Dario Hajrić

Posts Tagged ‘naši’

Koplje i štit

In Stvari koje valja reći on 08/04/2013 at 00:23

vucic dacicDoslovno prevedena, kineska reč za paradoks znači „koplje-štit“. Potiče iz priče koju je u trećem veku pre nove ere zabeležio filozof Han Fej. Ona govori o trgovcu koji je mogućim kupcima hvalio svoje koplje tako što je govorio da je ono kadro probiti svaki štit. Reklamna kampanja bi možda i zavela kakvog naivnog soldata da trgovac nije na istoj tezgi prodavao i štit za koji je tvrdio da je toliko čvrst da može odbiti udarac svakog koplja. Naravno, brzo se našao pametnjaković koji ga je priupitao šta bi se dogodilo kad bi neko pokušao da njegovim nezaustavljivim kopljem nasrne na neuništivi štit. Trgovac je morao da prizna kako nema odgovor, te mu je marketinška strategija propala. Drugi oblik iste priče nalazimo i u starogrčkoj legendi o neuhvatljivoj lisici iz Teumese, koju su bogovi poslali da pustoši okolinu Tebe kao kaznu za neko tebansko kolektivno nepočinstvo. Zadatak da reši problem ogromne lisice dobio je heroj Amfitrion, koji je pošao u lov prikladno se opremivši psom kojeg su bogovi obdarili sposobnošću da nikakva lovina ne može da mu utekne. Našavši se u sukobu interesa, a previše nestrpljiv da bi se zamajavao paradoksima, Zevs je rešio stvar ex machina, pretvorivši i psa i lisicu u zvezde.

Sva je prilika da božansku intervenciju čeka i Vlada Republike Srbije, do grla uplatkana u situaciju u kojoj se nakon osme runde briselskih pregovora našla. Stepen konfuzije najbolje je objasnio Rasim Ljajić, rekavši juče da je ponuđeni sporazum neprihvatljiv, a da će – ukoliko on bude prihvaćen – Vlada na njega pristati zato što su „alternative još neprihvatljivije“.

U logici se taj filozofski paradoks, poznat i kao „paradoks nezaustavljive sile“, rešava jednostavno: konstatuje se da se dve sukobljene mogućnosti međusobno isključuju, te da ne mogu obe istovremeno biti istinite. Lažna je ili jedna od njih ili obe. Sama činjenica da Vlada ozbiljno razmatra obe mogućnosti govori da i jednu i drugu ipak vidi kao potencijalno prihvatljive, a da je trenutno reč samo o tome koja će izazvati manje političke štete, kad već koristi nema. Upravo u tome i jeste problem: pripadnici tzv. državnog vrha vode se samo sopstvenim kratkoročnim interesom, a naš budžet, kratkoročno gledano, žestoko zavisi od finansijske pomoći Evropske unije. Ova vlada ga je napravila i usvojila znajući da će tokom 2013. učestvovati u pregovorima tokom kojih će biti izložena pritiscima iste one strane od koje očekuje datum za početak pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, time dvostruko opteretivši svoj položaj. Stoga bi bilo dobro da dvojac Dačić–Vučić, pre nego što zakuka na ucene, postavi sebi pitanje zašto je sam sebe tako elegantno zafarbao u ćošak.

Valja reći da je ovaj ubrzani rasplet kosovskog Gordijevog čvora izazvala politička špekulacija Ivice Dačića. Boreći se za uticaj u vladajućoj koaliciji, koji je pod Vučićevim pritiskom počeo da mu klizi iz ruku, Dačić je pokušao da očuva položaj podižući pregovore s birokratskog nivoa na politički. Krivo procenivši da će iskazanom kooperativnošću i nagoveštenom spremnošću na puno priznanje nezavisnosti obezbediti određene ustupke koje bi na unutrašnjem planu mogao predstaviti kao pobedu, nehotice je doveo sebe u sadašnju poziciju. Nalazi se na polovini vodopada i prekasno je da počne da vesla unatrag.

To su shvatili i ostali. Zanimljivo je primetiti tišinu koja se tokom famoznih „jedanaest paklenih dana“ razlegala pseudopatriotskim delom javnosti Srbije, iako problem Kosova predstavlja jednu od ključnih tema njihovog delovanja. Gde su ovih dana nevladine organizacije „Naši“ i „SNP 1389“ da polepe plakate kojima se preti Vladi – onoj vladi koja će (sada ili za nekoliko meseci) odlučiti da pristane na sporazum? Da li je to ponestalo tonera u štampačima? Gde su nestale navijačke grupe koje bi, s tribina i iškrabanih zidova, trebalo gromko da najavljuju šta će se desiti onima koji se drznu da dignu ruke od Kosova? Da li se to ništa ne rimuje s „normalizacijom odnosa“? Zašto ćuti SANU, kad bi jedan kvalitetan memorandum verovatno rešio sve nacionalne probleme? Kud je nestao Amfilohije Radović, od kojeg bismo očekivali da nam kaže kako se ruka pomirenja pružena Hašimu Tačiju „siječe i u oganj baca“? Nema tog stiha u svetim knjigama? Gde je ovih dana SPC da održi molebni akatist za sve koji su u prelesti normalizacije odnosa s Kosovom, droge i drugih oblika strasti i zavisnosti? Zadržaće se na kratkom pismu u kojem stoji šta ne treba činiti, ali ne i šta treba? Gde je ovih dana Dragan Đilas da kaže kako ne treba priznavati Kosovo da se omladina ne bi iznervirala i polomila izloge po gradu? Pakuje kancelarijski pribor u Krunskoj? Gde je Vuk Bojović da političarima koji odbiju dogovor s Prištinom ponudi besplatan ulazak u zoo-vrt, ili Dragan Marković Palma da napravi još jedan kvaziduhovit performans sa žirafama? Čak je i „otac nacije“ Dobrica Ćosić s vrha svoje kule od slonovače poručio da je i njemu, eto, ponestalo ideja, te da bi bio zahvalan ukoliko ga niko ništa ne bi pitao.

Tišina zdesna, naravno, nikoga ne čudi: novac i moć vezuju ih nevidljivim nitima za sadašnje nosioce vlasti, na čiju adresu bi morali da upute kritiku. Lep dokaz da se, kad se dođe do vlastitih interesa, čak i najtvrđi stavovi dežurnih patriota pretvore u politiku nezameranja. Nemojmo im to zaboraviti kada se sledeći put budu oglasili povodom nekog manje neugodnog pitanja.

Što se pak tiče vetrometine na kojoj su se našli predsednik, premijer i stvarni premijer, ona je posledica beskonačnog niza loših poteza u spoljnoj i unutrašnjoj politici tokom proteklih decenija, ali sadašnji nedostatak izlaza samo je paradoks u koji bi trebalo da poverujemo da bi njima bilo lakše da povuku poteze koji će okrnjiti njihov dragoceni rejting. Savršeno koplje i neuništivi štit, neuhvatljiva lisica i pas koji hvata svaku lovinu, neprihvatljivi sporazum i neprihvatljiva alternativa – u svakom od tih parova ne čuči po jedna iluzija, već po dve. Činjenica je da ni odbacivanje sporazuma ni njegovo prihvatanje zapravo nisu nezamislive mogućnosti: obe su vrlo realne jer ih ljudi na čelu države upravo vagaju, ali obe imaju ozbiljne i teške posledice koje ovih dana mediji uredno nabrajaju. Naša osećanja prema tim mogućnostima ne čine ih ništa manje stvarnim. Činjenica je i to da sam sporazum ne rešava ni probleme Srbije (jer sam ne donosi datum), ni probleme Kosova (jer sam ne donosi članstvo u UN), pa ni probleme kosovskih Srba (jer im ne pruža autonomiju), ali nekakav sporazum jeste neophodan. Možemo da prihvatimo sporazum koji je na stolu, možemo da pokušamo da rizikujemo, da odugovlačimo i da možda dobijemo nekakav minoran ustupak, ali vreme je da prestanemo da se zanosimo mogućnošću da se bilo šta može ozbiljno izmeniti u korist pregovaračke pozicije Srbije.

Ekipa na vetrometini to vrlo dobro zna, ali svesno bira da igra igru koju igraju i njihovi birači: pretvaraju se da u osam rundi nisu pregovarali o uslovima pod kojima će Srbija priznati kosovsku nezavisnost, nego o tehničkim pitanjima koja ne impliciraju konačan status Kosova. Ta igra poslužiće tome da se, u slučaju pristanka na sporazum, sva krivica za prihvatanje gubitka teritorije i posledice po preostalih 100.000 Srba na Kosovu – za koje pregovarači nisu izvukli ništa – svali na one koji nisu hteli da se igraju: na mrski Zapad i dežurne krivce koji su „prizivali priznanje“. Želja vladajuće klike da, sasvim prebacujući krivicu na prisilu spolja, izbegne svoj deo odgovornosti za poslednji korak u priznavanju Kosova stvoriće trajni rascep: političku zajednicu čiji deo želimo da postanemo krivićemo za otimanje dela teritorije, a legitimitet priznanja će čak i potpisnici osporiti kao iznuđen – doduše, samo za potrebe unutrašnje politike.

Stoga, za razliku od Vesne Pešić, ne bih previše žurio da nacionalističku politiku proglasim mrtvom: njena trenutna forma približava se isteku roka upotrebe, ali tok pregovora i način na koji donosioci političkih odluka pripremaju epilog briselskog „Ahtisarija minus“ već sada u javnosti Srbije stvaraju atmosferu još jednog nacionalnog poraza i podgrevaju kolektivne frustracije. Iz toga se ne rađaju porivi za demokratizacijom društva i izgradnjom države, niti optimizam u pogledu pridruživanja Evropskoj uniji. Da Srbiju vode državnici, a ne ziheraši, današnja odluka ne bi bila izbor između dva poraza, već utvrđivanje kursa koji će državna politika dugoročno slediti. Kako nam se takve situacije ne bi unedogled ponavljale, valja nam prestati birati ziheraše, čak i po cenu nove runde belih listića.

Advertisements

Ideje naših – spiskovi vaših

In Stvari koje valja reći on 17/01/2013 at 02:57

Izgleda da je u državi Srbiji postalo dozvoljeno javno objavljivati preteće poruke upućene bilo kome. Tastaturu u šake i pustite mašti na volju: napravite spisak organizacija čije pripadnike treba počastiti metkom u glavu, listu medija čiji novinari zaslužuju smrt u haustoru zgrade ili sačekušu u javnom prevozu, kreirajte plakat na kom nabrajate narodne neprijatelje i pohitajte da to objavite urbi et orbi, na internetu ili na tarabi. Ne brinite za posledice: sva je prilika da ih neće biti, ali ukoliko baš brinete da bi policija mogla da zakuca na vrata i priupita vaše roditelje zašto njihov bubuljičavi tinejdžer preti ljudima, potpišite se kao Jedinica za specijalne operacije. Premijer Srbije Ivica Dačić, naime, smatra da se nikakva pretnja na kojoj stoji iskeženi vuk odreda Milorada Ulemeka Legije ne može shvatiti nikako drugačije nego tako – kao zajebancija dokonih pubertetlija.

Logika kojom je Dačić došao do zaključka da je pamflet koji je osvanuo na mnogim desničarskim sajtovima bezopasan čist je postmodernizam: JSO je rasformirana, ipso facto, ne može pisati saopštenja, ergo, novinari prave problem tamo gde ga nema. Ovaj logički niz spektakularan je primer birokratskog načina mišljenja: automobil koji nije registrovan ne može da vas zgazi na ulici zato što se neregistrovani automobili ne smeju voziti. „Znači, quod erat demonstrandum”, rekao bi premijer.

Da li je ovo navodno „saopštenje JSO” uistinu sastavila nekolicina bivših pripadnika tog odreda, ili ga je pisao ukatančeni Ulemek, kako se već počelo nagađati, ili pak predstavlja još jedan literarni izlet neke od parapatriotskih organizacija – nešto je povodom čega nikako ne treba spekulisati. U državi čijeg je premijera pre deset godina snajperskim hicima ubio pripadnik jedinice koja se navodno sada oglasila nema tog državnog funkcionera koji ima legitimitet da ponovno pojavljivanje imena te formacije tretira kao nečije sprdanje. Irelevantno je i kome se ovoga puta preti – meta nisu samo „šiptarski teroristi” već i „domaći izdajnici” – država mora da reaguje na ovakve istupe bez ijednog izuzetka ili će se onaj vuk sa amblema JSO, u ovoj ili onoj inkarnaciji, osmeliti da je ponovo ujede. Neko je ovde, u najmanju ruku, odgovoran za (zlo)upotrebu imena jedinice čiji su pripadnici osuđeni (ili im se još sudi) za više ratnih zločina, kao i za učešće u atentatima na Vuka Draškovića, Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, i dužnost je policije da utvrdi ko je i zašto odlučio da potegne to ime sa dna kace. Obaveza je još veća zbog zaoštrene retorike povodom slučaja spomenika pripadnicima OVPMB u Preševu i mogućnosti da će se oružani sukob koji se u saopštenju pominje izmestiti u neke realnije sfere. Sva je prilika da organizacije koje su sinhronizovano objavile ovaj pamflet vide u tome mogućnost da spiskovi nepodobnih organizacija, medija i pojedinaca konačno dobiju i neku praktičnu primenu. Njihovi motivi su razumljivi. Ono što pak nije razumljivo jeste zašto im se to dozvoljava.

Indolencija organa vlasti nije nikakva novost – porast ovakvog ekstremizma seže barem deceniju unazad i nijedna vlada do sada nije pokazala makar naznake spremnosti da se tom pojavom pozabavi. U tom smislu se izjava Nade Kolundžije, narodne poslanice Demokratske stranke, koja kaže kako bi „najnovije akcije ‘Naših’ morale da budu povod za uzbunu celokupne demokratske javnosti, ali pre svega poziv na reakciju vlade i državnih institucija” može tretirati isključivo kao politikantstvo, budući da je tokom vladavine Demokratske stranke reakcija vlade i državnih organa uglavnom izostajala čak i kada se javnost zaista dizala na uzbunu. Da je DS učinila bilo šta korisno povodom „Naših”, „SNP 1389” i sličnih, danas bi imala na šta da se pozove tražeći reakciju stranaka koje su je nasledile na čelu države. Da li to znači da demokrate ne treba da se oglašavaju? Naravno da ne, ali bilo bi poželjno da ne gube olako iz vida to da „ekstremisti koji ugrožavaju temelje demokratije i negiraju Ustavom zagarantovane slobode i prava”, kako ih Kolundžija naziva, nisu svoju reputaciju izgradili u proteklih šest meseci, već da im je u tome obilato pomoglo nečinjenje ranijih vlada, uključujući i onu u kojoj je DS imala na raspolaganju gotovo sve poluge moći neophodne da se bujanje desničarskog ekstremizma spreči.

Daleko od toga da jedinu odgovornost za procese o kojima govorimo snosi izvršna vlast: sudstvo je uspelo da tragično podbaci u gotovo svakoj prilici koja mu se ukazala, izricanjem oslobađajućih presuda ili tradicionalno blagom kaznenom politikom u slučajevima uvreda i kleveta upućenih od strane pripadnika pomenutih organizacija, pa do napada na ljude i imovinu. Ustavni sud Srbije naročito se istakao kontradiktornim odlukama da zabrani „Obraz”, ali da ne zabrani pokrete „SNP 1389” i „Naši”. Obrazloženje za „SNP 1389” istovetno je sa onim birokratskim objašnjenjem da vam neregistrovani automobil ne može ništa: „Navedeno udruženje građana ne postoji, nije registrovano i ne deluje.” Obrazloženje povodom nezabranjivanja „Naših” daleko je zanimljivije: „… [S]ud nije došao do pouzdanog uverenja da su u sistemu zaštite sloboda i prava nadležni državni organi prethodno već iscrpeli sve mere prevencije i adekvatnog sankcionisanja protivpravnog delovanja ovih udruženja i njihovih članova, zbog čega bi se za svako dalje ponavljanje istih ili sličnih kažnjivih ili uznemiravajućih aktivnosti udruženja moralo pribeći izricanju mere zabrane njihovog rada kao nužnog i jedino mogućeg odgovora države u demokratskom društvu.” Drugim rečima, Ustavni sud ne negira da je neko zaslužio katran i perje, već ukazuje da ga je najpre trebalo poslati u ćošak i videti hoće li se popraviti – a to nije urađeno. Time se stvara interesantan pravni vakuum – manje kazne se uglavnom ne izriču (jer za to, po svoj prilici, manjka famozne „političke volje” zbog veza tih organizacija sa strankama i drugim institucijama), a za većima se ne poseže jer pre toga valja pokušati s manjima.

Ta politika popustljivosti, naravno, brzo je dala krajnje predvidljive rezultate: u novembru 2012, sudijama Ustavnog suda stigao je dopis opskurne grupacije koja se predstavila kao „Preki sud, The Black Hand – Apis“ i obavestila jedanaest sudija Ustavnog suda Srbije da ih je osudila na smrt zbog zabrane organizacije „Otačastveni front Obraz”. Ustavni sud se, zanimljivo, nije poslužio premijerovim rasuđivanjem, uprkos tome što „Preki sud, The Black Hand – Apis“ u poređenju s JSO zvuči kao ime najnovijeg holivudskog akcionog filma, te je o pretećem dopisu i njegovoj sadržini obavestio nadležne organe. Do javnosti, međutim, nikada nije doprlo da li je preduzeta ma kakva istraga. Između ova dva događaja zbili su se i nova našistička lista za odstrel, proglašavanje Ivana Vejvode za američkog agenta, ponovno spaljivanje zastave Vojvodine, a sve to skupa doprinosi stvaranju odgovarajućeg štimunga za sledeće nepočinstvo. Ukoliko, povrh svega, neka psihički labilna osoba shvati sve te priče previše ozbiljno i reši da oružjem zavede svoju pravdu, braneći državu od „stranih plaćenika i domaćih izdajnika”, utoliko bolje za parapatriotske organizacije – uz Ulemeka i Mladića, steći će još jedno lice za crne majice i morbidne rime. Dogodi li se to, odgovornost neće biti samo njihova – svoj deo krivice trebalo bi da ponesu i određeni organi vlasti, zato što, kako je objasnio Ustavni sud Srbije, „preduzete mere […] ne predstavljaju adekvatan odgovor demokratskog društva za učinjene povrede prava”.

Jedna od stvari koje i te kako pogoduju pomenutim organizacijama jeste i neodgovarajući pristup njihovih političkih neistomišljenika (i primarnih meta) – nevladinih organizacija, medija, javnih ličnosti i intelektualaca. Potpuno razumem da je teško odupreti se banalizaciji problema i ne sagledavati čitavu pojavu isključivo u kontekstu verbalnog i fizičkog nasilja kojim se pseudopatriote obilato služe, ali taj pristup je beskoristan (i u nekim situacijama kontraproduktivan), jer polazi od toga da su svi nasilnici motivisani samo iracionalnom mržnjom i posredno ih uzdiže na poziciju moći. Netolerancija i fizički napadi koji, prirodno, svima najpre padaju u oči odavno su prevazišli puki huliganizam i postepeno izgradili ideološko-političku zaleđinu koja se oslanja na dva aspekta: na srodnost njihovih stavova sa opšteprihvaćenim političkim vrednostima parlamentarnih stranaka i na široko shvaćenu ideološku mešavinu panslavizma, antizapadnjaštva i političkog pravoslavlja. Što se tiče prvog aspekta, uporednom analizom zvanično proklamovanih vrednosti stranačkog mejnstrima i pokreta može se uočiti da u pogledu hroničnih problema države i društva mimoilaženje postoji pre u intenzitetu nego u suštini (jedini izuzetak je preovladavajuće proevropski stav stranaka u odnosu na decidirano antievropski stav pokreta). Parapatriotske organizacije su donekle subverzivne samo po načinu delovanja, ali njihovi ciljevi nisu reformski niti revolucionarni, već socijalno konzervativni, kao i ciljevi većine domaćih partija koje imaju više od tri člana. Drugi aspekt tiče se prepisivanja i adaptacije argumenata desničara iz celog sveta, prepravljanja nacionalne istorije da bi se uklopila u njihov narativ i postepene klerikalizacije društva. Strategija desničarskih organizacija jasna je: uvući neistomišljenike u razgovor o nasilju, a zatim nasilje prikazati kao logičnu posledicu autohtonog, većinskog sistema vrednosti, formiranog u suprotstavljanju spoljnoj opasnosti – agresivnom zapadnjačkom liberalizmu. Mogući adekvatan odgovor na tu strategiju jeste da se prilikom konkretnih primera kršenja zakona vrši pritisak na institucije države, budući da one tome i služe, a da se ni pod kojim uslovima ne upušta u površne i beskorisne rasprave s pripadnicima samih pokreta i njihovim apologetama. Jedina debata koju kritičari iz akademske zajednice i civilnog društva treba da otpočnu jeste debata s javnošću, medijima i nosiocima vlasti, koja pak treba da razotkrije ideološku zaleđinu tih pokreta, u čemu ne sme biti površnosti niti olakog odbacivanja suparničke pozicije.

Što se tiče odgovora institucija, Ustavni sud će, izgleda, uskoro imati priliku za popravni ispit, budući da Republičko javno tužilaštvo najavljuje da će zbog „novih okolnosti” ponovo pokrenuti postupak za zabranu organizacije „Naši”. Da li će tu šansu iskoristiti ili će se ova partija pingponga između viših i nižih instanci nastaviti – to ćemo verovatno saznati tek za godinu dana, pošto u Srbiji gotovo da nema predmeta koji je rešen u razumnom roku. Naravno, postavlja se pitanje da li zabrana delovanja daje zadovoljavajuće rezultate. Primer „Obraza” donekle je ilustrativan: iako je Mladen Obradović bio govornik na protestnom okupljanju u Beogradu 10. 12. 2012. a izvesni „Srbski obraz” naveden kao jedna od organizacija koje su u njemu učestvovale, njihova slabija uočljivost i nemogućnost da legalno organizuju javne skupove postepeno će odvući članove i (što je daleko važnije) finansijere ka upadljvijim i agresivnijim opcijama. Time se, međutim, problem ne rešava, već mu se samo menja pakovanje. Problem grupa koje se služe govorom mržnje je društvena činjenica i nikada se ne može sasvim ukloniti, budući da tu pojavu možemo posmatrati i u daleko uređenijim društvima. Ipak, uticaj tih grupa može se drastično umanjiti. Za to su nam neophodne funkcionalne institucije, rasvetljavanje izvora finansiranja i veza s partijama, artikulisan akademski odgovor na političku platformu s koje nastupaju, ali i jedna daleko rudimentarnija stvar: obrazovanje koje će, za promenu, stvarati ljude a ne pešadiju.