Dario Hajrić

Posts Tagged ‘novi sad’

Čelo na prst

In Stvari koje valja reći on 07/02/2013 at 19:15

Metod rešavanja nagomilanih društvenih problema u Srbiji najčešće funkcioniše po dobro poznatom šablonu: pušta se da problem raste sve dok ne postane toliko velik da ga više nije moguće ignorisati, potom mediji stvore moralnu paniku, u ministarstvu koje je trebalo da spreči da do svega toga uopšte dođe odluče da osnuju komisiju, radno telo ili da napišu nacionalnu strategiju, a sledi zakasnela, loše isplanirana i traljavo izvedena realizacija. U izlaženju na kraj s porastom nasilja, po svoj prilici smo se opredelili upravo za taj metod: dajte najpre da neko pogine, pa ćemo tek onda da se hvatamo za glavu i da smišljamo kako da se to ne ponovi. Kakav drugačiji zaključak izvesti iz činjenice da su dve grupe ne naročito uravnoteženih ali zato izuzetno bahatih ljudi rešile da se pištoljima obračunavaju u blizini jedne novosadske škole i jednog vrtića, a da je to izazvalo jedino reakciju omanje grupe tviteraša okupljene oko heštega i grupe na Fejsbuku?

Da se odmah razumemo: ljudi koji su na Tviteru pokrenuli akciju #prstnacelo učinili su to iz najboljih namera i tu nema zbora, pošto bi bez njihovog glasa ćutanje o ovom događaju bilo potpuno. Stepen nasilja u društvu postepeno raste – tačno. Pojavni oblici nasilja postaju sve gori – tačno. Da li ću onda podržati akciju „Prst na čelo“? Neću.

Moj problem, naravno, nije samoorganizovanje građana putem interneta. Tviter se pokazao kao izuzetno efikasna alatka za male humanitarne akcije, brzo pronalaženje davalaca krvi ili lekova koje je teško naći. Politički protesti koji se već mesecima odvijaju u Sloveniji koordinirani su putem interneta i u izvesnoj meri preslikavaju njegovu decentralizovanu organizacionu logiku, a Arapsko proleće dokazalo je njegov značaj bolje nego bilo šta drugo. Alanfordovski rečeno, ovoliko je visoka hrpa naučnih radova i knjiga koji su iz različitih uglova prikazali značaj društvenih mreža i novih medija u povezivanju, koordinaciji i širenju ideja demonstranata od Tunisa do Kuvajta, a odatle i širom planete, kroz Occupy proteste. Tvit, video-klip, fotografija ili tekst mogu se sa egipatskog trga Tahrir ili iz neznane uličice u Jemenu za tren oka preneti na drugi kraj globusa, informišući ljude i pozivajući ih da se pridruže i solidarišu. Vezivno tkivo aktivizma je konkretan stav – deo si ovoga ako zastupaš našu ideju.

Upravo je u polaznoj ideji problem akcije „Prst na čelo“. Mada su je naši tviteraši pokrenuli iz najbolje i najiskrenije namere, ona predstavlja reakciju na manifestaciju jednog problema, a ne suprotstavljanje njegovom izvoru. Poruka slogana akcije – promisliti o onome što se događa – do te mere je lišena kritike da zvuči gotovo kao potcenjivanje događaja koji joj je povod, iako razloga za revolt nikako ne manjka: svaki metak ispaljen u gusto naseljenom gradskom području jeste potencijalno ubistvo iz nehata, a u ovom slučaju žrtva je moglo biti dete. Mada ovo nije prvi slučaj revolverašenja u blizini škole u skorije vreme (prethodni kojeg se sećam dogodio se u Novom Sadu u septembru), ministar policije se ni ovoga puta nije potrudio da izađe pred kamere i kaže bilo šta u vezi s tim, iako nalazi za shodno da to uradi u banalnim situacijama, kakva je krađa bicikla japanskog turiste. Ni njemu „Prst na čelo“ ne poručuje ništa više nego vama i meni, mada bi njemu imalo štošta da se poruči pošto vlada u rukama drži mehanizme čija je svrha upravo reakcija na ovakve događaje, ali i njihova prevencija. Ukratko, akcija ne traži ništa posebno, ne obraća se nikom posebno i, u skladu s tim, njeni rezultati ne mogu ni biti ništa posebno. Ona ne zahteva brzo otkrivanje počinilaca, efikasnu reakciju sudstva niti smenu državnih službenika koji ne uspevaju da adekvatno reaguju na porast nasilja, nego gotovo stidljivo poručuje da to, eto, nekako nije lepo. Protest koji je do te mere apstraktan graniči se s besmislicom. Fizičko nasilje ima vrlo konkretne manifestacije, izvore, apologete, počinioce i žrtve, i o tome se mora govoriti bez zaobilaženja nezgodnih mesta.

Ukoliko nam je zaista stalo do toga da nešto učinimo, moramo se najpre saglasiti povodom najmanjeg zajedničkog sadržaoca. Interpersonalno nasilje je dvojako neprihvatljivo: etički i zakonski. Stvar se ne menja ni ako je nasilnik neko koga poznajemo ili član naše porodice, a ne menja se ni ako je žrtva neko koga ne podnosimo ili neko do koga nam nije stalo. Onog časa kad prihvatimo relativizaciju i pristanemo na to da neko „zaslužuje“ da bude žrtva, implicitno pristajemo na to da svako može proizvoljno da odredi da – iz ovog ili onog razloga – žrtva treba da budemo mi sami ili neko ko nam je blizak: sestra, sin, prijatelj, koleginica, ili poznato lice s kioska na kom kupujemo novine. Bar je taj sebični razlog dovoljan za to da nikome ne dajemo legitimitet za nasilje.

Drugi problem leži u tome što problem nasilja u društvu nužno ima i svoju političku dimenziju, a od toga lajktivisti po pravilu zaziru. Naime, ako hoćemo ozbiljno da se pozabavimo porastom nasilja kao društvenim fenomenom, ne smemo izbegavati da uputimo nedvosmislenu kritiku onima čiji je posao da se njime bave. Nadležni ministar, igrom slučaja i premijer, dužan je da na ovakve pojave reaguje pre nego što zalutali meci počnu da pogađaju slučajne prolaznike, a ako sam nije kadar da to shvati, neko bi morao da ga podseti – novinari, narodni poslanici ili sami građani. Za to, međutim, nije dovoljno staviti Munkov „Krik“ na avatar. Ta slika simbolizuje egzistencijalističku anksioznost, neartikulisani strah. Da bismo neodređeni protest pretvorili u delatnu reakciju, taj krik mora biti uobličen i razjašnjen.

Za početak ćemo se pozabaviti tezom o „slomu društvenih vrednosti“ kao uzročniku nasilja, koje će se mašiti većina dežurnih analitičara društvenih problema. Ona počiva na ideji da je vrednosni sistem jugoslovenskog društva urušen raspadom SFRJ, ratovima, sankcijama i ekonomskom krizom, te da je izostankom stvaranja novog sistema normi nastao normativni vakuum. Verujem da je ta teza duboko pogrešna, zato što svako društvo, pa čak i društvo prožeto krizom, kakvo je naše, ima svoje norme. Stepen njihove prisile nad pojedincem može da se menja, unutar njih mogu postojati protivrečnosti, ali norme uvek postoje i upravo iz njih, a ne iz njihovog izostanka, izviru pojave o kojima govorimo. Budimo iskreni: naše dominantne norme ne odbacuju nasilje kao takvo – ono je tihoj većini prihvatljivo (za pojedince – čak i poželjno) ukoliko su njegove mete pripadnici određenih organizacija ili društvenih grupa. Kao i svi oblici moći, nasilje kao društvena pojava zahteva formalnu ili neformalnu legitimizaciju i upravo u tome leži uzrok njegovog porasta. Legitimitet za nasilje iznalazi se u pervertiranom shvatanju pravičnosti: svojim činjenjem ili nečinjenjem (uglavnom onim koje iz političkih razloga biva označeno kao delovanje protiv javnog morala ili države), pojedinac ili grupa mogu da „zasluže“ nasilje. Prelivanje interpersonalnog nasilja u školska dvorišta, na ulice, tribine i drugde predstavlja logičnu posledicu pomirljivosti tihe većine prema toj pojavi kada joj ona ide naruku. Ta pomirljivost normalizuje nasilje i svodi ga na prihvatljiv mehanizam rešavanja problema koji, istina, može imati svoju cenu, no cenu koja je, zahvaljujući tragikomičnoj popustljivosti naših sudova, izuzetno niska, te ne treba da nas čudi to što su počinioci spremni da se izlože riziku krivične prijave. Ovde treba raskrstiti i s iluzijom da bi puko pooštravanje zakonom predviđenih kazni rešilo problem. Kazne bi u većini slučajeva bile adekvatne kada sudovi ne bi imali praksu da izriču kazne na donjoj granici zakonskog minimuma, a neretko i ispod nje. Ključni element prevencije krivičnih dela, međutim, nije visina kazni, nego izvesnost kažnjavanja. Sudstvo koje dozvoljava da se procesi razvlače godinama i zastarevaju suštinski saučestvuje u bujanju nasilja i u isti mah podriva poverenje građana u institucije.

Jedan od izvora prihvatljivosti nasilja na mikronivou, o kojem je ovde i reč, jeste i državni aparat, to jest politička klasa u čijoj službi se on nalazi. Naime, individualno nasilje koristan je mehanizam reprodukcije socijalnog reda, zato što pojedince koji ne prihvataju dominantne vrednosti prisiljava da se ponašaju „normalno“, to jest predvidljivo, preteći im silom ukoliko odbiju. Naša „normalnost“ tako postaje konformizam, koji vodi izbegavanju kritike nosilaca društvene moći iz straha od vaninstitucionalnog ili institucionalizovanog nasilja. Tipičan primer za to je novinarska autocenzura. „Osetljive“ teme se izbegavaju ili se o njima piše na način koji se smatra dozvoljenim. Ukoliko autocenzure ne bude, novinar može biti izložen pretnjama (Brankica Stanković), napadu (Teofil Pančić) ili pokušaju ubistva (Dejan Anastasijević), a da ne pominjemo ubijanje novinara tokom protekle dve decenije. Njegov list može biti izložen pritiscima da mu se uruči otkaz, pretnjama da će finansiranje biti uskraćeno ili tužbama.

Mediji, naravno, imaju i svoju tamnu stranu, koja i te kako zaslužuje da bude pomenuta prilikom analize apologije nasilja. Nakon premlaćivanja Brisa Tatona i gledanja kako umire u agoniji, priključen na aparate, reakcije javnosti i institucija bile su oštre. Održana su dva protesta, a ubice su identifikovane, uhapšene i osuđene na višegodišnje zatvorske kazne. Međutim, već u prvim danima nakon zločina, neki mediji su počeli da relativizuju taj događaj. Mrtvom Tatonu podmetano je sve i svašta, počev od toga da je bio pijan, da je nosio navijačka obeležja Tuluza, da je došao ne samo na utakmicu već i na Povorku ponosa koja je trebalo da se odigra nedugo potom, pa čak i to da se peo na sto, širio ruke i imitirao „miraže“ koji su bombardovali Srbiju (!). Vrhunac je bila tvrdnja da je zapravo počinio samoubistvo, bacivši se na glavu s vrha stepeništa. Na te niskosti gotovo niko nije reagovao. Javnost koja je ožalila Tatona nije imala šta da kaže vrlo konkretnim podlacima koji su svojim izmišljotinama bacali ljagu na ubijenog čoveka.

Društvo ne sme da ostane nemo na demonizaciju žrtve. Iskreno vam je žao ubijenog mladića? Nemojte kupovati novine koje ga provlače kroz blato. Objasnite svom detetu da ljudi koji nekoga nasmrt pretuku nisu navijači, nego ubice, i da ne treba da ih podržava samo zato što navijaju za isti klub. Usprotivite se kad neko u vašem društvu prepričava laž o „miražima“. Ništa od toga nije teško, a svaki takav postupak vredi više od desetina tvitova. To je ujedno i način da se konkretno deluje u situacijama kakva je novosadska pucnjava. U tvitovanju nema ničeg lošeg, ali reagujmo, između ostalog, i tako što ćemo se usprotiviti medijskom senzacionalizmu, prateći one medije koji takvim događajima pristupaju profesionalno.

Krajnje je vreme da o nasilju počnemo da govorimo služeći se adekvatnijim pojmovima, jer nas pogrešno odabrane reči vode ka pogrešnom razumevanju. Većina izveštaja o događaju koji je bio povod za akciju „Prst na čelo“ govori o tome da su učesnici pucnjave bili „navijači“, „mladići“ ili čak „deca“. To nije neobično: u javnom govoru se  s vremenom normirala pojava da o počiniocima krivičnih dela govorimo koristeći se što neutralnijim pojmovima, pa nam banke i menjačnice pljačkaju „grupe“, a građane prebijaju „nepoznati mladići“. U osnovi te pojave leži želja medija za neutralnošću po svaku cenu. Posredi je logička greška: ključno obeležje vinovnika u ovom slučaju je pucanje iz pištolja, a ne njegov pol, godište ili klub za koji navija. Iako su ostali elementi važni za njegovu identifikaciju, oni nam pojavu ublažavaju: „mladić“, „dete“ i „navijač“ jesu neutralni, bezbojni pojmovi, kojima se ne određujemo prema samom činu. Nema razloga da ih u ovakvim situacijama ne zamenimo pojmovima „naoružana osoba“ ili – zašto da ne? – „kriminalac“.

Naposletku, red je da se okrenemo i sebi. Suprotstavljanje nasilju je besmisleno ukoliko nije dosledno, to jest ukoliko nije upućeno svim njegovim pojavnim oblicima. Pozivamo li policiju čim vidimo tuču pod prozorom? Priskačemo li u pomoć Romu kojeg baraba zarad razonode izbacuje iz gradskog prevoza? Reagujemo li kada čujemo da u susednom stanu žena dobija batine? Revoltira li nas vest da je nekoliko bednika pretuklo čoveka mesarskim čekićem zbog toga što je odoka procenilo njegovu seksualnu orijentaciju? Ne traži se ovde kopernikanski preokret u stavovima jer bi to bilo previše optimistično, ali jednu stvar moramo da shvatimo: nasilje je nasilje. Pravdajući ga ili ga tolerišući u jednoj formi, normalizujemo ga i olakšavamo da se ono javi tamo gde može da nam se obije o glavu, i metaforički i fizički. Pucnjava naoružanih bandi u blizini škole i vrtića jeste spektakularan primer agresivne beslovesnosti, ali to je samo njen najekstremniji pojavni oblik. Ako reagujemo tek kad dođe dotle da se puca pred školskim dvorištem, red je da nam đaci prirede cinični aplauz.

Advertisements