Dario Hajrić

Posts Tagged ‘nacionalizam’

Nacionalizam ni na nebu ni na zemlji

In Akuzativ on 17/04/2013 at 15:58

ninanebu.jpgProšla nedelja dokazala je da nacionalistička politika u Srbiji nije mrtva. Njen današnji oblik razlikuje se od onoga koji smo gledali prethodnih decenija po tome što su se njegovi zagovornici – izuzev u najusijanijim glavama – konačno odrekli ratoborne, ekspanzionističke komponente. Transformacija nacionalističke ideologije, naravno, nije posledica evolucije ideja na kojima se zasnivala – nametnuo ju je čeoni sudar s nemogućnošću da se ona dalje sprovodi. Naime, za razliku od zlatnog doba nacionalizma, u osvit devedesetih, Srbija je danas daleko izloženija uticaju Evropske unije i drugih globalnih igrača, a etnička struktura i politička dinamika postjugoslovenskog prostora dramatično su se promenile. Od glasnih zagovornika ratovanja po komšiluku ostao je još samo dementni bivši general kojeg naglavce izbacuju iz sudnice u Hagu. Međutim, izvoz vojnih kolona nije jedina manifestacija nacionalističke politike.

Njen drugi važan aspekt tiče se institucionalnog ustrojstva države i pitanja identiteta, čemu nacionalistička politika nastavlja da pristupa posredstvom pasivno-agresivnog etnocentrizma. Izmišljanjem tradicije, pranjem istorije (naročito u formi tzv. negacionizma) i desekularizacijom države, ona postepeno zauzima čitav prostor stare nacionalističke matrice kojoj je istekao rok trajanja. Taj novi nacionalizam već godinama pokušava da instrumentalizuje proces evropskih integracija, svodeći ga na glumljenje pristojnosti da bi se dobio pristup fondovima EU, istovremeno zadržavajući preko potrebnu modernizaciju države na kozmetičkim promenama. Zanimljivo je primetiti da nova forma nacionalizma nije rezultat ublažavanja stavova i evropeizacije nacionalističkih stranaka, već prihvatanja nacionalističkih vrednosti od strane partija nekadašnjeg „demokratskog bloka“. „Reformisani“ radikali pod firmom SNS-a tu su politiku samo preuzeli.

Najbolji skorašnji primer novog nacionalističkog programa predstavlja prošlonedeljni govor Tomislava Nikolića pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija. Mada pažljivo očišćena od haluciniranih granica koje sežu do toponima u drugim državama, predsednikova filipika bila je neuvijeno pravedničko moralisanje i krajnje jednostrana interpretacija poslednjeg ciklusa balkanskih ratova. U domaćim medijima proglašen kao „oštar“ i „najtvrđi“, taj četrdesetominutni diplomatski faux pas sveo se na monotono čitanje sastava napisanog za uši domaćih slušalaca. Međutim, ma koliko izvedba bila loša, Nikolićev beskonačni niz poluistina, neargumentovanih tvrdnji i selektivnog pamćenja koristan je za analizu zato što predstavlja bukvar nove inkarnacije nacionalističke politike. On pedantno nabraja sva opšta mesta na kojima će se ona zasnivati: autoviktimizaciju, poricanje i relativizaciju krivice, misiju Zapada da ozločini Srbe (© by Dobrica Ćosić) i neizostavni spisak tradicionalnih neprijatelja iz okruženja. Ukratko, tu je sve čime je nacionalizam vonjao i devedesetih, minus tenkovi. Ipak, iza te promene krije se i promena njegove suštine.

Razbijanje ekspanzionističke komponente nacionalizma o hridi stvarnosti ostavilo je nacionalističku politiku bez njene najuočljivije i najopasnije crte, pa se lako može prevideti da njen drugi, sve zastupljeniji aspekt nije puki recidiv, te da on može imati zaseban život. Nacionalizam kao politički program može da funkcioniše čak i sveden na prostor omeđen državnim granicama, jer će mu – u stalnoj potrebi da se samopotvrđuje – dovoljan poligon biti nastojanje na daljoj centralizaciji države i novoj rundi igre patriota i izdajnika. Demonstraciju smo mogli videti na autobuskom mitingu u Novom Sadu, organizovanom da bi se odagnao bauk separatizma koji navodno kruži Vojvodinom. Ako se pogleda dalje od neartikulisane galame s govornice pred Banovinom, lako se može uočiti da je taj skup ujedno pokazao i prirodu i domete novog nacionalizma.

Za političke figure koje ga i dalje rabe, nacionalizam danas više nije ideologija u koji oni i sami veruju. On se sveo na narativ za političke obračune koji se do te mere ustalio da nijedan deo političke klase nije spreman da ga se odrekne iako on sve manje odgovara realnosti. Niti desnica iskreno veruje da Pajtić snuje vojvođansku republiku, niti je vojvođanski DS pre godinu dana pokazivao naročito zanimanje za odbranu pokrajinske autonomije. Čitav igrokaz sa upadljivo lošim tajmingom deklaracije, bezrazložnom ekskurzijom i skandiranjem radi reda bio je isključivo u funkciji stranačke borbe za moć i poslužio je da pokaže ko kakve adute drži u rukama. Zaglušna buka kojom je dočekan predlog deklaracije dobro je došla da se zamaskira oportunizam i odsustvo ideja, ali i da se premosti rastući jaz između političke klase i njenih birača time što će stvoriti iluziju zajedničke misije. Na taj način, i „zagovornici“ i „protivnici“ nacionalizma upotrebili su ga kao obostrano korisnu praznu ideološku ljušturu. Međutim, to njegove posledice ne čini manje stvarnim. Držeći građane u opsadnom stanju, navodno ugrožene spolja i iznutra, nacionalistička politika kopa nove političke rovove i sprečava građane da počnu da se bave problemima koji se tiču njihovih života. Stoga je svakome ko se domogne vlasti u interesu da je održava u životu.

Isto važi i kad pobliže pogledamo raznovrsne grupacije koje slove za nacionalističke. Ne samo što su tokom „jedanaest dana pakla“ sve odreda podvile rep izbegavajući konfrontaciju s nosiocima vlasti s kojima dele politički predznak – one su upadljivo ćutljive od početka pregovora Dačić–Tači. Time su još jednom potvrdile vazalni odnos prema određenim strankama, što je poželjna demistifikacija njihovih stvarnih dometa i principijelnosti. Kada je to političkoj klasi po volji, profesionalne patriote postaju sila pred kojom kapituliraju žardinijere, policijski kordoni i Ustavom zajamčena prava. Kad joj, međutim, to nije u interesu, ulični jurišnici se sete da je neophodno da tetki odnesu lek, a akademici umesto rešavanja nacionalnih pitanja počnu da rešavaju sudoku.

Srpska pravoslavna crkva je poseban slučaj. Većina stranaka koristi njenu podršku kao jedan od izvora legitimiteta, čime SPC obilato trguje. Međutim, ta podrška ni izbliza nije neophodna koliko se takvom predstavlja. Ivica Dačić se, primerice, nije ustezao da na patrijarhov poziv da Vlada odbije sporazum s Prištinom odgovori: „Saopštenje SPC dolazi iz Beograda, a ne iz Peći. Srpski patrijarh je još 1690. napustio Kosovo, što nešto govori.“ Situacije u kojima je pritisak SPC bio uspešan zapravo su one prilike kada je vlast birala da se zakloni iza institucije na koju ne želi da se zaleti baš svaki kritičar.

Odvija se, dakle, protivrečan proces: s jedne strane, nacionalistička politika nastoji da se revitalizuje odmičući se od ratnohuškačkog programa koji je postao nerealan i tražeći uporište u narativu o novoj istorijskoj nepravdi. S druge strane, jalovost tog novog heteronomnog programa, zasnovanog na porazu i frustraciji, ogleda se u tome što se, zbog ograničenih mogućnosti, sveo na praznu retoriku za domaću upotrebu. On opstaje zato što niko još nije uspeo da ponudi konkurentski program koji bi našu političku stvarnost smestio u sasvim nove koncepte. To nije lak posao zato što je samosvrhovita borba nacionalizma sa avetima koje ga opsedaju pustila koren svuda, od nacionalnih mitova i institucionalnog poretka do svesti građana. Da bismo počeli da gradimo nov sistem ideja, treba da počnemo da mislimo u novim kategorijama, umesto što recikliramo postojeće. To znači da ćemo morati da napustimo siguran plićak i da se bez predrasuda otisnemo u nepoznato.

Advertisements

Dobrica, loš, zao

In Stvari koje valja reći on 29/12/2012 at 19:50

dricca_zpsf53edf13Uz mnoštvo briga zbog plaćanja visokih školarina, nabavke potrebne literature, ispunjavanja predispitnih obaveza, pisanja radova i pripremanja ispita, nad naše studente u inostranstvu ovih dana se nadvila još jedna ogromna obaveza. Hitno moraju da se vrate u Srbiju, ne bi li se borili s neprijateljem. Da li je to izbio nekakav novi rat, pa je navrat-nanos ponovo uvedena vojna obaveza da bi država imala dovoljno topovskog mesa? Studenti, naravno, spremno dotrčavaju, neki još u rukama stežući skripte i laboratorijske instrumente, drugi blago mamurni od sinoćne analize Kantove „Kritike čiste votke” s kolegama, treći izvukavši se iz kreveta u kom su grlili nečije toplo, mirisno telo. Postrojavaju se u vrstu, njih stotinu, a akademik ih posmatra sumnjičavo ali pun borbenog pesimizma. Nakon što je i poslednji harvardlija stao u stav „mirno”, Ćosić namešta naočare, vadi iz džepa ispresavijan komad papira i odlučno čita svoj proglas. Pre nego što odjek njegovih završnih reči zamre, iz stotinu grla se u jedan glas zaori: „…”

Tu se Ćosićeva maštarija nužno prekida, budući da ni sam zapravo ne zna šta bi učinio sa stotinu ljudi koji su uložili novac, znanje i trud u odlazak na školovanje u inostranstvu, a sad su naprasno rešili da ostave studije, stručno usavršavanje, buduće karijere i sve što su u životu nameravali da urade, i da mu se ovog časa bezuslovno stave na raspolaganje. Naime, iako se nominalno obraća studentima, autor pisma koje je već imalo izvesnog odjeka u javnosti zapravo uopšte ne komunicira s njima – pismo je samo forma, a njegovi formalni adresati puki su pasivni slušaoci kojima će sve biti potanko objašnjeno. U maniru Broja Jedan iz „Alana Forda”, on se, doduše, ograđuje od preskribovanja delovanja mladim ljudima o kojima govori, ističući kako je on „čovek prošlosti”, ali zatim čitav tekst posvećuje upravo tome. Jedina stvarna svrha imaginarnih studenata biće otkrivena na samom kraju: boriti se i žrtvovati se.

To nije neobično. Posmatrani s vrha piščeve kule od slonovače, ljudski životi su maleni kao mravi, a društvena istorija odatle se slabo vidi. Ispred vile na Senjaku (pre godinu dana prodate jednom od onih bogataša koje u pismu ovlaš kritikuje) nisu se protezali redovi jadnika koje su prevarile piramidalne štedionice. Kraj njene kapije nije se tokom hiperinflacije delio hleb s kamiona. Njeni prozori se 9. 3. 1991. nisu tresli od prolaska tenkova poslatih da razbiju demonstracije, a zatim i nečiji daleki dom. O njene zidove nisu se, naposletku, oslanjali ni ljudi umorni od čekanja u sporim kolonama koje su milele ka ambasadama, tražeći u njima izlaz iz ludila koje su orkestrirali Ćosić i ćosići. Niko od tih ljudi nije otišao težeći za „patriotskom službom” koja se Piscu priviđa – oni su odavde bežali, kopajući rukama i nogama da nađu spas za sebe i svoju decu, sklanjajući ih od posledica iluzija koje su opsedale pejotlom šovinizma opijene umove poglavica i sedih vračeva balkanskih plemena. Toj deci, u međuvremenu odrasloj pod nekim srećnijim nebom, sada je upućen beščasni poziv da se vrate i krče ruševine tuđih kula u vazduhu. Lopate nisu obezbeđene, razume se – sami treba da ponesu one koje su stekli u dalekom svetu. Ovde ih čekaju njihovi vršnjaci koji su ostali da se školuju u Srbiji, verujući da će od nje s vremenom nastati mesto za život dostojno čoveka, a od kojih je danas, samo prema zvaničnim statistikama, više od 42% nezaposleno. Ćosić se toj izgubljenoj i odbačenoj generaciji „domaćih” studenata ne obraća, jer dobro zna da njima nema šta da kaže. Oni žive u posledicama njegove distopije, a istraživanja pokazuju da im se to toliko dopada da bi četvoro od petoro rado otišlo bilo kuda gde je moguće na miru sanjati svoje snove. Pisac zato zaziva one koje još nije uspeo da obmane, služeći ih na ulazu u zavičaj Iridinom jabukom. Ne zove ih da grade, jer Ćosić ne sanja institucije i državu koja je u službi svojih građana. Zove ih da se bore, ali protiv čega – to bistrooki momci sa stranih univerziteta treba da zaključe sami, na osnovu čika Dobričinog ideologizovanog Weltanschauung-a.

Tendencioznost njegove interpretacije istorije gotovo je komična: ona počinje oštrom kritikom Titove Jugoslavije, pri čemu je komunistička etapa Ćosićevog delanja potpuno izbrisana. Zatim se preskaču devedesete, na čijem početku je izravna Ćosićeva moć bila na vrhuncu, da bi se oštrica kritike ponovo razmahala prelaskom na analizu stanja u društvu nakon Petog oktobra. O sadašnjim vlastodršcima Ćosić ne progovara ni reči, i u tome je konačno dosledan – vlast se neumoljivo kritikuje samo ako je bivša. Naime, poziv studentima da kritički sagledaju prošlost srpskog naroda šuplje odjekuje kad znamo da je Ćosićeva kritika po pravilu dolazila u trenucima kada se neki politički poredak raspadao ili tek po njegovom raspadu. Za vreme SFRJ, Ćosićevo disidentstvo se ogledalo u putovanju Titovom jahtom, šivenju fraka o državnom trošku i tome što nije prošla niti jedna godina da (državne) izdavačke kuće ne objave nekoliko izdanja njegovih knjiga. Za vreme SRJ, njegov disidentski angažman ispoljavao se u učešću u dirigovanju ratom na sastancima Vrhovnog saveta odbrane i predlaganju da obaveštajne službe prisluškuju opozicione lidere, pri čemu je Milošević pokraj njega delovao kao umereniji deo tog partnerstva pošto se „otac nacije”, prema vlastitim rečima, bolje slagao s Karadžićem i Mladićem. Godinama posle atentata na Đinđića, govorio je kako je Đinđić dolazio k njemu po savete u vezi s Kosovom. Tadić je to pak objavio sam, a nedavno je njegovim stopama pošao i Tomislav Nikolić. Nekadašnji član AGITPROP-a Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije bio je dobar sa svima koji su bili na vlasti sve dok su ga puštali da im se približi, ćutao bi kad bi ga udaljili, a kritički se izražavao o njima tek kad bi ostali bez vlasti. Disidentom ga, stoga, može proglasiti samo onaj ko ne poznaje značenje tog pojma ili onaj ko svesno želi da zloupotrebi auru koja ga okružuje. Nelson Mandela, Aung San Su Ći, Benazir Buto, Leh Valensa i Antonio Gramši nikako nisu društvo u kome Ćosić može da sedi a da čak i njemu ne postane neugodno zbog toga što je, nedostojan kakav jeste, greškom svrstan među džinove.

Pismo studentima obiluje slučajnim ili namernim nedorečenostima, pojmovnom zbrkom i nelogičnostima. Nesuđeni nobelovac pojmove naroda i nacije koristi kao sinonime iako oni to nisu, meša legalitet i legitimitet i pogrešno interpretira ekonomske i političke procese o kojima govori. Ne, tržište u Srbiji se posle Petog oktobra nije „liberalizovalo na postulatima neoliberalističkog kapitalizma”. Tržište Srbije je i dan-danas osakaćeno monopolima s jedne strane i prašumom regulative s druge, sa srednjom klasom desetkovanom potpunim privrednim kolapsom devedesetih i galopirajućim ekonomskim raslojavanjem, te nedostatkom povoljnih kredita za osnivanje preduzeća. U svemu tome, od postulata neoliberalnog kapitalizma (o kome autor ovih redova nema dobro mišljenje) malo čega ima. Zanimljivo je da Ćosić nešto kasnije navodi kako bi država, između ostalog, trebalo da bude i jeftina, čime se – očito i ne shvatajući to – sam hvata jednog od postulata neoliberalizma! Dalje, ključni pozitivni ishodi Petooktobarske revolucije nisu „izlazak iz međunarodne blokade” i „ostvarivanje političkih sloboda u javnom govoru” – oni su posledice nečega daleko većeg. Stvarna pobeda Petog oktobra je (trebalo da bude) uvođenje načela smenljivosti i demonopolizacija političkog polja u dotad samo nominalno višepartijskom sistemu, ali nije neobično to što takva promena prolazi ispod Ćosićevog radara. On suštinski nije imao problem ni s nedemokratičnošću jednopartijske SFRJ, već samo s njenim ideološkim predznakom. Zamenite komunizam nacionalizmom a multietničnost jugoslovenstva uniformnim srpstvom, i preostali Ćosićevi problemi sa sistemom svode se na kozmetičke.

Time dolazimo i do pitanja ideologije. „Otac nacije” navodi da su sve ideologije prošlog veka okončane u porazima. Ta teza nije Dobričina – pre njega zastupao ju je Danijel Bel početkom 60-ih godina XX veka, da bi je tri decenije kasnije u novo ruho ogrnuo Frensis Fukujama. Obojica su trenutni status kvo proglasila krajem istorije. Zanimljivo je to što se Ćosić danas pridružuje tom rekvijemu za ideologije, s obzirom na to da je u telefonskom razgovoru s Radovanom Karadžićem 8. 6. 1991. rekao: „Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire… “ Na stranu zaokret dostojan Aleksandra Vučića – možda je Ćosić u proteklih dvadesetak godina odista postao obožavalac (neoliberala) Fukujame – problem je u tome što on svoje ideološke naočare očigledno ne primećuje. Pitajmo ga jesu li mu na nosu i spremno će se zaogrnuti plaštom manhajmovskog slobodnolebdećeg intelektualca, nedodirnutog ma kakvim velikim narativom. No Ćosićeva ideologija i te kako postoji i, različito intonirana, progovara iz gotovo svakog političara koji se u poslednjih četvrt veka u Srbiji domogao makar komadića vlasti: ona reži sa sastanaka radikalske Centralne otadžbinske uprave, preti sečom ruku u najmračnijoj fazi Vuka Draškovića, podstiče na rat protiv ostatka sveta na mitinzima SPS-a, dodaje šibice paliteljima ambasada u čijim ušima odzvanja Koštuničina labudova pesma, gurka Tadića u Dodikov zagrljaj a najnoviju inkarnaciju dobija u našističkim spiskovima nepodobnih. Ta ideologija nije čak ni nacionalizam, zato što Ćosić i razni ćosići ne snuju modernu naciju kao zajednicu slobodnih građana, nego suštinski hantingtonska borba civilizacija svedena na lokalne okvire. Sam poklič „Borite se!” u njegovoj izvedbi zato deluje kao groteskna parodija Heselovog „Pobunite se!”. Ćosić, naravno, ne želi pobunu. Pobune mirišu na barut revolucije, i u njima može biti oštećen sistem na kom su njegove ideje uspešno parazitirale svih ovih godina. Iako državu proglašava „invalidnom” a društvo opisuje kao „antropološki i mentalitetski dekadentno”, ne poziva nas da se borimo ni protiv oligarhije bogatih (premda je uzgredno pominje s negativnom konotacijom), niti protiv političke klase, iako stidljivo protura da mu ni ona baš nije po volji, a ne diže barjak ni protiv glomaznog državnog aparata, protiv koga, reda radi, gunđa uprkos tome što mu on i dan-danas objavljuje knjige u ogromnom tiražu. Umesto svega toga, Ćosić traži nedefinisani „preporod”, koji je sav u funkciji stvarnog cilja borbe, a to je širenje onoga što je on proglasio istorijskom istinom o srpskom narodu – narodu koga je „demonizovao i ozločinio neprijatelj”. Reforma države i oporavak društva za njega bi suštinski bili nepotrebni da nisu oružje za bitku s neprijateljem koji nije dokraja definisan. Ipak, iz teksta se nekako da razabrati da najverovatnije nisu posredi Tolkinovi orci, nego prve komšije i neizostavni Zapad. Zvuči poznato, zar ne?

Povodom dveju stvari ipak treba da budemo saglasni s Dobricom Ćosićem. Prvo, njegova senka jeste duga. Njome su zaklonjeni gradovi pod opsadom, izbegličke kolone pune ljudi s praznim očima i nebrojeni grobovi onih čije se male sudbine nisu podudarale s mapama koje su po salvetama iscrtavali on i njegovi ideološki učenici. U njoj se krije i duh malignog sistema koji je pojeo godine generacijama sa istočne obale Drine, duh ksenofobije i kolektivne paranoje koja postaje samoobistinjujuće proročanstvo u svom najgorem obliku. U toj senci klija i jedino što Ćosić zaista želi da prenese sledećoj generaciji: seme nikad dokraja dosanjanog zla. Drugo: da, prošlost, kao što veli Ćosić, „niti može, niti treba da se vrati u bilo kom vidu”. Upravo zato generacija na koju je pismo adresirano mora da shvati da će se na ovim prostorima moći izboriti za svoje mesto pod suncem samo ako konačno okrene leđa ne samo ideolozima zle prošlosti već i okoštaloj političkoj klasi, i ako konačno sama počne kritički da promišlja stvarnost u kojoj živi.