puta pri izveštavanju o ubistvu tako što se razmatra čime je žrtva mogla izazvati ubicu, što postaje manir u lumpentabloidima, predstavlja traženje kontrapunkta tamo gde ga nema i gde ga ne bi smelo biti.

Razmatranje teme konformizma nije potpuno ako ne pomenemo i uticaj medija, koji se gotovo rutinski optužuju za nametanje mišljenja svojoj publici. Iako je njihov uticaj nesporan, način na koji se taj uticaj ostvaruje zapravo je bitno drugačiji od starovremske propagande. Stvarni uticaj medija leži, najpre, u izoštravanju postojećih tačaka gledišta za one koji su s njima već načelno saglasni i, zatim, u mogućnosti da neki događaj istaknu kao značajan ili da puste da ge prekriju ruzmarin, snjegovi i šaš. Kao konzumenti, medije mahom ne pratimo analitički, pokušavajući da steknemo najširu moguću sliku, već prosto biramo one koji su najsličniji našim pogledima. Nema liberala koji će podesničariti čitajući paškvile NSPM-a niti dverjanina kojem će „E-novine“ promeniti stav o ulozi Srbije u ratovima devedesetih, zato što će oni tim medijima – ukoliko uopšte u njih i zavire – pristupiti s unapred formiranim negativnim stavom. Potrebno je konačno odbaciti ideju da nas mediji teraju da se konformiramo: mi to činimo svojevoljno, ograničavajući se na one izvore koji potvrđuju našu sliku sveta i koji nam govore da smo u pravu. Takvo shvatanje nas ne tretira kao bespomoćne pasivne primaoce, jer u eri najvećeg pluralizma i dostupnosti medija imamo prostora da se protiv toga uspešno borimo.

To, naravno, ne znači da mediji ne pokušavaju da trguju svojim uticajem. Budući da im sve veći udeo prihoda zavisi od reklama, oni bivaju sve izloženiji uticaju tokova krupnog kapitala, a posledično i pritiscima iz sveta politike, što dovodi do procvata specifičnog vida konformizma: autocenzure. Tako smo, sa svakom promenom boje logoa, mogli gledati kako B92 sve više razblažuje kritički ton svojih emisija i kako se kvalitet njegovog informativnog programa i portala survava poput Hindenburga. Takozvanom javnom servisu, kako RTS voli sebe da zamišlja, pacifikacija nije ni bila potrebna. Uprkos tome što mu je uvođenjem televizijske pretplate na raspolaganje stavljen nezavisan izvor finansiranja, RTS je, kao i do tada, ostao verni batler svake vlasti, večito rad da nomenklaturi ponudi obilje prostora za samopromociju, ali stidljiv poput seoske mlade kad je reč o proizvođenju disonantnih tonova. Umesto da novac građana iskoristi za to da svoj informativni program pretvori u nedodirljivog čuvara javnog interesa, u čemu je i svrha svakog javnog servisa, njegov direktor se opredelio za to da početak gotovo svakog Dnevnika i dalje služi kao besplatan reklamni spot za nosioce najviših državnih funkcija. Stoga se ne treba čuditi tome što sve manje građana želi da dobrovoljno plaća televizijsku stanicu koja se od ostatka konformističke informativne žabokrečine razlikuje samo po usiljenoj dikciji svojih spikera.

Nedostatak kritičkog tona u medijima najbolje se primeti kada se, mimo običaja, novinar odvaži da visokorangiranim pripadnicima političke klase postavi suštinski bezazleno pitanje koje u trenutku sruši njihovu auru nedodirljivosti. Tome smo posvedočili kada je, prilikom obeležavanja godišnjice smrti Slobodana Miloševića, ministar Mrkonjić govorio kako veruje da će građani u dogledno vreme odati počast pokojnom autokrati i nazvati neki beogradski bulevar po njemu, a novinar ga – referirajući na ove godine pusto požarevačko dvorište – elegantno torpedovao pitanjem „Koji građani?“. Mada je zbunjena reakcija ministra za potemkinovske koridore povod za zasluženu turu podsmeha, šteta je takvu scenu posmatrati samo kao dobar materijal za Jutjub klip. Urušavanje ministrove fantazije traženjem da se ona nečim potkrepi jeste sićušna ali dragocena naprslina u oklopu javnog konformizma, koji nalaže da nosiocima vlasti ne treba postavljati oštra, neprijatna niti provokativna pitanja. Naravno, ne treba prenebregnuti činjenicu da stvarni značaj slobode govora demonstriraju ljudi koji nam podastiru izveštaje o kriminalu, korupciji i nepotizmu, jer se time izlažu realnoj opasnosti od revanšizma onih čija nepočinstva otkrivaju – slučaj s Mrkonjićem valja pomenuti samo zato što on pokazuje koliko je lako narušiti konformizam. Istina, trenutak kada će politički Olimp početi da strepi od javnosti još nije na vidiku, što nam potvrđuje svako zamuckivanje pred piramidom prstiju Aleksandra Vučića. Međutim, vreme je da neko makar ukrade vatru.

Čelo na prst

In Stvari koje valja reći on 07/02/2013 at 19:15

Metod rešavanja nagomilanih društvenih problema u Srbiji najčešće funkcioniše po dobro poznatom šablonu: pušta se da problem raste sve dok ne postane toliko velik da ga više nije moguće ignorisati, potom mediji stvore moralnu paniku, u ministarstvu koje je trebalo da spreči da do svega toga uopšte dođe odluče da osnuju komisiju, radno telo ili da napišu nacionalnu strategiju, a sledi zakasnela, loše isplanirana i traljavo izvedena realizacija. U izlaženju na kraj s porastom nasilja, po svoj prilici smo se opredelili upravo za taj metod: dajte najpre da neko pogine, pa ćemo tek onda da se hvatamo za glavu i da smišljamo kako da se to ne ponovi. Kakav drugačiji zaključak izvesti iz činjenice da su dve grupe ne naročito uravnoteženih ali zato izuzetno bahatih ljudi rešile da se pištoljima obračunavaju u blizini jedne novosadske škole i jednog vrtića, a da je to izazvalo jedino reakciju omanje grupe tviteraša okupljene oko heštega i grupe na Fejsbuku?

Da se odmah razumemo: ljudi koji su na Tviteru pokrenuli akciju #prstnacelo učinili su to iz najboljih namera i tu nema zbora, pošto bi bez njihovog glasa ćutanje o ovom događaju bilo potpuno. Stepen nasilja u društvu postepeno raste – tačno. Pojavni oblici nasilja postaju sve gori – tačno. Da li ću onda podržati akciju „Prst na čelo“? Neću.

Moj problem, naravno, nije samoorganizovanje građana putem interneta. Tviter se pokazao kao izuzetno efikasna alatka za male humanitarne akcije, brzo pronalaženje davalaca krvi ili lekova koje je teško naći. Politički protesti koji se već mesecima odvijaju u Sloveniji koordinirani su putem interneta i u izvesnoj meri preslikavaju njegovu decentralizovanu organizacionu logiku, a Arapsko proleće dokazalo je njegov značaj bolje nego bilo šta drugo. Alanfordovski rečeno, ovoliko je visoka hrpa naučnih radova i knjiga koji su iz različitih uglova prikazali značaj društvenih mreža i novih medija u povezivanju, koordinaciji i širenju ideja demonstranata od Tunisa do Kuvajta, a odatle i širom planete, kroz Occupy proteste. Tvit, video-klip, fotografija ili tekst mogu se sa egipatskog trga Tahrir ili iz neznane uličice u Jemenu za tren oka preneti na drugi kraj globusa, informišući ljude i pozivajući ih da se pridruže i solidarišu. Vezivno tkivo aktivizma je konkretan stav – deo si ovoga ako zastupaš našu ideju.

Upravo je u polaznoj ideji problem akcije „Prst na čelo“. Mada su je naši tviteraši pokrenuli iz najbolje i najiskrenije namere, ona predstavlja reakciju na manifestaciju jednog problema, a ne suprotstavljanje njegovom izvoru. Poruka slogana akcije – promisliti o onome što se događa – do te mere je lišena kritike da zvuči gotovo kao potcenjivanje događaja koji joj je povod, iako razloga za revolt nikako ne manjka: svaki metak ispaljen u gusto naseljenom gradskom području jeste potencijalno ubistvo iz nehata, a u ovom slučaju žrtva je moglo biti dete. Mada ovo nije prvi slučaj revolverašenja u blizini škole u skorije vreme (prethodni kojeg se sećam dogodio se u Novom Sadu u septembru), ministar policije se ni ovoga puta nije potrudio da izađe pred kamere i kaže bilo šta u vezi s tim, iako nalazi za shodno da to uradi u banalnim situacijama, kakva je krađa bicikla japanskog turiste. Ni njemu „Prst na čelo“ ne poručuje ništa više nego vama i meni, mada bi njemu imalo štošta da se poruči pošto vlada u rukama drži mehanizme čija je svrha upravo reakcija na ovakve događaje, ali i njihova prevencija. Ukratko, akcija ne traži ništa posebno, ne obraća se nikom posebno i, u skladu s tim, njeni rezultati ne mogu ni biti ništa posebno. Ona ne zahteva brzo otkrivanje počinilaca, efikasnu reakciju sudstva niti smenu državnih službenika koji ne uspevaju da adekvatno reaguju na porast nasilja, nego gotovo stidljivo poručuje da to, eto, nekako nije lepo. Protest koji je do te mere apstraktan graniči se s besmislicom. Fizičko nasilje ima vrlo konkretne manifestacije, izvore, apologete, počinioce i žrtve, i o tome se mora govoriti bez zaobilaženja nezgodnih mesta.

Ukoliko nam je zaista stalo do toga da nešto učinimo, moramo se najpre saglasiti povodom najmanjeg zajedničkog sadržaoca. Interpersonalno nasilje je dvojako neprihvatljivo: etički i zakonski. Stvar se ne menja ni ako je nasilnik neko koga poznajemo ili član naše porodice, a ne menja se ni ako je žrtva neko koga ne podnosimo ili neko do koga nam nije stalo. Onog časa kad prihvatimo relativizaciju i pristanemo na to da neko „zaslužuje“ da bude žrtva, implicitno pristajemo na to da svako može proizvoljno da odredi da – iz ovog ili onog razloga – žrtva treba da budemo mi sami ili neko ko nam je blizak: sestra, sin, prijatelj, koleginica, ili poznato lice s kioska na kom kupujemo novine. Bar je taj sebični razlog dovoljan za to da nikome ne dajemo legitimitet za nasilje.

Drugi problem leži u tome što problem nasilja u društvu nužno ima i svoju političku dimenziju, a od toga lajktivisti po pravilu zaziru. Naime, ako hoćemo ozbiljno da se pozabavimo porastom nasilja kao društvenim fenomenom, ne smemo izbegavati da uputimo nedvosmislenu kritiku onima čiji je posao da se njime bave. Nadležni ministar, igrom slučaja i premijer, dužan je da na ovakve pojave reaguje pre nego što zalutali meci počnu da pogađaju slučajne prolaznike, a ako sam nije kadar da to shvati, neko bi morao da ga podseti – novinari, narodni poslanici ili sami građani. Za to, međutim, nije dovoljno staviti Munkov „Krik“ na avatar. Ta slika simbolizuje egzistencijalističku anksioznost, neartikulisani strah. Da bismo neodređeni protest pretvorili u delatnu reakciju, taj krik mora biti uobličen i razjašnjen.

Za početak ćemo se pozabaviti tezom o „slomu društvenih vrednosti“ kao uzročniku nasilja, koje će se mašiti većina dežurnih analitičara društvenih problema. Ona počiva na ideji da je vrednosni sistem jugoslovenskog društva urušen raspadom SFRJ, ratovima, sankcijama i ekonomskom krizom, te da je izostankom stvaranja novog sistema normi nastao normativni vakuum. Verujem da je ta teza duboko pogrešna, zato što svako društvo, pa čak i društvo prožeto krizom, kakvo je naše, ima svoje norme. Stepen njihove prisile nad pojedincem može da se menja, unutar njih mogu postojati protivrečnosti, ali norme uvek postoje i upravo iz njih, a ne iz njihovog izostanka, izviru pojave o kojima govorimo. Budimo iskreni: naše dominantne norme ne odbacuju nasilje kao takvo – ono je tihoj većini prihvatljivo (za pojedince – čak i poželjno) ukoliko su njegove mete pripadnici određenih organizacija ili društvenih grupa. Kao i svi oblici moći, nasilje kao društvena pojava zahteva formalnu ili neformalnu legitimizaciju i upravo u tome leži uzrok njegovog porasta. Legitimitet za nasilje iznalazi se u pervertiranom shvatanju pravičnosti: svojim činjenjem ili nečinjenjem (uglavnom onim koje iz političkih razloga biva označeno kao delovanje protiv javnog morala ili države), pojedinac ili grupa mogu da „zasluže“ nasilje. Prelivanje interpersonalnog nasilja u školska dvorišta, na ulice, tribine i drugde predstavlja logičnu posledicu pomirljivosti tihe većine prema toj pojavi kada joj ona ide naruku. Ta pomirljivost normalizuje nasilje i svodi ga na prihvatljiv mehanizam rešavanja problema koji, istina, može imati svoju cenu, no cenu koja je, zahvaljujući tragikomičnoj popustljivosti naših sudova, izuzetno niska, te ne treba da nas čudi to što su počinioci spremni da se izlože riziku krivične prijave. Ovde treba raskrstiti i s iluzijom da bi puko pooštravanje zakonom predviđenih kazni rešilo problem. Kazne bi u većini slučajeva bile adekvatne kada sudovi ne bi imali praksu da izriču kazne na donjoj granici zakonskog minimuma, a neretko i ispod nje. Ključni element prevencije krivičnih dela, međutim, nije visina kazni, nego izvesnost kažnjavanja. Sudstvo koje dozvoljava da se procesi razvlače godinama i zastarevaju suštinski saučestvuje u bujanju nasilja i u isti mah podriva poverenje građana u institucije.

Jedan od izvora prihvatljivosti nasilja na mikronivou, o kojem je ovde i reč, jeste i državni aparat, to jest politička klasa u čijoj službi se on nalazi. Naime, individualno nasilje koristan je mehanizam reprodukcije socijalnog reda, zato što pojedince koji ne prihvataju dominantne vrednosti prisiljava da se ponašaju „normalno“, to jest predvidljivo, preteći im silom ukoliko odbiju. Naša „normalnost“ tako postaje konformizam, koji vodi izbegavanju kritike nosilaca društvene moći iz straha od vaninstitucionalnog ili institucionalizovanog nasilja. Tipičan primer za to je novinarska autocenzura. „Osetljive“ teme se izbegavaju ili se o njima piše na način koji se smatra dozvoljenim. Ukoliko autocenzure ne bude, novinar može biti izložen pretnjama (Brankica Stanković), napadu (Teofil Pančić) ili pokušaju ubistva (Dejan Anastasijević), a da ne pominjemo ubijanje novinara tokom protekle dve decenije. Njegov list može biti izložen pritiscima da mu se uruči otkaz, pretnjama da će finansiranje biti uskraćeno ili tužbama.

Mediji, naravno, imaju i svoju tamnu stranu, koja i te kako zaslužuje da bude pomenuta prilikom analize apologije nasilja. Nakon premlaćivanja Brisa Tatona i gledanja kako umire u agoniji, priključen na aparate, reakcije javnosti i institucija bile su oštre. Održana su dva protesta, a ubice su identifikovane, uhapšene i osuđene na višegodišnje zatvorske kazne. Međutim, već u prvim danima nakon zločina, neki mediji su počeli da relativizuju taj događaj. Mrtvom Tatonu podmetano je sve i svašta, počev od toga da je bio pijan, da je nosio navijačka obeležja Tuluza, da je došao ne samo na utakmicu već i na Povorku ponosa koja je trebalo da se odigra nedugo potom, pa čak i to da se peo na sto, širio ruke i imitirao „miraže“ koji su bombardovali Srbiju (!). Vrhunac je bila tvrdnja da je zapravo počinio samoubistvo, bacivši se na glavu s vrha stepeništa. Na te niskosti gotovo niko nije reagovao. Javnost koja je ožalila Tatona nije imala šta da kaže vrlo konkretnim podlacima koji su svojim izmišljotinama bacali ljagu na ubijenog čoveka.

Društvo ne sme da ostane nemo na demonizaciju žrtve. Iskreno vam je žao ubijenog mladića? Nemojte kupovati novine koje ga provlače kroz blato. Objasnite svom detetu da ljudi koji nekoga nasmrt pretuku nisu navijači, nego ubice, i da ne treba da ih podržava samo zato što navijaju za isti klub. Usprotivite se kad neko u vašem društvu prepričava laž o „miražima“. Ništa od toga nije teško, a svaki takav postupak vredi više od desetina tvitova. To je ujedno i način da se konkretno deluje u situacijama kakva je novosadska pucnjava. U tvitovanju nema ničeg lošeg, ali reagujmo, između ostalog, i tako što ćemo se usprotiviti medijskom senzacionalizmu, prateći one medije koji takvim događajima pristupaju profesionalno.

Krajnje je vreme da o nasilju počnemo da govorimo služeći se adekvatnijim pojmovima, jer nas pogrešno odabrane reči vode ka pogrešnom razumevanju. Većina izveštaja o događaju koji je bio povod za akciju „Prst na čelo“ govori o tome da su učesnici pucnjave bili „navijači“, „mladići“ ili čak „deca“. To nije neobično: u javnom govoru se  s vremenom normirala pojava da o počiniocima krivičnih dela govorimo koristeći se što neutralnijim pojmovima, pa nam banke i menjačnice pljačkaju „grupe“, a građane prebijaju „nepoznati mladići“. U osnovi te pojave leži želja medija za neutralnošću po svaku cenu. Posredi je logička greška: ključno obeležje vinovnika u ovom slučaju je pucanje iz pištolja, a ne njegov pol, godište ili klub za koji navija. Iako su ostali elementi važni za njegovu identifikaciju, oni nam pojavu ublažavaju: „mladić“, „dete“ i „navijač“ jesu neutralni, bezbojni pojmovi, kojima se ne određujemo prema samom činu. Nema razloga da ih u ovakvim situacijama ne zamenimo pojmovima „naoružana osoba“ ili – zašto da ne? – „kriminalac“.

Naposletku, red je da se okrenemo i sebi. Suprotstavljanje nasilju je besmisleno ukoliko nije dosledno, to jest ukoliko nije upućeno svim njegovim pojavnim oblicima. Pozivamo li policiju čim vidimo tuču pod prozorom? Priskačemo li u pomoć Romu kojeg baraba zarad razonode izbacuje iz gradskog prevoza? Reagujemo li kada čujemo da u susednom stanu žena dobija batine? Revoltira li nas vest da je nekoliko bednika pretuklo čoveka mesarskim čekićem zbog toga što je odoka procenilo njegovu seksualnu orijentaciju? Ne traži se ovde kopernikanski preokret u stavovima jer bi to bilo previše optimistično, ali jednu stvar moramo da shvatimo: nasilje je nasilje. Pravdajući ga ili ga tolerišući u jednoj formi, normalizujemo ga i olakšavamo da se ono javi tamo gde može da nam se obije o glavu, i metaforički i fizički. Pucnjava naoružanih bandi u blizini škole i vrtića jeste spektakularan primer agresivne beslovesnosti, ali to je samo njen najekstremniji pojavni oblik. Ako reagujemo tek kad dođe dotle da se puca pred školskim dvorištem, red je da nam đaci prirede cinični aplauz.