Dario Hajrić

Posts Tagged ‘spc’

Koplje i štit

In Stvari koje valja reći on 08/04/2013 at 00:23

vucic dacicDoslovno prevedena, kineska reč za paradoks znači „koplje-štit“. Potiče iz priče koju je u trećem veku pre nove ere zabeležio filozof Han Fej. Ona govori o trgovcu koji je mogućim kupcima hvalio svoje koplje tako što je govorio da je ono kadro probiti svaki štit. Reklamna kampanja bi možda i zavela kakvog naivnog soldata da trgovac nije na istoj tezgi prodavao i štit za koji je tvrdio da je toliko čvrst da može odbiti udarac svakog koplja. Naravno, brzo se našao pametnjaković koji ga je priupitao šta bi se dogodilo kad bi neko pokušao da njegovim nezaustavljivim kopljem nasrne na neuništivi štit. Trgovac je morao da prizna kako nema odgovor, te mu je marketinška strategija propala. Drugi oblik iste priče nalazimo i u starogrčkoj legendi o neuhvatljivoj lisici iz Teumese, koju su bogovi poslali da pustoši okolinu Tebe kao kaznu za neko tebansko kolektivno nepočinstvo. Zadatak da reši problem ogromne lisice dobio je heroj Amfitrion, koji je pošao u lov prikladno se opremivši psom kojeg su bogovi obdarili sposobnošću da nikakva lovina ne može da mu utekne. Našavši se u sukobu interesa, a previše nestrpljiv da bi se zamajavao paradoksima, Zevs je rešio stvar ex machina, pretvorivši i psa i lisicu u zvezde.

Sva je prilika da božansku intervenciju čeka i Vlada Republike Srbije, do grla uplatkana u situaciju u kojoj se nakon osme runde briselskih pregovora našla. Stepen konfuzije najbolje je objasnio Rasim Ljajić, rekavši juče da je ponuđeni sporazum neprihvatljiv, a da će – ukoliko on bude prihvaćen – Vlada na njega pristati zato što su „alternative još neprihvatljivije“.

U logici se taj filozofski paradoks, poznat i kao „paradoks nezaustavljive sile“, rešava jednostavno: konstatuje se da se dve sukobljene mogućnosti međusobno isključuju, te da ne mogu obe istovremeno biti istinite. Lažna je ili jedna od njih ili obe. Sama činjenica da Vlada ozbiljno razmatra obe mogućnosti govori da i jednu i drugu ipak vidi kao potencijalno prihvatljive, a da je trenutno reč samo o tome koja će izazvati manje političke štete, kad već koristi nema. Upravo u tome i jeste problem: pripadnici tzv. državnog vrha vode se samo sopstvenim kratkoročnim interesom, a naš budžet, kratkoročno gledano, žestoko zavisi od finansijske pomoći Evropske unije. Ova vlada ga je napravila i usvojila znajući da će tokom 2013. učestvovati u pregovorima tokom kojih će biti izložena pritiscima iste one strane od koje očekuje datum za početak pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, time dvostruko opteretivši svoj položaj. Stoga bi bilo dobro da dvojac Dačić–Vučić, pre nego što zakuka na ucene, postavi sebi pitanje zašto je sam sebe tako elegantno zafarbao u ćošak.

Valja reći da je ovaj ubrzani rasplet kosovskog Gordijevog čvora izazvala politička špekulacija Ivice Dačića. Boreći se za uticaj u vladajućoj koaliciji, koji je pod Vučićevim pritiskom počeo da mu klizi iz ruku, Dačić je pokušao da očuva položaj podižući pregovore s birokratskog nivoa na politički. Krivo procenivši da će iskazanom kooperativnošću i nagoveštenom spremnošću na puno priznanje nezavisnosti obezbediti određene ustupke koje bi na unutrašnjem planu mogao predstaviti kao pobedu, nehotice je doveo sebe u sadašnju poziciju. Nalazi se na polovini vodopada i prekasno je da počne da vesla unatrag.

To su shvatili i ostali. Zanimljivo je primetiti tišinu koja se tokom famoznih „jedanaest paklenih dana“ razlegala pseudopatriotskim delom javnosti Srbije, iako problem Kosova predstavlja jednu od ključnih tema njihovog delovanja. Gde su ovih dana nevladine organizacije „Naši“ i „SNP 1389“ da polepe plakate kojima se preti Vladi – onoj vladi koja će (sada ili za nekoliko meseci) odlučiti da pristane na sporazum? Da li je to ponestalo tonera u štampačima? Gde su nestale navijačke grupe koje bi, s tribina i iškrabanih zidova, trebalo gromko da najavljuju šta će se desiti onima koji se drznu da dignu ruke od Kosova? Da li se to ništa ne rimuje s „normalizacijom odnosa“? Zašto ćuti SANU, kad bi jedan kvalitetan memorandum verovatno rešio sve nacionalne probleme? Kud je nestao Amfilohije Radović, od kojeg bismo očekivali da nam kaže kako se ruka pomirenja pružena Hašimu Tačiju „siječe i u oganj baca“? Nema tog stiha u svetim knjigama? Gde je ovih dana SPC da održi molebni akatist za sve koji su u prelesti normalizacije odnosa s Kosovom, droge i drugih oblika strasti i zavisnosti? Zadržaće se na kratkom pismu u kojem stoji šta ne treba činiti, ali ne i šta treba? Gde je ovih dana Dragan Đilas da kaže kako ne treba priznavati Kosovo da se omladina ne bi iznervirala i polomila izloge po gradu? Pakuje kancelarijski pribor u Krunskoj? Gde je Vuk Bojović da političarima koji odbiju dogovor s Prištinom ponudi besplatan ulazak u zoo-vrt, ili Dragan Marković Palma da napravi još jedan kvaziduhovit performans sa žirafama? Čak je i „otac nacije“ Dobrica Ćosić s vrha svoje kule od slonovače poručio da je i njemu, eto, ponestalo ideja, te da bi bio zahvalan ukoliko ga niko ništa ne bi pitao.

Tišina zdesna, naravno, nikoga ne čudi: novac i moć vezuju ih nevidljivim nitima za sadašnje nosioce vlasti, na čiju adresu bi morali da upute kritiku. Lep dokaz da se, kad se dođe do vlastitih interesa, čak i najtvrđi stavovi dežurnih patriota pretvore u politiku nezameranja. Nemojmo im to zaboraviti kada se sledeći put budu oglasili povodom nekog manje neugodnog pitanja.

Što se pak tiče vetrometine na kojoj su se našli predsednik, premijer i stvarni premijer, ona je posledica beskonačnog niza loših poteza u spoljnoj i unutrašnjoj politici tokom proteklih decenija, ali sadašnji nedostatak izlaza samo je paradoks u koji bi trebalo da poverujemo da bi njima bilo lakše da povuku poteze koji će okrnjiti njihov dragoceni rejting. Savršeno koplje i neuništivi štit, neuhvatljiva lisica i pas koji hvata svaku lovinu, neprihvatljivi sporazum i neprihvatljiva alternativa – u svakom od tih parova ne čuči po jedna iluzija, već po dve. Činjenica je da ni odbacivanje sporazuma ni njegovo prihvatanje zapravo nisu nezamislive mogućnosti: obe su vrlo realne jer ih ljudi na čelu države upravo vagaju, ali obe imaju ozbiljne i teške posledice koje ovih dana mediji uredno nabrajaju. Naša osećanja prema tim mogućnostima ne čine ih ništa manje stvarnim. Činjenica je i to da sam sporazum ne rešava ni probleme Srbije (jer sam ne donosi datum), ni probleme Kosova (jer sam ne donosi članstvo u UN), pa ni probleme kosovskih Srba (jer im ne pruža autonomiju), ali nekakav sporazum jeste neophodan. Možemo da prihvatimo sporazum koji je na stolu, možemo da pokušamo da rizikujemo, da odugovlačimo i da možda dobijemo nekakav minoran ustupak, ali vreme je da prestanemo da se zanosimo mogućnošću da se bilo šta može ozbiljno izmeniti u korist pregovaračke pozicije Srbije.

Ekipa na vetrometini to vrlo dobro zna, ali svesno bira da igra igru koju igraju i njihovi birači: pretvaraju se da u osam rundi nisu pregovarali o uslovima pod kojima će Srbija priznati kosovsku nezavisnost, nego o tehničkim pitanjima koja ne impliciraju konačan status Kosova. Ta igra poslužiće tome da se, u slučaju pristanka na sporazum, sva krivica za prihvatanje gubitka teritorije i posledice po preostalih 100.000 Srba na Kosovu – za koje pregovarači nisu izvukli ništa – svali na one koji nisu hteli da se igraju: na mrski Zapad i dežurne krivce koji su „prizivali priznanje“. Želja vladajuće klike da, sasvim prebacujući krivicu na prisilu spolja, izbegne svoj deo odgovornosti za poslednji korak u priznavanju Kosova stvoriće trajni rascep: političku zajednicu čiji deo želimo da postanemo krivićemo za otimanje dela teritorije, a legitimitet priznanja će čak i potpisnici osporiti kao iznuđen – doduše, samo za potrebe unutrašnje politike.

Stoga, za razliku od Vesne Pešić, ne bih previše žurio da nacionalističku politiku proglasim mrtvom: njena trenutna forma približava se isteku roka upotrebe, ali tok pregovora i način na koji donosioci političkih odluka pripremaju epilog briselskog „Ahtisarija minus“ već sada u javnosti Srbije stvaraju atmosferu još jednog nacionalnog poraza i podgrevaju kolektivne frustracije. Iz toga se ne rađaju porivi za demokratizacijom društva i izgradnjom države, niti optimizam u pogledu pridruživanja Evropskoj uniji. Da Srbiju vode državnici, a ne ziheraši, današnja odluka ne bi bila izbor između dva poraza, već utvrđivanje kursa koji će državna politika dugoročno slediti. Kako nam se takve situacije ne bi unedogled ponavljale, valja nam prestati birati ziheraše, čak i po cenu nove runde belih listića.

Amfilohuškanje

In Stvari koje valja reći on 08/01/2013 at 00:21

ristosqIako je do javnosti stigla u fragmentima, jasno je da božićna poslanica mitropolita Amfilohija Radovića ove godine ne podseća baš na poruku mira i dobre volje.

Pre nego što se osvrnem na neke od njenih problematičnijih tačaka, naglašavam da ovom prilikom ne nameravam da se upuštam u polemiku s Radovićevim religijskim stavovima. Naša shvatanja sveta polaze od toliko različitih premisa da bi se njihovo sučeljavanje – od čega, doduše, ne bežim – završilo u još jednom jalovom iscrtavanju granica između klerikalnog i građanskog viđenja društva u kojem živimo. Neću graditi tekst ni oko njegove fiksacije LGBT populacijom, budući da je jedina prava adresa za to pravna država. Mislim da je, umesto svega toga, daleko celishodnije otvoriti razmatranje o politiziranju kome u poslanici nije mesto, o društvenim posledicama stavova koje iznosi, o stvarima koje propušta da adresira, ali i o onome što pogrešno predstavlja kao činjenice.

Izgleda da najveći problemi našeg društva ipak nisu kontinuirano urušavanje ekonomije, nezaposlenost, loše izvedena tranzicija ili teška i dugotrajna kriza političkih institucija: Amfilohije Radović smatra da je sve to sekundarno i da je ključni uzrok sadašnjeg nezavidnog stanja nacije ugroženost javnog morala. Taj stav u različitim pojavnim oblicima periodično možemo da čujemo s raznih strana, počev od određenih krugova intelektualaca, pa do delova političke klase. Povremeno se to ispoljava u puritanskom zgražavanju nad određenim životnim stilovima, nekad poprima oblike moralne panike usled maloletničke delinkvencije, a katkad se tiče uzroka negativnog prirodnog priraštaja. Upadljiva zajednička karakteristika svih tih manifestacija jeste to što se objašnjenje po pravilu ne traži u bilo čemu što ima veze s ekonomijom – ono uvek leži u ljudskoj slabosti, povodljivosti i hedonizmu, pa tako dolazimo do apsurdne situacije da se maloletničke krađe i razbojništvo objašnjavaju nasiljem u filmovima i video-igrama, a ne neadekvatnom socijalizacijom, nesposobnošću i nezainteresovanošću sistema da reaguje, niti stvaranjem kulture u kojoj se ne vrednuje rad nego „snalaženje“. Idući tom linijom razmišljanja, Radović uzroke sloma društvenosti svaljuje na dekadenciju morala. Međutim, u državi u kojoj se, prema podacima Zavoda za statistiku, 700 000 ljudi nalazi na ivici siromaštva, a 100 000 živi ispod apsolutne granice siromaštva, što znači da nije u stanju da zadovolji ni osnovne egzistencijalne potrebe, uzroci krize su mnogo prizemniji. Možda će neko odgovoriti da mitropolit nije ekonomista, ali nisu to ni Dezmond Tutu, Gustavo Gutijerez, niti brojni drugi sveštenici u Latinskoj Americi, Africi i širom sveta koji i te kako skreću pažnju na teške životne uslove svojih sunarodnika i aktivno rade na popravljanju njihovog položaja. Valja dodati i da bi kritika javnog nemorala koja dolazi od Srpske pravoslavne crkve svakako imala veću težinu da je ta institucija odlučno reagovala kada je njeno sveštenstvo kršilo ne samo etičke uzuse već i zakon.

Naravno, jedini mogući izlaz iz moralne krize u koju je društvo zapalo Radović vidi u religioznosti, i tu dolazimo do izvesne nelogičnosti: naime, od Drugog svetskog rata naovamo, religioznost nikada nije bila toliko očigledno rasprostranjena u srpskom društvu koliko je to u poslednjoj deceniji. Otuda sledi pitanje kako je onda kriza javnog morala danas dublja nego, recimo, pre pola veka, kad izazovi s kojima se SPC suočava svakako nisu veći od izazova koje je imala u decidirano sekularnoj SFRJ. Postoje dva logički validna odgovora: prvi je da vrednosni sistem koji ona proklamuje nije u stanju da se izbori s izazovima koje pred njega postavlja konkurentski pluralistički sistem vrednosti. Drugi je da manifestna religioznost ne znači i suštinsku religioznost, to jest da bi društvo moglo da izađe na kraj s krizom kada se religioznost ne bi svodila na sprovođenje običaja, već kada bi se vernici ponašali u skladu s verskim normama. Takav odgovor automatski otvara drugo važno pitanje: ako je tako, zašto se crkva ne uhvati ukoštac s tom pojavom, nego se bavi njenim posledicama? Ukoliko manjka duhovnosti, zašto se umesto bavljenja dnevnom politikom crkva ne pozabavi time da, primera radi, podseti vernike da post ne predstavlja dijetu, te da uključuje i uzdržavanje od loših dela, misli i reči? Mitropolita to ne interesuje – njegova tema je isključivo ono što on percipira kao pritiske na Srpsku pravoslavnu crkvu spolja, pri čemu namerno ili nenamerno zanemaruje unutrašnje izazove. Neko će možda reći da poslanica ne treba da bude analiza stanja pravoslavne zajednice, i spremno ću se saglasiti ako razjasnimo da poslanica ne treba da bude ni izraz bilo čije političke platforme, ma kakva ona bila.

Pod udar poslanice dolaze i televizija i ostali mediji, koji su označeni kao „globalni trovači i igrači u širenju ove totalitarne zaraze na način bez presedana u istoriji“. Mada je nesporno da mediji zaista imaju svoju mračnu stranu, treba podsetiti da se na čelu saveta Republičke radiodifuzne agencije nalazi Radovićev kolega, Porfirije Perić, koji do sada nije iskoristio svoju poziciju da se štetnim sadržajima suprotstavi, niti je upozorio javnost na opasnost globalnih razmera oličenu u jutarnjem programu, reklamama za uloške ili prenosima Jelen superlige. No ključno mesto Radovićeve poslanice rezervisano je za jednu od njegovih opsesivnih tema: za seksualnost. Naravno, prva meta je njen homoseksualni oblik, i tu se još jedanput pokazuje da Radović nimalo ne haje za težinu svoje izgovorene reči, ponavljajući sad već čuvenu rečenicu o tome da se drvo koje nema ploda seče i baca u oganj (ostaje nejasno, doduše, misli li pritom i na heteroseksualce koji ne mogu ili ne žele da imaju decu, ljude koji su prestari da i dalje stvaraju potomstvo, pa i na sebe). Ovoga puta se ne zadržava tu, već napada i seksualnu slobodu kao takvu, karakterišući njen današnji stepen kao „revoluciju paganskog totalitarizma“(!) koja „obesmišljuje osveštanu svetinju braka, razara porodicu, ukida monogamiju…” Zatim prelazi na navodno forsiranje rane seksualnosti putem obrazovanja „koje šteti djeci i omladini, dovodeći do ranih trudnoća i abortusa, doprinoseći širenju polno prenosivih bolesti”, što je nepoznavanje činjenica, budući da se školstvo u Srbiji te pipave teme dotiče samo posredstvom medicinskim rečnikom ispunjenih lekcija o hromozomima, što budi seksualnost u istoj meri u kojoj to čine i časovi na kojima se uči o rečnim slivovima. Javljanje seksualnog nagona je proces uslovljen biologijom, a rane trudnoće i širenje polno prenosivih bolesti posledica su tradicionalističke tabuiziranosti te teme unutar porodice i manjka ili potpunog izostanka seksualnog obrazovanja. Upravo to, a ne lascivni časovi biologije, tera mlade da o seksu uče od svojih vršnjaka ili iz pornografskih materijala. Uostalom, svako od nas ima vlastito iskustvo na osnovu koga može da zaključi da li ga je školska nastava odvela put bluda i razvrata.

Nesuglasice u vezi s različitim vidovima seksualnosti – i ovde nužno valja posegnuti za Fukoom – treba čitati kao znake borbe između suparničkih diskursa i postupaka regulacije morala. Problem je u tome što Radović kao svog protivnika u toj borbi vidi fantomsku zaveru moćnih ali neimenovanih grupacija, a na delu je, zapravo, daleko šira stvar: reč je o promeni paradigme o seksualnosti, uzrokovanoj sticanjem ljudskih i političkih prava širokih društvenih slojeva, emancipacijom žena, promenom generacijskog odnosa prema deci i mladima i, naposletku, transformacijom tradicionalne porodice. To nije posledica nikakve ideologije, nego prostog hoda vremena, tokova političke ali i društvene istorije. Suprotstavljati se tome znači negirati stvarnost. Naravno, ne očekujem da će se Radović odreći svojih stavova – izvesno je da se to verovatno ne bi dogodilo ni ukoliko bi mu se obratio zapaljeni grm – ali isto tako se ni znatna većina mladih pravoslavki i pravoslavaca neće odreći predbračnog seksa, ma šta im on napisao. Međutim, čak bi i puka korekcija sadašnje retorike bila korak napred.

Izgleda da potrebe da se krene napred postaje svestan i Radović, budući da je, uz obavezno navođenje religijskih izvora, ovoga puta pomenuo i jedan naučni. Naime, u poslanici se pozvao na britanskog antropologa Anvina (J. D. Unwin), koji je tridesetih godina prošlog veka u delu „Seks i kultura“ izneo tezu da složene kulture nastaju i opstaju samo tamo gde postoji visoka moralnost. Naravno, tu tezu je lako oboriti prostim ukazivanjem na to da, uprkos redovnom kamenovanju žena osuđenih za preljubu i nemoral, Saudijska Arabija nekako još ne pokazuje znake da će zahvaljujući tome postati globalna supersila, a izgleda da ni Amiši u skorije vreme neće zavladati svetom. Anvinovo delo nije ostavilo dubljeg traga u antropologiji, ali jeste ostavilo utisak na Radovića, budući da mu se učinilo kompatibilnim njegovom stavu da ćemo bez onoga što on percipira kao visoku moralnost kolektivno propasti. Međutim, problem s naučnim saznanjem u tome je što ono ne trpi izbirljivost i korišćenje samo onih izvora koji nam idu u prilog. Daleko novije, složenije i činjenicama potkrepljenije teorije o razlozima opadanja i propasti društava i civilizacija mogu se naći kod Džareda Dajmonda i Džozefa Tejntera, a oni se bave faktorima daleko važnijim od toga da li tinejdžeri upražnjavaju predbračni seks. Najkraće rečeno, Dajmond kao pet ključnih (mada ne i jedinih) uzročnika navodi probleme u životnom okruženju (prenaseljenost, preteran lov i ribolov, deforestacija itd.), nesposobnost ljudi da se adaptiraju, klimatske promene, neprijateljski nastrojene susedne civilizacije i propast ključnih partnera u trgovini. Tejnter uzrok vidi u rastu društvene kompleksnosti, nastale kao pokušaj da se odgovori na različite probleme i izazove koji iskrsavaju. Održavanje te kompleksnosti s vremenom postaje neisplativo pošto vrednost ulaganja premašuje dobit, pa društvo dospeva u krizu i počinje da se urušava. Oba objašnjenja imaju daleko veću eksplanatornu moć od Anvinovog, što se na konkretnim istorijskim primerima može i dokazivati. Naravno, Radović se nije dohvatio baš Anvina zarad naučne istine, već da bi potkrepio vlastite stavove, ali posezanje za naukom govori nam da i on oseća da je stavove danas potrebno (pokušati) argumentovati.

Za kraj, postavlja se pitanje zašto se uopšte baviti Amfilohijem Radovićem, s obzirom na njegovu biografiju, na drugovanje sa Željkom Ražnatovićem Arkanom i Radovanom Karadžićem, kao i na čitavu seriju ratnohuškačkih, šovinističkih i homofobnih ispada. Odgovor je prost: on je i dan-danas, uz patrijarha, najistaknutija ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i jedan je od najglasnijih zagovornika onoga što je sociolog religije Milan Vukomanović ispravno nazvao političkim pravoslavljem. Njegove reči zato se čuju dalje i nailaze na više spremnih ušiju nego reči bilo koga iz redova građanske Srbije. S tim treba da računaju i oni koji od njegove božićne poslanice vide samo bezazleni religijski celofan, zanemarujući da će mnogi, kao i prethodnih puta, čuti i prihvatiti samo drugi deo poruke – onaj o seči i ognju.