Dario Hajrić

Posts Tagged ‘politička klasa’

Hrkljuš

In Akuzativ on 29/09/2013 at 15:29

Izvorna fotografija: ReutersTeško ćete na prostoru bivše Jugoslavije naći osobu stariju od trideset godina koja nije čula za legendarnu igru „hrkljuš“ iz Top-liste nadrealista. Podsetimo: hrkljuš se igra tako što se učesnici rasporede ukrug i dobacuju se krpenjačom dok vođa ekipe ne podvikne „hrkljuš“. Onaj ko u tom trenutku drži loptu postaje pobednik, dok svi ostali sa žaljenjem konstatuju da su izgubili, padaju nauznak i udaraju se šakom u čelo. U poslednje četiri godine, u Srbiji se intenzivno radi na razvoju varijacije hrkljuša, poznate kao Beogradska povorka ponosa. Pravila su prosta: teret odluke hoće li Prajda biti prebacuje se s jednog nosioca vlasti na drugog dok neko ne vikne „Prajd je sutra!“. Onaj ko je u tom trenutku ministar policije izlazi pred kamere i udara se šakom u čelo, konstatujući sa žaljenjem kako je okupljanje zabranjeno jer se drugačije nije moglo, a sve njegove kolege su pobednici jer su se te neugodne dužnosti uspešno otarasile.

Nepotrebno je reći da su pravila oba ta zanimljiva sporta savršeno besmislena. No, dok se momci iz sela Čengovića igraju krpenjačom a jedina posledica su natečena čela, političari se u Srbiji igraju Ustavom, a posledica je urušavanje vladavine prava. Jedna od svrha Ustava, zakona i institucija jeste ograničavanje vlasti i sprečavanje samovolje. Budući da je nenavikla na ograničenja, politička klasa Srbije neprestano proizvodi svojevrsnu sivu zonu unutar pravnog poretka koja služi kao prostor za politički voluntarizam i njegovo unovčavanje. Tako dobijamo zakone koji se ne primenjuju (takozvano mrtvo pravo) ili se primenjuju selektivno, propise za koje svi znaju da ne funkcionišu onako kako su napisani, već onako kako ih birokratski aparat praktikuje, zakone s namerno ugrađenim rupama, čitave grane privrede rezervisane za tajkune bliske vlasti itd. U takvom ambijentu, lako prolaze i ozbiljne anomalije kao što je ogromno prekoračivanje ovlašćenja predsednika, premijera ili potpredsednika Vlade, čime dolazimo do toga da se, umesto zakona, sledi autoritet pojedinaca. Pravo onda postaje samo ukrasni papir za proizvoljnu silu.

U toj sivoj zoni arbitrarnosti, stvari se dešavaju samo ukoliko za njih postoji famozna politička volja. Ukoliko ona izostane, istrage stoje u mestu, sudski procesi zastarevaju, stranke ne podnose račune za predizborne kampanje, a korumpirane i nesposobne državne funkcionere s vlasti može ukloniti jedino direktan pogodak meteora. Tamo gde političke volje ima, gubitaška državna preduzeća preko noći se oslobađaju duga, mleko s aflatoksinom postaje savršeno zdravo, a propali sportski klubovi počinju da se razbacuju novcem. Pošto nemamo običaj da stvari nazivamo pravim imenom, pribegavamo mistifikacijama, pa tako politička volja postaje nedefinisana čudotvorna sila, vilinski prah koji omogućava da se zarđali točkići svakodnevice zavrte. Naravno, sve vreme je, zapravo, u pitanju najobičniji eufemizam za arbitrarno (ne)pridržavanje zakona. Svaki put ga izgovorimo, izostavljamo da jasno kažemo da neko kome je posao da primenjuje zakon jednostavno odbija da to učini. Činjenica da je to uobičajeno govori o slabosti institucija ove države da ukroti samovolju političke klase i o kukavičluku društva, koje bi trebalo da se tome suprotstavi.

Ivica Dačić je u jednoj stvari u pravu – treća uzastopna zabrana Povorke ponosa nije kapitulacija države. Da bi država kapitulirala, ona se nečemu mora suprotstaviti i biti nadjačana, a ovde se to nije dogodilo. Naprotiv, država – oličena u nosiocima izvršne vlasti – na neizrecivo bedan način se ponovo poslužila huliganima kao providnim izgovorom da ne obezbedi poštovanje ustavnog prava na slobodno okupljanje. Zanimljivo, isti ti huligani su tokom ovogodišnjih briselskih pregovora bili zauzeti igranjem plejstejšna, navijači su iz svog muzičkog repertoara uredno izbacili kosovski ciklus pesama, a pseudopatriotske organizacije su se ograničile na dernjanje u megafon na Beogradskom maratonu i desetak razapetih šatora na Trgu Republike. Sada se za kršenje tabua neuporedivo manjeg od implicitnog priznavanja nezavisnosti Kosova upire prstom u tu tužnu masu, a od nas se očekuje da poverujemo kako čitav državni aparat sile nije kadar da izađe s njom na kraj. Želim da verujem da naša javnost nije toliko naivna.

Povorka ponosa je zabranjena zato što je premijer Dačić, kao najobičniji politički špekulant, procenio da njenim održavanjem trenutno ništa ne može da dobije, ali da nešto može da izgubi. To nešto je, po svoj prilici, uticaj u sopstvenom resoru. Dačić ni dan-danas ne kontroliše policiju u potpunosti, što potvrđuju stalna unutrašnja previranja, počev od slučaja Dikić, pa do aktuelne tabloidske kampanje protiv direktora policije Milorada Veljovića. S obzirom na to da su ulični batinaši zgodan resurs kojeg se stranke na vlasti, izvesno, još dugo neće odreći, šest i po hiljada policajaca bi u subotu bilo na ulicama sa zadatkom da glume glinene golubove dok ih zakapuljačeni klinci gađaju kamenjem. Dačić je bio svestan da zabranom da se upotrebe sredstva prinude sasvim sigurno ne bi pobrao pozitivne poene u policiji. Povrh toga, temeljnije razlupavanje grada izložilo bi ga poruzi i kritici političkih protivnika. Zašto onda da se zamajava tricama kakve su članovi Ustava?

Da živimo u državi s razvijenijom političkom kulturom, to što tri godine uzastopno nije sposoban da usred Beograda obezbedi skup od oko hiljadu ljudi prinudilo bi ga da podnese neopozivu ostavku. Ovde ga zbog toga neće pritisnuti niko. Na konferencijama za štampu, niko ga neće pitati zašto nije pokrenuta istraga povodom pretnji građankama i građanima koje bi trebalo da štiti, ni šta je konkretno u proteklih godinu dana učinio da bi skup bio bezbedno održan. Uredno će ćutati i opozicija, kojoj kritika loših poteza vlasti treba da bude u opisu posla. DSS će za ovu priliku zaboraviti na legalizam i odbranu najvišeg pravnog akta. DS trenutno vodi čovek koji je postao sinonim za sintagmu „četiri zida“, pa će njihov krajnji domet ostati metiljavo saopštenje jednog od resornih odbora. Saopštenje je izdao i LDP, i ove godine će se na tome završiti.

Nije, naravno, Dačić jedini odgovoran. Bez zaslužene ćuške javnosti proći će i ostali nosioci visokih državnih funkcija. Tomislav Nikolić je u predizbornoj kampanji 2012. javno rekao da će lično stati na čelo Povorke ponosa kad se bude održavala. Niko mu, s pravom, nije poverovao, ali bilo bi lepo da ga podsetimo da drugu godinu zaredom nije ispunio još jedno od mnogih svojih tadašnjih obećanja. Tu je i čovek koji slovi za najmoćnijeg političara Srbije danas, što je nesumnjivo tačno ako se moć meri brojem udvorica koje ga besomučno obasipaju komplimentima. Aleksandar Vučić, koordinator službi bezbednosti koje nisu kadre da omoguće bezbednost, trebalo bi da hitno obnovi ono što je nabubao o Maksu Veberu. Razlog je to što njegova vladavina ni u naznakama ne liči na ciljno-racionalni idealni tip, zasnovan na bezličnoj birokratskoj vladavini propisa, već po svemu podseća na harizmatski idealni tip, u kojem vladalac može sebi da dozvoli da kaže kako je odlučeno da se Ustav Republike Srbije ne poštuje „za dobro građana“, propustivši da nam elaborira kako odluku o tome može da donese nenadležno telo, i to bez ikakvog zvaničnog obrazloženja.

Kao poslednja brana političkom voluntarizmu ostajemo mi, građanke i građani. Znam da je mnogima svejedno kada se Ustavom zajamčeno pravo na okupljanje uskrati jednoj omraženoj, prezrenoj i nevidljivoj manjini, ali takav stav će se početi obijati o glavu i onima koji danas sležu ramenima „jer ih se Prajd ne tiče“. I te kako se on tiče svih nas jer, kada jednom dopustimo da vlastodršci, mimo institucija i pravnih akata, određuju ko šta sme da radi na osnovu toga da li je njima lično simpatičan ili ne, dali smo im ovlašćenje da se služe time kad god procene da će od toga nešto ućariti. Pre ili kasnije, i sami ćemo se naći na udaru takve vlasti, a onda ćemo poželeti da ljudi oko nas ne sede rešavajući ukrštene reči, nego da stanu uz nas i pruže nam podršku. Da bismo imali pravo da to očekujemo, moramo iznova izgraditi elementarnu solidarnost, a ona počinje kad se zauzmemo za druge iako od toga nemamo nikakve lične koristi.

Umesto u subotu, 28. septembra 2013, u 10 ujutru, drugi uspešni beogradski Prajd održan je u petak, 27. septembra, u 23 časa. Dvestotinak ljudi prošetalo je od zgrade Vlade do Savezne skupštine, mahalo šarenim zastavama i potom se razišlo. Verovatno ćete primetiti da time niste izgubili baš ništa, da se uprkos tome porodica nije raspala, da čuveni sistem vrednosti nije ni za jotu bliže ambisu nego što je bio dan ranije, a da šok bude potpun, ni apokalipsa još nije na programu vaše omiljene televizije. Neko će reći da se položaj gej ljudi u Srbiji time nije promenio, ali pomak jeste načinjen samim tim što smo se svi uverili da se ništa od navedenog nije desilo, iako su se raznorazne suklate svojski potrudile da nas ubede da hoće. Ispostavilo se da, kao ni 2010, nisu bili u pravu, a na nama je da se toga setimo pred Prajd sledeće godine. Što se proroka propasti tiče, oni pred sobom imaju 364 dana da se pozabave svim onim problemima koje su nam ovih dana neštedimice nabrajali kao važnije od prava na mirno okupljanje. Na vašem mestu, ne bih se kladio da će iko od njih prstom mrdnuti da bilo šta od toga reši, ali budite sigurni da će za godinu dana ponovo poiskakati iz budžaka da pokušaju da nas ubede da ćemo svi propasti ako se dve devojke poljube na ulici. Nećemo.

Šta bi na sve to naša Minka iz Nadrealista dobacila vladajućem dvojcu, gledajući na televiziji kako se lupaju u čelo i govore kako nisu sposobni da obezbede Prajd?

„Udri se, jebô te junivrziti Teksas!“

Nacionalizam ni na nebu ni na zemlji

In Akuzativ on 17/04/2013 at 15:58

ninanebu.jpgProšla nedelja dokazala je da nacionalistička politika u Srbiji nije mrtva. Njen današnji oblik razlikuje se od onoga koji smo gledali prethodnih decenija po tome što su se njegovi zagovornici – izuzev u najusijanijim glavama – konačno odrekli ratoborne, ekspanzionističke komponente. Transformacija nacionalističke ideologije, naravno, nije posledica evolucije ideja na kojima se zasnivala – nametnuo ju je čeoni sudar s nemogućnošću da se ona dalje sprovodi. Naime, za razliku od zlatnog doba nacionalizma, u osvit devedesetih, Srbija je danas daleko izloženija uticaju Evropske unije i drugih globalnih igrača, a etnička struktura i politička dinamika postjugoslovenskog prostora dramatično su se promenile. Od glasnih zagovornika ratovanja po komšiluku ostao je još samo dementni bivši general kojeg naglavce izbacuju iz sudnice u Hagu. Međutim, izvoz vojnih kolona nije jedina manifestacija nacionalističke politike.

Njen drugi važan aspekt tiče se institucionalnog ustrojstva države i pitanja identiteta, čemu nacionalistička politika nastavlja da pristupa posredstvom pasivno-agresivnog etnocentrizma. Izmišljanjem tradicije, pranjem istorije (naročito u formi tzv. negacionizma) i desekularizacijom države, ona postepeno zauzima čitav prostor stare nacionalističke matrice kojoj je istekao rok trajanja. Taj novi nacionalizam već godinama pokušava da instrumentalizuje proces evropskih integracija, svodeći ga na glumljenje pristojnosti da bi se dobio pristup fondovima EU, istovremeno zadržavajući preko potrebnu modernizaciju države na kozmetičkim promenama. Zanimljivo je primetiti da nova forma nacionalizma nije rezultat ublažavanja stavova i evropeizacije nacionalističkih stranaka, već prihvatanja nacionalističkih vrednosti od strane partija nekadašnjeg „demokratskog bloka“. „Reformisani“ radikali pod firmom SNS-a tu su politiku samo preuzeli.

Najbolji skorašnji primer novog nacionalističkog programa predstavlja prošlonedeljni govor Tomislava Nikolića pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija. Mada pažljivo očišćena od haluciniranih granica koje sežu do toponima u drugim državama, predsednikova filipika bila je neuvijeno pravedničko moralisanje i krajnje jednostrana interpretacija poslednjeg ciklusa balkanskih ratova. U domaćim medijima proglašen kao „oštar“ i „najtvrđi“, taj četrdesetominutni diplomatski faux pas sveo se na monotono čitanje sastava napisanog za uši domaćih slušalaca. Međutim, ma koliko izvedba bila loša, Nikolićev beskonačni niz poluistina, neargumentovanih tvrdnji i selektivnog pamćenja koristan je za analizu zato što predstavlja bukvar nove inkarnacije nacionalističke politike. On pedantno nabraja sva opšta mesta na kojima će se ona zasnivati: autoviktimizaciju, poricanje i relativizaciju krivice, misiju Zapada da ozločini Srbe (© by Dobrica Ćosić) i neizostavni spisak tradicionalnih neprijatelja iz okruženja. Ukratko, tu je sve čime je nacionalizam vonjao i devedesetih, minus tenkovi. Ipak, iza te promene krije se i promena njegove suštine.

Razbijanje ekspanzionističke komponente nacionalizma o hridi stvarnosti ostavilo je nacionalističku politiku bez njene najuočljivije i najopasnije crte, pa se lako može prevideti da njen drugi, sve zastupljeniji aspekt nije puki recidiv, te da on može imati zaseban život. Nacionalizam kao politički program može da funkcioniše čak i sveden na prostor omeđen državnim granicama, jer će mu – u stalnoj potrebi da se samopotvrđuje – dovoljan poligon biti nastojanje na daljoj centralizaciji države i novoj rundi igre patriota i izdajnika. Demonstraciju smo mogli videti na autobuskom mitingu u Novom Sadu, organizovanom da bi se odagnao bauk separatizma koji navodno kruži Vojvodinom. Ako se pogleda dalje od neartikulisane galame s govornice pred Banovinom, lako se može uočiti da je taj skup ujedno pokazao i prirodu i domete novog nacionalizma.

Za političke figure koje ga i dalje rabe, nacionalizam danas više nije ideologija u koji oni i sami veruju. On se sveo na narativ za političke obračune koji se do te mere ustalio da nijedan deo političke klase nije spreman da ga se odrekne iako on sve manje odgovara realnosti. Niti desnica iskreno veruje da Pajtić snuje vojvođansku republiku, niti je vojvođanski DS pre godinu dana pokazivao naročito zanimanje za odbranu pokrajinske autonomije. Čitav igrokaz sa upadljivo lošim tajmingom deklaracije, bezrazložnom ekskurzijom i skandiranjem radi reda bio je isključivo u funkciji stranačke borbe za moć i poslužio je da pokaže ko kakve adute drži u rukama. Zaglušna buka kojom je dočekan predlog deklaracije dobro je došla da se zamaskira oportunizam i odsustvo ideja, ali i da se premosti rastući jaz između političke klase i njenih birača time što će stvoriti iluziju zajedničke misije. Na taj način, i „zagovornici“ i „protivnici“ nacionalizma upotrebili su ga kao obostrano korisnu praznu ideološku ljušturu. Međutim, to njegove posledice ne čini manje stvarnim. Držeći građane u opsadnom stanju, navodno ugrožene spolja i iznutra, nacionalistička politika kopa nove političke rovove i sprečava građane da počnu da se bave problemima koji se tiču njihovih života. Stoga je svakome ko se domogne vlasti u interesu da je održava u životu.

Isto važi i kad pobliže pogledamo raznovrsne grupacije koje slove za nacionalističke. Ne samo što su tokom „jedanaest dana pakla“ sve odreda podvile rep izbegavajući konfrontaciju s nosiocima vlasti s kojima dele politički predznak – one su upadljivo ćutljive od početka pregovora Dačić–Tači. Time su još jednom potvrdile vazalni odnos prema određenim strankama, što je poželjna demistifikacija njihovih stvarnih dometa i principijelnosti. Kada je to političkoj klasi po volji, profesionalne patriote postaju sila pred kojom kapituliraju žardinijere, policijski kordoni i Ustavom zajamčena prava. Kad joj, međutim, to nije u interesu, ulični jurišnici se sete da je neophodno da tetki odnesu lek, a akademici umesto rešavanja nacionalnih pitanja počnu da rešavaju sudoku.

Srpska pravoslavna crkva je poseban slučaj. Većina stranaka koristi njenu podršku kao jedan od izvora legitimiteta, čime SPC obilato trguje. Međutim, ta podrška ni izbliza nije neophodna koliko se takvom predstavlja. Ivica Dačić se, primerice, nije ustezao da na patrijarhov poziv da Vlada odbije sporazum s Prištinom odgovori: „Saopštenje SPC dolazi iz Beograda, a ne iz Peći. Srpski patrijarh je još 1690. napustio Kosovo, što nešto govori.“ Situacije u kojima je pritisak SPC bio uspešan zapravo su one prilike kada je vlast birala da se zakloni iza institucije na koju ne želi da se zaleti baš svaki kritičar.

Odvija se, dakle, protivrečan proces: s jedne strane, nacionalistička politika nastoji da se revitalizuje odmičući se od ratnohuškačkog programa koji je postao nerealan i tražeći uporište u narativu o novoj istorijskoj nepravdi. S druge strane, jalovost tog novog heteronomnog programa, zasnovanog na porazu i frustraciji, ogleda se u tome što se, zbog ograničenih mogućnosti, sveo na praznu retoriku za domaću upotrebu. On opstaje zato što niko još nije uspeo da ponudi konkurentski program koji bi našu političku stvarnost smestio u sasvim nove koncepte. To nije lak posao zato što je samosvrhovita borba nacionalizma sa avetima koje ga opsedaju pustila koren svuda, od nacionalnih mitova i institucionalnog poretka do svesti građana. Da bismo počeli da gradimo nov sistem ideja, treba da počnemo da mislimo u novim kategorijama, umesto što recikliramo postojeće. To znači da ćemo morati da napustimo siguran plićak i da se bez predrasuda otisnemo u nepoznato.

U početku beše građanin

In Stvari koje valja reći on 31/03/2013 at 00:01

ec6ct1iv7ossq9b9ahkcu7p902408362.jpg-finalMada temeljno ispražnjena od ideja, politička scena Srbije danas je prilično kompleksna zbog urušavanja jasne linije razgraničenja između dva dosadašnja stranačka bloka. Do Petog oktobra, suština tog fronta predstavljala je borbu protiv autoritarne, ratoborne kleptokratije Miloševićevog SPS-a i nastojanje da se sfera vlasti demonopolizuje. Ostvarivanje tog cilja Petog oktobra predstavljalo je prvu istinski prelomnu tačku naše političke scene od uspostavljanja višestranačja i označilo je početak traganja svih stranaka za novim platformama. Razdelnica između dva politička bloka tada je pomerena na pitanje pridruživanja Evropskoj uniji, opterećeno nerešenim statusom Kosova, izručivanjem optuženih za ratne zločine i procesom pomirenja unutar regiona.

Drugi prelomni događaj bila je propast politike SRS-a nakon izbornog poraza 2008. godine. Osnivanje SNS-a suštinski nije toliko predstavljalo raspad starih radikala koliko zmijsko presvlačenje košuljice naprednjačkog vrha, čime mu je, uz saglasnost Zapada, omogućeno da iza sebe ostavi hipoteku agresivnog šovinizma i otpočne proces pranja sopstvenih biografija. Jasno je zašto im je to omogućeno: veliki igrači su izgubili strpljenje za Tadićevu politiku odugovlačenja i potražili su novog partnera s dovoljno političke težine (u smislu podrške građana) na jedinom mestu na kom su mogli da ga nađu. Uz francuski poljubac DS-a i SPS-a, reklamiran kao „istorijsko pomirenje“, to je označilo konačno ukidanje antievropskog bloka i uspostavljanje vrlo širokog stranačkog konsenzusa o potrebi da Srbija postane deo Evropske unije. Stav prema evropskim integracijama time je prestao da bude razdelnica bipolarnog političkog spektra.

Danas je opravdano zapitati se šta je ostalo od dva velika bloka. Stranke koje su ih činile približile su svoje pozicije, jedne prihvatanjem nacionalističke retorike, druge usvajanjem proevropskog kursa, pa se danas zbivaju bizarne zgode – visoki funkcioner DS-a Aleksandar Šapić fotografiše se s osuđenim ratnim zločincem i u tome ne vidi ništa sporno, dok njegov imenjak Vučić posećuje Pentagon, koji je doskora smatrao ispostavom pakla, i takođe u tome ne vidi ništa sporno. Dačićevo proglašavanje ideje da je Kosovo naše za decenijsku laž i podrška Vesne Pešić njegovom ubrzavanju pregovora samo su dokazi za to da binarna podela na „naše“ i „njihove“ više nije sasvim jednostavna. Razlog tome, naravno, nije to što su nelustrirane senke prošlosti odjednom postale prihvatljive političke opcije, već to što se dojučerašnji građanski blok do te mere kontaminirao saradnjom s njima i ponavljanjem njihovih grešaka da više nije jasno na osnovu čega polaže pravo na našu podršku.

Gašenje dosadašnjih polarizujućih pitanja i urušavanje granice među blokovima omogućilo je glavnini stranaka da se pomeri u centar političkog spektra i otvori mogućnost saradnje s bilo kim. Kao i nakon Petog oktobra, predstojeći period obeležiće traganja za novim političkim pozicijama. Stoga je pravi trenutak da počnemo da razmišljamo o tome šta mogu postati pitanja povodom kojih će se voditi političke borbe u Srbiji u ovoj i narednoj deceniji. Siromaštvo ideja koje politička klasa u ovom trenutku nudi upućuje na to da ćemo i dalje čekati da se problemi nametnu sami, pa tek onda smišljati kuda dalje. Prvi takav problem mogao bi biti postavljanje obaveze da Srbija pre ulaska u Evropsku uniju pristupi NATO-u. Decidiran (ali oprečan) stav o tome trenutno nude jedino DSS i LDP, ali tek će eventualno usredsređivanje na tu temu naterati ostale stranke da izađu na čistinu. Ne treba se iznenaditi ukoliko DSS dobije društvo u svom taboru: protivljenje NATO-u možda nije sjajno ukoliko stranka želi podršku Zapada, ali može da učini čuda za rejting među biračima.

Naredni problem moglo bi da bude pitanje dalje centralizacije države ili konačno obrtanje procesa u smeru njene decentralizacije. Ta tema već počinje da se ogleda u tenzijama između pokrajinske i republičke vlasti, i neće se zadržati na pukom sukobu demokrata i naprednjaka jer je njen izvor u nikad dokraja razrešenoj vertikalnoj organizaciji vlasti. Koren problema je u sadašnjem ustavu, a donošenje novog ustava i pitanje njegovog sadržaja neće biti rešeno ni izbliza brzo i nekonfliktno kao prethodnog puta zato što krupna pitanja poput ovoga neće moći olako da se zaobiđu još jednom.

Dalje, moguće produbljavanje institucionalne krize u Bosni i Hercegovini moglo bi nanovo podgrejati snove nacionalističkih snaga o ujedinjenju s Republikom Srpskom. Otvaranje te teme za njih bi predstavljalo neiscrpan izvor nove municije, nezavisno od toga što su šanse da Zapad dozvoli promenu granica u korist Srbije ravne nuli, jer bi to pitanje ionako služilo za internu upotrebu. Linija razdvajanja tu ne bi bila oštra, pošto bi većina stranaka pokušala da koketira s nacionalizmom, pritom ne zauzimajući izravan stav u strahu od spoljašnjih pritisaka.

Još jedan problem – znatno realniji – jeste ekonomija. Ničim izazvani privredni procvat Srbije nije na vidiku, spoljni dug raste, a kreditni rejting nastavlja da tone poput bušnog čamca. Mada je teško prognozirati do kada se ta neodrživa pozicija može braniti daljim zaduživanjem i rasprodajom državne srebrnine, doći će trenutak kada će onaj ko se zatekne na vlasti biti prinuđen da se odrekne kupovine socijalnog mira i nekontrolisanog zapošljavanja stranačkih vojnika jer neće imati načina da ih dalje finansira. Odnos političkih aktera prema takvoj krizi može dovesti do toga da prestanu da pokušavaju da zahvate sve slojeve stanovništva i počnu da grade jasnije ekonomske politike.

Poslednje pitanje verovatno se neće lako nametnuti, ali ono će jednom morati da se reši. Reč je o odnosu Srbije prema svetu koji je okružuje, ali i o odnosu prema tome šta znači biti njen građanin.

Svet je za nas još mračna šuma u kojoj svetlucaju oči bezbroj grabljivica, a tamu osvetljava samo neko naš ko s bakljom ode u tu pomrčinu da odatle dovikne ostalima kako stoje stvari. Pogledajte vesti i uverićete se da su prezasićene događajima koji se tiču isključivo Srbije na makro i mikro nivou. Informacije koje dopiru iz sveta moraju se na ovaj ili onaj način ticati nas, inače nisu zanimljive nikome. Tako smo Arapskim prolećem počeli da se bavimo tek kad je njegov behar zamirisao našim turistima u Šarm el Šeiku, iako se tuniska epizoda juriša na Bastilju do tada već bila završila. Rat u Libiji je pokrivan kao da nam je na granicama zbog poslovnih i političkih veza Srbije s Gadafijem, dok prema svim merilima veći sukobi u Siriji ne dobijaju ni delić te pažnje. Izbori u SAD, Francuskoj i Britaniji dopirali su do najšireg dela domaće javnosti samo na nivou anegdota iz kampanje, lišenih konteksta – kao što je, uostalom, lišena konteksta svaka tema u kojoj javnost ne prepoznaje neposredan interes.

Ne treba, naravno, očekivati da će većina građana pratiti sve što se događa na planeti, niti da kafane i pijace budu poprišta užarenih polemika o aktuelnim sankcijama protiv Zimbabvea ili ekvadorskom flertu s kineskim naftnim kompanijama. Međutim, trebalo bi da nas brine to što krajnje pojednostavljenom slikom sveta barataju i ljudi koji bi ovu državu trebalo da vode. Njihov svet je mali: Srbija, bivša Jugoslavija, Bela kuća s okućnicom, Brisel, Moskva, kineski Centralni komitet, šeik-dva – i to je sve. Odnos sveta prema nama, posmatrano iz te perspektive, još je svedeniji i zadržava se na binarnoj opoziciji: vole nas ili nas ne vole. Taj stav opstaje već dve i po decenije i svodi čitav svet na gomilu osnovaca koji jedni drugima crtaju srca po spomenarima ili otimaju užinu. Što pre ga napustimo, pre ćemo razabrati svoje stvarne spoljnopolitičke prioritete i početi da ih ostvarujemo bez večitog balansiranja između Istoka i Zapada. Za to ćemo, međutim, najpre morati da raspišemo konkurs za radno mesto državnika.

Uzrok tom pojednostavljivanju je jasan: živimo u beskrajno složenom okruženju i jedini način da izađemo na kraj s obiljem informacija jeste to da počnemo da ih razvrstavamo prema određenim kategorijama. Nevolja je u tome što, ma kako odabrali kategorije, deo pojava kojima se bavimo neće „prirodno“ upasti u njih, pa ćemo morati da ih uguramo na silu, ili da ih prosto zanemarimo. Loše odabrane kategorije, kao i pogrešno postavljena pitanja, nužno nas vode pogrešnim zaključcima. To se i te kako odražava na shvatanje onoga što se uobičajeno naziva nacionalnim identitetom.

Evo primera: kada je na evropskom atletskom prvenstvu u Geteborgu Asmir Kolašinac osvojio zlatnu medalju u bacanju kugle, stvoren je omanji skandal zato što je on to proslavio mašući zastavom Srbije dok je oko struka nosio zastavu bošnjačke nacionalne manjine u Srbiji. Tabloidne mutikaše proglasile su to „guranjem prsta u oko naciji“, a generalni sekretar Atletskog saveza Srbije, Slobodan Branković, najavio je čak da će „svaki sledeći postupak sličan ovom biti kažnjen suspenzijom“. Niko se nije osmelio da istera stvari na čistac i kaže zašto je sporna zastava koju ova država priznaje, ali to nije ni bilo potrebno jer svi umemo da čitamo između redova.

Politički razvoj našeg društva još je zaglavljen u stadijumu u kojem je nekako čudnovato i gotovo dvolično biti u isti mah i Bošnjak (Rom, Mađar…) i građanin Srbije. U očima velikog dela javnosti, od pripadnika nacionalnih manjina očekuje se da simbolički dokazuju svoju lojalnost jer oni nekako nisu građani Srbije „po sebi“, nego predstavljaju svojevrsne kooptirane članove. Da ta besmislena podvojenost nije izmišljotina potvrđuje prvi član ustava iz 2006, simboličkom podelom na srpski narod i na građane koji žive u Srbiji. Upravo na tom mestu trebalo je definisati državu kao zajednicu svih njenih građana, čime bi svi etniciteti bili ravnopravno obuhvaćeni građanskim identitetom. Pošto smo umesto toga dobili nerešen odnos etničkog i građanskog principa, ne treba da nas čudi to što je Kolašinčevim isticanjem bošnjačke zastave deo javnosti odbacio mogućnost da ga stavi u kategoriju „našeg“, pritom ne mogavši, zbog zastave Srbije (i zlatne medalje), ni da ga se sasvim odrekne. Supsumpcijom (multi)etničkog identiteta pod građanski, ovakve dvojbe bi, bar u pogledu prava, izgubile smisao.

Još je svež i prošlogodišnji primer izbacivanja Adema Ljajića iz fudbalske reprezentacije zbog toga što nije pevao himnu, čime je, smatra selektor, narušio timski duh. Ironično, Mihajlovićeva ideja o koheziji posredstvom himne zapravo se pokazala uspešnom, ali na krajnje pervertiran način: budući da nisu podržali saigrača, reprezentativci Srbije timski su ga ostavili na cedilu. Šteta je što ni ta situacija, kada se već desila, nije iskorišćena za podsticanje polemike o odnosu države prema multikulturalnosti, no takvih nam povoda, nažalost, ne manjka.

Ovo su samo neka od pitanja s kojima ćemo se ubuduće sretati. Izbor načina na koji ćemo ih rešavati ne sme biti poveren isključivo političkoj klasi, jer ona sebi može da dozvoli luksuz da tumara i da se spotiče o probleme, bez stvarnih posledica po sebe. Odgovori na ta pitanja izravno će se odražavati na našu budućnost i zato je nužno da pojednostavljenu sliku našeg društva i sveta u kojem živimo počnemo dublje da promišljamo.

Država sa ograničenom odgovornošću

In Stvari koje valja reći on 08/03/2013 at 06:44

upload_77clmm6ldam6km22mj0ehm0sd2470232.jpg-finalNakon što je jedna devojka izgubila život a još troje ljudi povređeno tako što je u dva teška udesa na auto-putu naletelo na neadekvatno obeležen betonski stub, generalni direktor Javnog preduzeća „Putevi Srbije” Zoran Drobnjak postupio je onako kako dolikuje profesionalcu i čoveku od časti: podneo je ostavku. To se, naravno, dogodilo u zemlji iza ogledala. U ovoj dimenziji, Drobnjak je nonšalantno izjavio: „Ma neka nadležno tužilaštvo i sud rade svoj posao i utvrde šta se tamo dogodilo. Šta je problem što nismo obeležili drugu stranu auto-puta? Pa, obeležićemo. I to još bolje i lepše. Evo, to ćemo, na primer, uraditi danas.”

Ispravno procenivši da je takav nedostatak griže savesti i čovekoljublja neprikladan čak i za jednog političara, javnost je odgovorila neuobičajeno žestoko, pa je Drobnjak odjednom osetio potrebu da se izvini žrtvama i kaže kako nije imao nameru da uvredi porodicu poginule devojke i porodice povređenih. Ostalo je nejasno koju je tačno nameru imao kada je u svojoj inicijalnoj izjavi krivicu za udese sručio upravo na poginulu devojku i povređene, rekavši: „Pa šta ako je bio mrak, video bi ih [betonske stubove, op. aut.] i ćorav vozač. Ali ne može da ih vidi ako vozi dvesta na sat. Da je vozio koliko je ograničenje, četrdeset ili šezdeset na sat, i udario, ništa im se ne bi dogodilo.”

Pojave kao što je Zoran Drobnjak samo su simptom široko rasprostranjenog izostanka odgovornosti javnih funkcionera za poslove koji su im povereni. Načelno, stvari bi u predstavničkoj demokratiji trebalo da se odvijaju na sledeći način: funkcioner koji grubo prekrši svoja ovlašćenja ili se na drugi način teško ogreši o javni interes samoinicijativno, iz moralnih razloga, podnosi ostavku. Ukoliko on to ne učini, smenjuje ga njegov nadređeni, vođen razlozima bilo moralnim bilo političkim, a ako za to ima osnova, tužilaštvo i sudovi bave se krivično-pravnom odgovornošću. Naša praksa govori nešto sasvim drugo: niko ne podnosi ostavku gonjen diktatom sopstvene savesti. Političke figure ne smenjuje onaj ko im je formalno nadređen – ražaluju ih isključivo njihove stranke tako što im narede da podnesu ostavku. Ukoliko se uopšte dogodi da se razmatra i pravna odgovornost, suđenje se razvlači godinama i gotovo se po pravilu okončava zastarelošću, obustavom postupka ili oslobađajućom presudom. Od Petog oktobra naovamo, ministri u vladama Srbije podnosili su ostavke samo u ekstremnim situacijama. Dragan Veselinov je 2003. na jedvite jade podneo ostavku nakon što je njegov službeni džip prošao kroz crveno svetlo na semaforu, pokosio troje pešaka na trotoaru, jednog ubivši a drugog teško povredivši. Ljiljana Čolić je 2004. bezuspešno pokušala da pregazi teoriju evolucije i nakon toga nam uskratila svoje prisustvo u vladi. Prvoslav Davinić je podneo ostavku 2005, zahvaljujući tome što je broj njegovih afera bio sramotno visok čak i za niske kriterijume naše države. Ukoliko me sećanje ne vara, međutim, nijedan ministar nijedne vlade Republike Srbije nije formalno smenjen.

Svaki učesnik političkog procesa, od birača do nosilaca najviših političkih funkcija, ujedno je i nosilac određenog dela odgovornosti. Neke funkcije povlače i specifične oblike političke ili pravne odgovornosti, koji se određuju u skladu s dužnostima. Svaki nosilac političke funkcije odgovoran je onima od kojih crpe svoj legitimitet. Ukoliko su vas direktno birali građani, odgovorni ste njima. Ako vas je postavio parlament, direktno ste odgovorni poslanicima a indirektno građanima koji su birali njih. Zanimljivo je stoga primetiti da o ostavci ministra Kneževića usled afere „Mleko“ trenutno ne odlučuje ni parlament ni premijer, nego Srpska napredna stranka. To je posledica činjenice da građanke i građani Srbije na izborima glasaju za stranke a ne za poslanike, čime se odluke iz formalnih centara odlučivanja (u okviru političkih institucija države) izmeštaju u stranačke kuloare. Od stranke zavisi da li će proceniti isplati li joj se da odigra gambit i žrtvuje kompromitovanog funkcionera zarad odbrane sopstvenog rejtinga. Budući da u Srbiji realna veza partija i građana postoji samo tokom predizbornih kampanja i izbora te da su mediji i javnost pripitomljeni tokovima novca i besomučnim spinovanjem, nezadovoljstvo građana i procenti podrške na grafikonima agencija za istraživanje javnog mnjenja znače nešto samo ako su izbori na vidiku.

Stranke su interesne grupe koje odmeravaju snage u izuzetno kompetitivnoj areni parlamentarne demokratije, a birači nisu naročito skloni da aplaudiraju kad neko prizna grešku. Povrh svega, najjači revolt izazivaju postupci za koje izvinjenje jednostavno nije dovoljno: kršenje ključnih predizbornih obećanja, krađa iz državne kase i korupcija. Kao isplativija strategija nameće se laganje javnosti i stvaranje konfuzije oprečnim informacijama i poluistinama, sa ciljem da se građani zbune i da izgube interes za temu. Ukoliko se greška uopšte prizna, to se dogodi tek kada kritike jenjaju i kad dođe vreme da se rejting počne popravljati, ali pritom se strogo vodi računa o tome da se ne kaže jasno šta je urađeno loše i ko je za to odgovoran. Ivica Dačić je, recimo, u više navrata rekao da je svestan toga da je Socijalistička partija Srbije devedesetih „pravila greške“, ali nikada nije našao za shodno da s nama podeli šta su te greške. Taj ljupki eufemizam za njega, recimo, može značiti da je SPS pogrešio jer je građane uveo u nov ciklus balkanskog krvoprolića, besomučno ih pljačkao pod sankcijama, zaratio s najmoćnijom vojnom alijansom na svetu i, nakon kapitulacije, čestitao istim tim građanima fantomsku pobedu. S druge strane, kad kaže „greška“, Dačić možda misli na to da je Petog oktobra kolone demonstranata trebalo razbiti tenkovima. Mi ne znamo šta je njegova stvarna definicija „pravljenja grešaka“ jer nam, sve i kad bismo bili spremni da mu poverujemo, on to nije rekao. Slično se prema građanima ophodi i partija koja je obeležila deceniju nakon pada Miloševićeve autoritarne vladavine – Demokratska stranka. Po isteku punog mandata u kojem nije imala nikoga da koči njene reforme, ta stranka nije mogla da se pohvali ni više puta najavljivanom borbom protiv korupcije, ni novim radnim mestima (omiljenom temom Borisa Tadića u kampanji 2008), ali ni rešavanjem problema statusa Kosova. Pošto je DS usled svega toga dobio vruću šamarčinu na prošlogodišnjim izborima, tadašnje rukovodstvo je počelo da upire prstom – najpre u nekolicinu intelektualaca i one građane za koje je neosnovano mislilo da po automatizmu mora da ih podrži, a zatim i u brzo narastajuću unutarstranačku opoziciju. Tek kada se završila demokratska epizoda Game of Thrones i kad je Dragan Đilas preuzeo krunu i žezlo, čuli smo ono što smo uveliko znali – da je Demokratska stranka u prethodnom mandatu podbacila i da su „pravljene greške“. Objašnjenje prirode tih grešaka i ovoga puta je ostalo u magli, jer se novi stranački lider nije odvažio da kaže mnogo više od onoga da je „sve to trebalo bolje“ i da su građani „očekivali više“.

U oba slučaja suštinski je izostalo preuzimanje odgovornosti. Socijalistička partija Srbije nikada nije pred sudovima ove države snosila pravnu odgovornost za sve što je učinila, a mogla je i morala je biti podvrgnuta lustraciji (Republika Srbija ima važeći Zakon o lustraciji, koji do danas nije primenjen ni jedan jedini put i kojem ove godine ističe rok trajanja). Da je lustracija sprovedena, ne bismo ni u prethodnoj ni u ovoj vladi gledali dobro poznata lica ministara Slobodana Miloševića, a to je nešto bez čega bismo, verujem, svi mogli živeti. To, naravno, važi i za Srpsku radikalnu stranku i za njen derivat, Srpsku naprednu stranku (što zaslužuje zaseban tekst). Demokratska stranka pak pokušava da pad s vlasti predstavi kao skrušeno snošenje političke odgovornosti, a unutarstranačku borbu za moć oslikava kao katarzu i odmak od kompromitovanih članova. Da je zaista bilo želje da se prihvati teret loših odluka, nečinjenja i korupcije, bivši premijer Mirko Cvetković (ili Boris Tadić, koji je povlačio konce na kojima je premijer plesao) ne bi pravio kozmetičku rekonstrukciju vlade, već bi nesposobne ili kvarne ministre smenjivao. Da ta želja postoji u današnjoj Demokratskoj stranci, Dragan Đilas ne bi neke od tih ministara kooptirao u novo predsedništvo stranke i smogao bi snage da, umesto neodređenog izvinjavanja, kaže da je DS proćerdao još četiri godine naših života. Da se, na kraju krajeva, SNS iole razlikuje, ministar Knežević bi umesto čaše mleka popio smenu.

Sasvim je jasno da političke funkcije, naročito u neuređenoj državi kakva je naša, obezbeđuju svojim nosiocima mnogo više od izdašne plate i službene limuzine. One pružaju političku moć i prilično komotan prostor za zloupotrebu te moći zarad pribavljanja lične koristi, počev od nepotizma, nameštanja javnih nabavki, preko trgovanja privilegovanim informacijama i donošenja zakona po narudžbini, sve do učešća u organizovanom kriminalu i kabadahijskog prevrtanja stolova po Njujorku. Mada je jedna od omiljenih tema svake opozicije optuživanje vlasti za korupciju, nijedna stranka nije nam, osvojivši vlast, pokazala kako će sistemski suzbiti te pojave u svojim redovima, to jest šta će se to kvalitativno promeniti u institucionalnom smislu da bi se stepen korupcije u političkoj sferi počeo smanjivati. O aktuelnoj borbi protiv korupcije koja se vodi pod patronatom Aleksandra Vučića – efektivnog premijera ove koalicije – moći će se konkretno govoriti tek ako iz te borbe proisteknu zadovoljavajuće sudske presude, ali zanimljivo je primetiti tri stvari: prvo, ta borba gotovo da nije zagrebla političku klasu. Neće biti da se korumpiranost Cvetkovićeve vlade svodi samo na ono za šta su dosad optuženi bivši ministri Dulić i Dragin – na kraju krajeva, Srpska napredna stranka je pre dolaska na vlast govorila o neuporedivo većim zloupotrebama. Drugo, neće biti da su malverzacijama bili skloni samo ministri iz redova DS-a, ali zasad nema najava da se sprema ikakva istraga protiv članova SPS-a ili URS-a. Treće, kada se ukazivala prilika da se borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao nepristrasna sila, prikaže u punom sjaju – takva prilika je, recimo, bila istraga o vezama Dačića i njegovog kabineta sa Šarićevim klanom – nije učinjeno baš ništa.

To nije neobično. Naš politički sistem generiše široke koalicije koje nalikuju feudalnim savezima. Centri odlučivanja raštrkani su po centralama stranaka i svaki premijer efektivno upravlja samo onim delom vlade koji potiče iz njegove stranke i (donekle) iz njenih satelita. To ograničenje važi i za Vučića. Njegova moć završava se tamo gde počinju feudi drugih stranaka vladajuće koalicije samim tim što bi pokretanje krivičnog postupka protiv nekoga od visokih funkcionera SPS-a ili URS-a prekršilo omertu političke klase i verovatno izazvalo raspad koalicije. Ograničavanje moći izvršne vlasti, naravno, nikako nije loše, ali politički akteri bi u teoriji trebalo da budu ograničeni svojim ovlašćenjima i zakonima, a ne feudalnim posedima koalicionih partnera. Ne treba pristajati na argument „Ali ovo je Srbija“. Ovo je demokratija, bar na papiru. Ukoliko odstupamo od onoga što predviđaju okviri političkog sistema, negiramo pravni poredak države, a time i samu državu.

Srž problema jeste to što nezavisnu policiju, tužilaštvo i sudstvo nećemo dočekati u dogledno vreme, a ne možemo se ni uzdati u to da će politička klasa nadzirati sama sebe. Ona to dosad nije činila, ne čini to sada i očigledno ne namerava da počne to da čini u godinama koje dolaze. Jedini način da se ta klasa prinudi da, kao donosilac ključnih odluka, preuzme odgovornost za svoje postupke jeste da se uspostave novi institucionalni mehanizmi kojima bi se princip smenljivosti mogao ostvariti mimo nje. Građani moraju raspolagati mogućnošću da direktno opozovu nosioce političkih funkcija na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou. Nevolja je, naravno, u tome što takav pravni mehanizam mogu da izgrade jedino pripadnici političke klase, ograničavajući sopstvena ovlašćenja u korist građana. Jedan od mogućih metoda kojima bi se mogli navesti da to učine demonstriraju nam građani Maribora i drugih slovenačkih gradova još od novembra prošle godine. To nije jedini put, ali svako rešenje podrazumeva prihvatanje činjenice da se naši interesi ne podudaraju s interesima političke klase i spremnost da se kritika formuliše mimo uobičajenih pozicija takozvane prve i druge Srbije. To se na prvi pogled može učiniti lako prihvatljivim, ali svi smo skloni da u svakodnevnim odmeravanjima snaga među političkim opcijama zauzimamo strane, ili bar da to učinimo kada se nađemo pred glasačkom kutijom. Odbacivanje te vrste konformizma u korist stava da politička klasa još ne namerava da dela u skladu s proklamovanim načelom da je ona u službi građana a ne obrnuto može biti prvi korak u procesu reforme ovog nefunkcionalnog političkog sistema.