Dario Hajrić

Posts Tagged ‘moral’

Hrkljuš

In Akuzativ on 29/09/2013 at 15:29

Izvorna fotografija: ReutersTeško ćete na prostoru bivše Jugoslavije naći osobu stariju od trideset godina koja nije čula za legendarnu igru „hrkljuš“ iz Top-liste nadrealista. Podsetimo: hrkljuš se igra tako što se učesnici rasporede ukrug i dobacuju se krpenjačom dok vođa ekipe ne podvikne „hrkljuš“. Onaj ko u tom trenutku drži loptu postaje pobednik, dok svi ostali sa žaljenjem konstatuju da su izgubili, padaju nauznak i udaraju se šakom u čelo. U poslednje četiri godine, u Srbiji se intenzivno radi na razvoju varijacije hrkljuša, poznate kao Beogradska povorka ponosa. Pravila su prosta: teret odluke hoće li Prajda biti prebacuje se s jednog nosioca vlasti na drugog dok neko ne vikne „Prajd je sutra!“. Onaj ko je u tom trenutku ministar policije izlazi pred kamere i udara se šakom u čelo, konstatujući sa žaljenjem kako je okupljanje zabranjeno jer se drugačije nije moglo, a sve njegove kolege su pobednici jer su se te neugodne dužnosti uspešno otarasile.

Nepotrebno je reći da su pravila oba ta zanimljiva sporta savršeno besmislena. No, dok se momci iz sela Čengovića igraju krpenjačom a jedina posledica su natečena čela, političari se u Srbiji igraju Ustavom, a posledica je urušavanje vladavine prava. Jedna od svrha Ustava, zakona i institucija jeste ograničavanje vlasti i sprečavanje samovolje. Budući da je nenavikla na ograničenja, politička klasa Srbije neprestano proizvodi svojevrsnu sivu zonu unutar pravnog poretka koja služi kao prostor za politički voluntarizam i njegovo unovčavanje. Tako dobijamo zakone koji se ne primenjuju (takozvano mrtvo pravo) ili se primenjuju selektivno, propise za koje svi znaju da ne funkcionišu onako kako su napisani, već onako kako ih birokratski aparat praktikuje, zakone s namerno ugrađenim rupama, čitave grane privrede rezervisane za tajkune bliske vlasti itd. U takvom ambijentu, lako prolaze i ozbiljne anomalije kao što je ogromno prekoračivanje ovlašćenja predsednika, premijera ili potpredsednika Vlade, čime dolazimo do toga da se, umesto zakona, sledi autoritet pojedinaca. Pravo onda postaje samo ukrasni papir za proizvoljnu silu.

U toj sivoj zoni arbitrarnosti, stvari se dešavaju samo ukoliko za njih postoji famozna politička volja. Ukoliko ona izostane, istrage stoje u mestu, sudski procesi zastarevaju, stranke ne podnose račune za predizborne kampanje, a korumpirane i nesposobne državne funkcionere s vlasti može ukloniti jedino direktan pogodak meteora. Tamo gde političke volje ima, gubitaška državna preduzeća preko noći se oslobađaju duga, mleko s aflatoksinom postaje savršeno zdravo, a propali sportski klubovi počinju da se razbacuju novcem. Pošto nemamo običaj da stvari nazivamo pravim imenom, pribegavamo mistifikacijama, pa tako politička volja postaje nedefinisana čudotvorna sila, vilinski prah koji omogućava da se zarđali točkići svakodnevice zavrte. Naravno, sve vreme je, zapravo, u pitanju najobičniji eufemizam za arbitrarno (ne)pridržavanje zakona. Svaki put ga izgovorimo, izostavljamo da jasno kažemo da neko kome je posao da primenjuje zakon jednostavno odbija da to učini. Činjenica da je to uobičajeno govori o slabosti institucija ove države da ukroti samovolju političke klase i o kukavičluku društva, koje bi trebalo da se tome suprotstavi.

Ivica Dačić je u jednoj stvari u pravu – treća uzastopna zabrana Povorke ponosa nije kapitulacija države. Da bi država kapitulirala, ona se nečemu mora suprotstaviti i biti nadjačana, a ovde se to nije dogodilo. Naprotiv, država – oličena u nosiocima izvršne vlasti – na neizrecivo bedan način se ponovo poslužila huliganima kao providnim izgovorom da ne obezbedi poštovanje ustavnog prava na slobodno okupljanje. Zanimljivo, isti ti huligani su tokom ovogodišnjih briselskih pregovora bili zauzeti igranjem plejstejšna, navijači su iz svog muzičkog repertoara uredno izbacili kosovski ciklus pesama, a pseudopatriotske organizacije su se ograničile na dernjanje u megafon na Beogradskom maratonu i desetak razapetih šatora na Trgu Republike. Sada se za kršenje tabua neuporedivo manjeg od implicitnog priznavanja nezavisnosti Kosova upire prstom u tu tužnu masu, a od nas se očekuje da poverujemo kako čitav državni aparat sile nije kadar da izađe s njom na kraj. Želim da verujem da naša javnost nije toliko naivna.

Povorka ponosa je zabranjena zato što je premijer Dačić, kao najobičniji politički špekulant, procenio da njenim održavanjem trenutno ništa ne može da dobije, ali da nešto može da izgubi. To nešto je, po svoj prilici, uticaj u sopstvenom resoru. Dačić ni dan-danas ne kontroliše policiju u potpunosti, što potvrđuju stalna unutrašnja previranja, počev od slučaja Dikić, pa do aktuelne tabloidske kampanje protiv direktora policije Milorada Veljovića. S obzirom na to da su ulični batinaši zgodan resurs kojeg se stranke na vlasti, izvesno, još dugo neće odreći, šest i po hiljada policajaca bi u subotu bilo na ulicama sa zadatkom da glume glinene golubove dok ih zakapuljačeni klinci gađaju kamenjem. Dačić je bio svestan da zabranom da se upotrebe sredstva prinude sasvim sigurno ne bi pobrao pozitivne poene u policiji. Povrh toga, temeljnije razlupavanje grada izložilo bi ga poruzi i kritici političkih protivnika. Zašto onda da se zamajava tricama kakve su članovi Ustava?

Da živimo u državi s razvijenijom političkom kulturom, to što tri godine uzastopno nije sposoban da usred Beograda obezbedi skup od oko hiljadu ljudi prinudilo bi ga da podnese neopozivu ostavku. Ovde ga zbog toga neće pritisnuti niko. Na konferencijama za štampu, niko ga neće pitati zašto nije pokrenuta istraga povodom pretnji građankama i građanima koje bi trebalo da štiti, ni šta je konkretno u proteklih godinu dana učinio da bi skup bio bezbedno održan. Uredno će ćutati i opozicija, kojoj kritika loših poteza vlasti treba da bude u opisu posla. DSS će za ovu priliku zaboraviti na legalizam i odbranu najvišeg pravnog akta. DS trenutno vodi čovek koji je postao sinonim za sintagmu „četiri zida“, pa će njihov krajnji domet ostati metiljavo saopštenje jednog od resornih odbora. Saopštenje je izdao i LDP, i ove godine će se na tome završiti.

Nije, naravno, Dačić jedini odgovoran. Bez zaslužene ćuške javnosti proći će i ostali nosioci visokih državnih funkcija. Tomislav Nikolić je u predizbornoj kampanji 2012. javno rekao da će lično stati na čelo Povorke ponosa kad se bude održavala. Niko mu, s pravom, nije poverovao, ali bilo bi lepo da ga podsetimo da drugu godinu zaredom nije ispunio još jedno od mnogih svojih tadašnjih obećanja. Tu je i čovek koji slovi za najmoćnijeg političara Srbije danas, što je nesumnjivo tačno ako se moć meri brojem udvorica koje ga besomučno obasipaju komplimentima. Aleksandar Vučić, koordinator službi bezbednosti koje nisu kadre da omoguće bezbednost, trebalo bi da hitno obnovi ono što je nabubao o Maksu Veberu. Razlog je to što njegova vladavina ni u naznakama ne liči na ciljno-racionalni idealni tip, zasnovan na bezličnoj birokratskoj vladavini propisa, već po svemu podseća na harizmatski idealni tip, u kojem vladalac može sebi da dozvoli da kaže kako je odlučeno da se Ustav Republike Srbije ne poštuje „za dobro građana“, propustivši da nam elaborira kako odluku o tome može da donese nenadležno telo, i to bez ikakvog zvaničnog obrazloženja.

Kao poslednja brana političkom voluntarizmu ostajemo mi, građanke i građani. Znam da je mnogima svejedno kada se Ustavom zajamčeno pravo na okupljanje uskrati jednoj omraženoj, prezrenoj i nevidljivoj manjini, ali takav stav će se početi obijati o glavu i onima koji danas sležu ramenima „jer ih se Prajd ne tiče“. I te kako se on tiče svih nas jer, kada jednom dopustimo da vlastodršci, mimo institucija i pravnih akata, određuju ko šta sme da radi na osnovu toga da li je njima lično simpatičan ili ne, dali smo im ovlašćenje da se služe time kad god procene da će od toga nešto ućariti. Pre ili kasnije, i sami ćemo se naći na udaru takve vlasti, a onda ćemo poželeti da ljudi oko nas ne sede rešavajući ukrštene reči, nego da stanu uz nas i pruže nam podršku. Da bismo imali pravo da to očekujemo, moramo iznova izgraditi elementarnu solidarnost, a ona počinje kad se zauzmemo za druge iako od toga nemamo nikakve lične koristi.

Umesto u subotu, 28. septembra 2013, u 10 ujutru, drugi uspešni beogradski Prajd održan je u petak, 27. septembra, u 23 časa. Dvestotinak ljudi prošetalo je od zgrade Vlade do Savezne skupštine, mahalo šarenim zastavama i potom se razišlo. Verovatno ćete primetiti da time niste izgubili baš ništa, da se uprkos tome porodica nije raspala, da čuveni sistem vrednosti nije ni za jotu bliže ambisu nego što je bio dan ranije, a da šok bude potpun, ni apokalipsa još nije na programu vaše omiljene televizije. Neko će reći da se položaj gej ljudi u Srbiji time nije promenio, ali pomak jeste načinjen samim tim što smo se svi uverili da se ništa od navedenog nije desilo, iako su se raznorazne suklate svojski potrudile da nas ubede da hoće. Ispostavilo se da, kao ni 2010, nisu bili u pravu, a na nama je da se toga setimo pred Prajd sledeće godine. Što se proroka propasti tiče, oni pred sobom imaju 364 dana da se pozabave svim onim problemima koje su nam ovih dana neštedimice nabrajali kao važnije od prava na mirno okupljanje. Na vašem mestu, ne bih se kladio da će iko od njih prstom mrdnuti da bilo šta od toga reši, ali budite sigurni da će za godinu dana ponovo poiskakati iz budžaka da pokušaju da nas ubede da ćemo svi propasti ako se dve devojke poljube na ulici. Nećemo.

Šta bi na sve to naša Minka iz Nadrealista dobacila vladajućem dvojcu, gledajući na televiziji kako se lupaju u čelo i govore kako nisu sposobni da obezbede Prajd?

„Udri se, jebô te junivrziti Teksas!“

Amfilohuškanje

In Stvari koje valja reći on 08/01/2013 at 00:21

ristosqIako je do javnosti stigla u fragmentima, jasno je da božićna poslanica mitropolita Amfilohija Radovića ove godine ne podseća baš na poruku mira i dobre volje.

Pre nego što se osvrnem na neke od njenih problematičnijih tačaka, naglašavam da ovom prilikom ne nameravam da se upuštam u polemiku s Radovićevim religijskim stavovima. Naša shvatanja sveta polaze od toliko različitih premisa da bi se njihovo sučeljavanje – od čega, doduše, ne bežim – završilo u još jednom jalovom iscrtavanju granica između klerikalnog i građanskog viđenja društva u kojem živimo. Neću graditi tekst ni oko njegove fiksacije LGBT populacijom, budući da je jedina prava adresa za to pravna država. Mislim da je, umesto svega toga, daleko celishodnije otvoriti razmatranje o politiziranju kome u poslanici nije mesto, o društvenim posledicama stavova koje iznosi, o stvarima koje propušta da adresira, ali i o onome što pogrešno predstavlja kao činjenice.

Izgleda da najveći problemi našeg društva ipak nisu kontinuirano urušavanje ekonomije, nezaposlenost, loše izvedena tranzicija ili teška i dugotrajna kriza političkih institucija: Amfilohije Radović smatra da je sve to sekundarno i da je ključni uzrok sadašnjeg nezavidnog stanja nacije ugroženost javnog morala. Taj stav u različitim pojavnim oblicima periodično možemo da čujemo s raznih strana, počev od određenih krugova intelektualaca, pa do delova političke klase. Povremeno se to ispoljava u puritanskom zgražavanju nad određenim životnim stilovima, nekad poprima oblike moralne panike usled maloletničke delinkvencije, a katkad se tiče uzroka negativnog prirodnog priraštaja. Upadljiva zajednička karakteristika svih tih manifestacija jeste to što se objašnjenje po pravilu ne traži u bilo čemu što ima veze s ekonomijom – ono uvek leži u ljudskoj slabosti, povodljivosti i hedonizmu, pa tako dolazimo do apsurdne situacije da se maloletničke krađe i razbojništvo objašnjavaju nasiljem u filmovima i video-igrama, a ne neadekvatnom socijalizacijom, nesposobnošću i nezainteresovanošću sistema da reaguje, niti stvaranjem kulture u kojoj se ne vrednuje rad nego „snalaženje“. Idući tom linijom razmišljanja, Radović uzroke sloma društvenosti svaljuje na dekadenciju morala. Međutim, u državi u kojoj se, prema podacima Zavoda za statistiku, 700 000 ljudi nalazi na ivici siromaštva, a 100 000 živi ispod apsolutne granice siromaštva, što znači da nije u stanju da zadovolji ni osnovne egzistencijalne potrebe, uzroci krize su mnogo prizemniji. Možda će neko odgovoriti da mitropolit nije ekonomista, ali nisu to ni Dezmond Tutu, Gustavo Gutijerez, niti brojni drugi sveštenici u Latinskoj Americi, Africi i širom sveta koji i te kako skreću pažnju na teške životne uslove svojih sunarodnika i aktivno rade na popravljanju njihovog položaja. Valja dodati i da bi kritika javnog nemorala koja dolazi od Srpske pravoslavne crkve svakako imala veću težinu da je ta institucija odlučno reagovala kada je njeno sveštenstvo kršilo ne samo etičke uzuse već i zakon.

Naravno, jedini mogući izlaz iz moralne krize u koju je društvo zapalo Radović vidi u religioznosti, i tu dolazimo do izvesne nelogičnosti: naime, od Drugog svetskog rata naovamo, religioznost nikada nije bila toliko očigledno rasprostranjena u srpskom društvu koliko je to u poslednjoj deceniji. Otuda sledi pitanje kako je onda kriza javnog morala danas dublja nego, recimo, pre pola veka, kad izazovi s kojima se SPC suočava svakako nisu veći od izazova koje je imala u decidirano sekularnoj SFRJ. Postoje dva logički validna odgovora: prvi je da vrednosni sistem koji ona proklamuje nije u stanju da se izbori s izazovima koje pred njega postavlja konkurentski pluralistički sistem vrednosti. Drugi je da manifestna religioznost ne znači i suštinsku religioznost, to jest da bi društvo moglo da izađe na kraj s krizom kada se religioznost ne bi svodila na sprovođenje običaja, već kada bi se vernici ponašali u skladu s verskim normama. Takav odgovor automatski otvara drugo važno pitanje: ako je tako, zašto se crkva ne uhvati ukoštac s tom pojavom, nego se bavi njenim posledicama? Ukoliko manjka duhovnosti, zašto se umesto bavljenja dnevnom politikom crkva ne pozabavi time da, primera radi, podseti vernike da post ne predstavlja dijetu, te da uključuje i uzdržavanje od loših dela, misli i reči? Mitropolita to ne interesuje – njegova tema je isključivo ono što on percipira kao pritiske na Srpsku pravoslavnu crkvu spolja, pri čemu namerno ili nenamerno zanemaruje unutrašnje izazove. Neko će možda reći da poslanica ne treba da bude analiza stanja pravoslavne zajednice, i spremno ću se saglasiti ako razjasnimo da poslanica ne treba da bude ni izraz bilo čije političke platforme, ma kakva ona bila.

Pod udar poslanice dolaze i televizija i ostali mediji, koji su označeni kao „globalni trovači i igrači u širenju ove totalitarne zaraze na način bez presedana u istoriji“. Mada je nesporno da mediji zaista imaju svoju mračnu stranu, treba podsetiti da se na čelu saveta Republičke radiodifuzne agencije nalazi Radovićev kolega, Porfirije Perić, koji do sada nije iskoristio svoju poziciju da se štetnim sadržajima suprotstavi, niti je upozorio javnost na opasnost globalnih razmera oličenu u jutarnjem programu, reklamama za uloške ili prenosima Jelen superlige. No ključno mesto Radovićeve poslanice rezervisano je za jednu od njegovih opsesivnih tema: za seksualnost. Naravno, prva meta je njen homoseksualni oblik, i tu se još jedanput pokazuje da Radović nimalo ne haje za težinu svoje izgovorene reči, ponavljajući sad već čuvenu rečenicu o tome da se drvo koje nema ploda seče i baca u oganj (ostaje nejasno, doduše, misli li pritom i na heteroseksualce koji ne mogu ili ne žele da imaju decu, ljude koji su prestari da i dalje stvaraju potomstvo, pa i na sebe). Ovoga puta se ne zadržava tu, već napada i seksualnu slobodu kao takvu, karakterišući njen današnji stepen kao „revoluciju paganskog totalitarizma“(!) koja „obesmišljuje osveštanu svetinju braka, razara porodicu, ukida monogamiju…” Zatim prelazi na navodno forsiranje rane seksualnosti putem obrazovanja „koje šteti djeci i omladini, dovodeći do ranih trudnoća i abortusa, doprinoseći širenju polno prenosivih bolesti”, što je nepoznavanje činjenica, budući da se školstvo u Srbiji te pipave teme dotiče samo posredstvom medicinskim rečnikom ispunjenih lekcija o hromozomima, što budi seksualnost u istoj meri u kojoj to čine i časovi na kojima se uči o rečnim slivovima. Javljanje seksualnog nagona je proces uslovljen biologijom, a rane trudnoće i širenje polno prenosivih bolesti posledica su tradicionalističke tabuiziranosti te teme unutar porodice i manjka ili potpunog izostanka seksualnog obrazovanja. Upravo to, a ne lascivni časovi biologije, tera mlade da o seksu uče od svojih vršnjaka ili iz pornografskih materijala. Uostalom, svako od nas ima vlastito iskustvo na osnovu koga može da zaključi da li ga je školska nastava odvela put bluda i razvrata.

Nesuglasice u vezi s različitim vidovima seksualnosti – i ovde nužno valja posegnuti za Fukoom – treba čitati kao znake borbe između suparničkih diskursa i postupaka regulacije morala. Problem je u tome što Radović kao svog protivnika u toj borbi vidi fantomsku zaveru moćnih ali neimenovanih grupacija, a na delu je, zapravo, daleko šira stvar: reč je o promeni paradigme o seksualnosti, uzrokovanoj sticanjem ljudskih i političkih prava širokih društvenih slojeva, emancipacijom žena, promenom generacijskog odnosa prema deci i mladima i, naposletku, transformacijom tradicionalne porodice. To nije posledica nikakve ideologije, nego prostog hoda vremena, tokova političke ali i društvene istorije. Suprotstavljati se tome znači negirati stvarnost. Naravno, ne očekujem da će se Radović odreći svojih stavova – izvesno je da se to verovatno ne bi dogodilo ni ukoliko bi mu se obratio zapaljeni grm – ali isto tako se ni znatna većina mladih pravoslavki i pravoslavaca neće odreći predbračnog seksa, ma šta im on napisao. Međutim, čak bi i puka korekcija sadašnje retorike bila korak napred.

Izgleda da potrebe da se krene napred postaje svestan i Radović, budući da je, uz obavezno navođenje religijskih izvora, ovoga puta pomenuo i jedan naučni. Naime, u poslanici se pozvao na britanskog antropologa Anvina (J. D. Unwin), koji je tridesetih godina prošlog veka u delu „Seks i kultura“ izneo tezu da složene kulture nastaju i opstaju samo tamo gde postoji visoka moralnost. Naravno, tu tezu je lako oboriti prostim ukazivanjem na to da, uprkos redovnom kamenovanju žena osuđenih za preljubu i nemoral, Saudijska Arabija nekako još ne pokazuje znake da će zahvaljujući tome postati globalna supersila, a izgleda da ni Amiši u skorije vreme neće zavladati svetom. Anvinovo delo nije ostavilo dubljeg traga u antropologiji, ali jeste ostavilo utisak na Radovića, budući da mu se učinilo kompatibilnim njegovom stavu da ćemo bez onoga što on percipira kao visoku moralnost kolektivno propasti. Međutim, problem s naučnim saznanjem u tome je što ono ne trpi izbirljivost i korišćenje samo onih izvora koji nam idu u prilog. Daleko novije, složenije i činjenicama potkrepljenije teorije o razlozima opadanja i propasti društava i civilizacija mogu se naći kod Džareda Dajmonda i Džozefa Tejntera, a oni se bave faktorima daleko važnijim od toga da li tinejdžeri upražnjavaju predbračni seks. Najkraće rečeno, Dajmond kao pet ključnih (mada ne i jedinih) uzročnika navodi probleme u životnom okruženju (prenaseljenost, preteran lov i ribolov, deforestacija itd.), nesposobnost ljudi da se adaptiraju, klimatske promene, neprijateljski nastrojene susedne civilizacije i propast ključnih partnera u trgovini. Tejnter uzrok vidi u rastu društvene kompleksnosti, nastale kao pokušaj da se odgovori na različite probleme i izazove koji iskrsavaju. Održavanje te kompleksnosti s vremenom postaje neisplativo pošto vrednost ulaganja premašuje dobit, pa društvo dospeva u krizu i počinje da se urušava. Oba objašnjenja imaju daleko veću eksplanatornu moć od Anvinovog, što se na konkretnim istorijskim primerima može i dokazivati. Naravno, Radović se nije dohvatio baš Anvina zarad naučne istine, već da bi potkrepio vlastite stavove, ali posezanje za naukom govori nam da i on oseća da je stavove danas potrebno (pokušati) argumentovati.

Za kraj, postavlja se pitanje zašto se uopšte baviti Amfilohijem Radovićem, s obzirom na njegovu biografiju, na drugovanje sa Željkom Ražnatovićem Arkanom i Radovanom Karadžićem, kao i na čitavu seriju ratnohuškačkih, šovinističkih i homofobnih ispada. Odgovor je prost: on je i dan-danas, uz patrijarha, najistaknutija ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i jedan je od najglasnijih zagovornika onoga što je sociolog religije Milan Vukomanović ispravno nazvao političkim pravoslavljem. Njegove reči zato se čuju dalje i nailaze na više spremnih ušiju nego reči bilo koga iz redova građanske Srbije. S tim treba da računaju i oni koji od njegove božićne poslanice vide samo bezazleni religijski celofan, zanemarujući da će mnogi, kao i prethodnih puta, čuti i prihvatiti samo drugi deo poruke – onaj o seči i ognju.