Dario Hajrić

Posts Tagged ‘politički sistem’

Država sa ograničenom odgovornošću

In Stvari koje valja reći on 08/03/2013 at 06:44

upload_77clmm6ldam6km22mj0ehm0sd2470232.jpg-finalNakon što je jedna devojka izgubila život a još troje ljudi povređeno tako što je u dva teška udesa na auto-putu naletelo na neadekvatno obeležen betonski stub, generalni direktor Javnog preduzeća „Putevi Srbije” Zoran Drobnjak postupio je onako kako dolikuje profesionalcu i čoveku od časti: podneo je ostavku. To se, naravno, dogodilo u zemlji iza ogledala. U ovoj dimenziji, Drobnjak je nonšalantno izjavio: „Ma neka nadležno tužilaštvo i sud rade svoj posao i utvrde šta se tamo dogodilo. Šta je problem što nismo obeležili drugu stranu auto-puta? Pa, obeležićemo. I to još bolje i lepše. Evo, to ćemo, na primer, uraditi danas.”

Ispravno procenivši da je takav nedostatak griže savesti i čovekoljublja neprikladan čak i za jednog političara, javnost je odgovorila neuobičajeno žestoko, pa je Drobnjak odjednom osetio potrebu da se izvini žrtvama i kaže kako nije imao nameru da uvredi porodicu poginule devojke i porodice povređenih. Ostalo je nejasno koju je tačno nameru imao kada je u svojoj inicijalnoj izjavi krivicu za udese sručio upravo na poginulu devojku i povređene, rekavši: „Pa šta ako je bio mrak, video bi ih [betonske stubove, op. aut.] i ćorav vozač. Ali ne može da ih vidi ako vozi dvesta na sat. Da je vozio koliko je ograničenje, četrdeset ili šezdeset na sat, i udario, ništa im se ne bi dogodilo.”

Pojave kao što je Zoran Drobnjak samo su simptom široko rasprostranjenog izostanka odgovornosti javnih funkcionera za poslove koji su im povereni. Načelno, stvari bi u predstavničkoj demokratiji trebalo da se odvijaju na sledeći način: funkcioner koji grubo prekrši svoja ovlašćenja ili se na drugi način teško ogreši o javni interes samoinicijativno, iz moralnih razloga, podnosi ostavku. Ukoliko on to ne učini, smenjuje ga njegov nadređeni, vođen razlozima bilo moralnim bilo političkim, a ako za to ima osnova, tužilaštvo i sudovi bave se krivično-pravnom odgovornošću. Naša praksa govori nešto sasvim drugo: niko ne podnosi ostavku gonjen diktatom sopstvene savesti. Političke figure ne smenjuje onaj ko im je formalno nadređen – ražaluju ih isključivo njihove stranke tako što im narede da podnesu ostavku. Ukoliko se uopšte dogodi da se razmatra i pravna odgovornost, suđenje se razvlači godinama i gotovo se po pravilu okončava zastarelošću, obustavom postupka ili oslobađajućom presudom. Od Petog oktobra naovamo, ministri u vladama Srbije podnosili su ostavke samo u ekstremnim situacijama. Dragan Veselinov je 2003. na jedvite jade podneo ostavku nakon što je njegov službeni džip prošao kroz crveno svetlo na semaforu, pokosio troje pešaka na trotoaru, jednog ubivši a drugog teško povredivši. Ljiljana Čolić je 2004. bezuspešno pokušala da pregazi teoriju evolucije i nakon toga nam uskratila svoje prisustvo u vladi. Prvoslav Davinić je podneo ostavku 2005, zahvaljujući tome što je broj njegovih afera bio sramotno visok čak i za niske kriterijume naše države. Ukoliko me sećanje ne vara, međutim, nijedan ministar nijedne vlade Republike Srbije nije formalno smenjen.

Svaki učesnik političkog procesa, od birača do nosilaca najviših političkih funkcija, ujedno je i nosilac određenog dela odgovornosti. Neke funkcije povlače i specifične oblike političke ili pravne odgovornosti, koji se određuju u skladu s dužnostima. Svaki nosilac političke funkcije odgovoran je onima od kojih crpe svoj legitimitet. Ukoliko su vas direktno birali građani, odgovorni ste njima. Ako vas je postavio parlament, direktno ste odgovorni poslanicima a indirektno građanima koji su birali njih. Zanimljivo je stoga primetiti da o ostavci ministra Kneževića usled afere „Mleko“ trenutno ne odlučuje ni parlament ni premijer, nego Srpska napredna stranka. To je posledica činjenice da građanke i građani Srbije na izborima glasaju za stranke a ne za poslanike, čime se odluke iz formalnih centara odlučivanja (u okviru političkih institucija države) izmeštaju u stranačke kuloare. Od stranke zavisi da li će proceniti isplati li joj se da odigra gambit i žrtvuje kompromitovanog funkcionera zarad odbrane sopstvenog rejtinga. Budući da u Srbiji realna veza partija i građana postoji samo tokom predizbornih kampanja i izbora te da su mediji i javnost pripitomljeni tokovima novca i besomučnim spinovanjem, nezadovoljstvo građana i procenti podrške na grafikonima agencija za istraživanje javnog mnjenja znače nešto samo ako su izbori na vidiku.

Stranke su interesne grupe koje odmeravaju snage u izuzetno kompetitivnoj areni parlamentarne demokratije, a birači nisu naročito skloni da aplaudiraju kad neko prizna grešku. Povrh svega, najjači revolt izazivaju postupci za koje izvinjenje jednostavno nije dovoljno: kršenje ključnih predizbornih obećanja, krađa iz državne kase i korupcija. Kao isplativija strategija nameće se laganje javnosti i stvaranje konfuzije oprečnim informacijama i poluistinama, sa ciljem da se građani zbune i da izgube interes za temu. Ukoliko se greška uopšte prizna, to se dogodi tek kada kritike jenjaju i kad dođe vreme da se rejting počne popravljati, ali pritom se strogo vodi računa o tome da se ne kaže jasno šta je urađeno loše i ko je za to odgovoran. Ivica Dačić je, recimo, u više navrata rekao da je svestan toga da je Socijalistička partija Srbije devedesetih „pravila greške“, ali nikada nije našao za shodno da s nama podeli šta su te greške. Taj ljupki eufemizam za njega, recimo, može značiti da je SPS pogrešio jer je građane uveo u nov ciklus balkanskog krvoprolića, besomučno ih pljačkao pod sankcijama, zaratio s najmoćnijom vojnom alijansom na svetu i, nakon kapitulacije, čestitao istim tim građanima fantomsku pobedu. S druge strane, kad kaže „greška“, Dačić možda misli na to da je Petog oktobra kolone demonstranata trebalo razbiti tenkovima. Mi ne znamo šta je njegova stvarna definicija „pravljenja grešaka“ jer nam, sve i kad bismo bili spremni da mu poverujemo, on to nije rekao. Slično se prema građanima ophodi i partija koja je obeležila deceniju nakon pada Miloševićeve autoritarne vladavine – Demokratska stranka. Po isteku punog mandata u kojem nije imala nikoga da koči njene reforme, ta stranka nije mogla da se pohvali ni više puta najavljivanom borbom protiv korupcije, ni novim radnim mestima (omiljenom temom Borisa Tadića u kampanji 2008), ali ni rešavanjem problema statusa Kosova. Pošto je DS usled svega toga dobio vruću šamarčinu na prošlogodišnjim izborima, tadašnje rukovodstvo je počelo da upire prstom – najpre u nekolicinu intelektualaca i one građane za koje je neosnovano mislilo da po automatizmu mora da ih podrži, a zatim i u brzo narastajuću unutarstranačku opoziciju. Tek kada se završila demokratska epizoda Game of Thrones i kad je Dragan Đilas preuzeo krunu i žezlo, čuli smo ono što smo uveliko znali – da je Demokratska stranka u prethodnom mandatu podbacila i da su „pravljene greške“. Objašnjenje prirode tih grešaka i ovoga puta je ostalo u magli, jer se novi stranački lider nije odvažio da kaže mnogo više od onoga da je „sve to trebalo bolje“ i da su građani „očekivali više“.

U oba slučaja suštinski je izostalo preuzimanje odgovornosti. Socijalistička partija Srbije nikada nije pred sudovima ove države snosila pravnu odgovornost za sve što je učinila, a mogla je i morala je biti podvrgnuta lustraciji (Republika Srbija ima važeći Zakon o lustraciji, koji do danas nije primenjen ni jedan jedini put i kojem ove godine ističe rok trajanja). Da je lustracija sprovedena, ne bismo ni u prethodnoj ni u ovoj vladi gledali dobro poznata lica ministara Slobodana Miloševića, a to je nešto bez čega bismo, verujem, svi mogli živeti. To, naravno, važi i za Srpsku radikalnu stranku i za njen derivat, Srpsku naprednu stranku (što zaslužuje zaseban tekst). Demokratska stranka pak pokušava da pad s vlasti predstavi kao skrušeno snošenje političke odgovornosti, a unutarstranačku borbu za moć oslikava kao katarzu i odmak od kompromitovanih članova. Da je zaista bilo želje da se prihvati teret loših odluka, nečinjenja i korupcije, bivši premijer Mirko Cvetković (ili Boris Tadić, koji je povlačio konce na kojima je premijer plesao) ne bi pravio kozmetičku rekonstrukciju vlade, već bi nesposobne ili kvarne ministre smenjivao. Da ta želja postoji u današnjoj Demokratskoj stranci, Dragan Đilas ne bi neke od tih ministara kooptirao u novo predsedništvo stranke i smogao bi snage da, umesto neodređenog izvinjavanja, kaže da je DS proćerdao još četiri godine naših života. Da se, na kraju krajeva, SNS iole razlikuje, ministar Knežević bi umesto čaše mleka popio smenu.

Sasvim je jasno da političke funkcije, naročito u neuređenoj državi kakva je naša, obezbeđuju svojim nosiocima mnogo više od izdašne plate i službene limuzine. One pružaju političku moć i prilično komotan prostor za zloupotrebu te moći zarad pribavljanja lične koristi, počev od nepotizma, nameštanja javnih nabavki, preko trgovanja privilegovanim informacijama i donošenja zakona po narudžbini, sve do učešća u organizovanom kriminalu i kabadahijskog prevrtanja stolova po Njujorku. Mada je jedna od omiljenih tema svake opozicije optuživanje vlasti za korupciju, nijedna stranka nije nam, osvojivši vlast, pokazala kako će sistemski suzbiti te pojave u svojim redovima, to jest šta će se to kvalitativno promeniti u institucionalnom smislu da bi se stepen korupcije u političkoj sferi počeo smanjivati. O aktuelnoj borbi protiv korupcije koja se vodi pod patronatom Aleksandra Vučića – efektivnog premijera ove koalicije – moći će se konkretno govoriti tek ako iz te borbe proisteknu zadovoljavajuće sudske presude, ali zanimljivo je primetiti tri stvari: prvo, ta borba gotovo da nije zagrebla političku klasu. Neće biti da se korumpiranost Cvetkovićeve vlade svodi samo na ono za šta su dosad optuženi bivši ministri Dulić i Dragin – na kraju krajeva, Srpska napredna stranka je pre dolaska na vlast govorila o neuporedivo većim zloupotrebama. Drugo, neće biti da su malverzacijama bili skloni samo ministri iz redova DS-a, ali zasad nema najava da se sprema ikakva istraga protiv članova SPS-a ili URS-a. Treće, kada se ukazivala prilika da se borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao nepristrasna sila, prikaže u punom sjaju – takva prilika je, recimo, bila istraga o vezama Dačića i njegovog kabineta sa Šarićevim klanom – nije učinjeno baš ništa.

To nije neobično. Naš politički sistem generiše široke koalicije koje nalikuju feudalnim savezima. Centri odlučivanja raštrkani su po centralama stranaka i svaki premijer efektivno upravlja samo onim delom vlade koji potiče iz njegove stranke i (donekle) iz njenih satelita. To ograničenje važi i za Vučića. Njegova moć završava se tamo gde počinju feudi drugih stranaka vladajuće koalicije samim tim što bi pokretanje krivičnog postupka protiv nekoga od visokih funkcionera SPS-a ili URS-a prekršilo omertu političke klase i verovatno izazvalo raspad koalicije. Ograničavanje moći izvršne vlasti, naravno, nikako nije loše, ali politički akteri bi u teoriji trebalo da budu ograničeni svojim ovlašćenjima i zakonima, a ne feudalnim posedima koalicionih partnera. Ne treba pristajati na argument „Ali ovo je Srbija“. Ovo je demokratija, bar na papiru. Ukoliko odstupamo od onoga što predviđaju okviri političkog sistema, negiramo pravni poredak države, a time i samu državu.

Srž problema jeste to što nezavisnu policiju, tužilaštvo i sudstvo nećemo dočekati u dogledno vreme, a ne možemo se ni uzdati u to da će politička klasa nadzirati sama sebe. Ona to dosad nije činila, ne čini to sada i očigledno ne namerava da počne to da čini u godinama koje dolaze. Jedini način da se ta klasa prinudi da, kao donosilac ključnih odluka, preuzme odgovornost za svoje postupke jeste da se uspostave novi institucionalni mehanizmi kojima bi se princip smenljivosti mogao ostvariti mimo nje. Građani moraju raspolagati mogućnošću da direktno opozovu nosioce političkih funkcija na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou. Nevolja je, naravno, u tome što takav pravni mehanizam mogu da izgrade jedino pripadnici političke klase, ograničavajući sopstvena ovlašćenja u korist građana. Jedan od mogućih metoda kojima bi se mogli navesti da to učine demonstriraju nam građani Maribora i drugih slovenačkih gradova još od novembra prošle godine. To nije jedini put, ali svako rešenje podrazumeva prihvatanje činjenice da se naši interesi ne podudaraju s interesima političke klase i spremnost da se kritika formuliše mimo uobičajenih pozicija takozvane prve i druge Srbije. To se na prvi pogled može učiniti lako prihvatljivim, ali svi smo skloni da u svakodnevnim odmeravanjima snaga među političkim opcijama zauzimamo strane, ili bar da to učinimo kada se nađemo pred glasačkom kutijom. Odbacivanje te vrste konformizma u korist stava da politička klasa još ne namerava da dela u skladu s proklamovanim načelom da je ona u službi građana a ne obrnuto može biti prvi korak u procesu reforme ovog nefunkcionalnog političkog sistema.

Advertisements