Dario Hajrić

Posts Tagged ‘stranke’

U početku beše građanin

In Stvari koje valja reći on 31/03/2013 at 00:01

ec6ct1iv7ossq9b9ahkcu7p902408362.jpg-finalMada temeljno ispražnjena od ideja, politička scena Srbije danas je prilično kompleksna zbog urušavanja jasne linije razgraničenja između dva dosadašnja stranačka bloka. Do Petog oktobra, suština tog fronta predstavljala je borbu protiv autoritarne, ratoborne kleptokratije Miloševićevog SPS-a i nastojanje da se sfera vlasti demonopolizuje. Ostvarivanje tog cilja Petog oktobra predstavljalo je prvu istinski prelomnu tačku naše političke scene od uspostavljanja višestranačja i označilo je početak traganja svih stranaka za novim platformama. Razdelnica između dva politička bloka tada je pomerena na pitanje pridruživanja Evropskoj uniji, opterećeno nerešenim statusom Kosova, izručivanjem optuženih za ratne zločine i procesom pomirenja unutar regiona.

Drugi prelomni događaj bila je propast politike SRS-a nakon izbornog poraza 2008. godine. Osnivanje SNS-a suštinski nije toliko predstavljalo raspad starih radikala koliko zmijsko presvlačenje košuljice naprednjačkog vrha, čime mu je, uz saglasnost Zapada, omogućeno da iza sebe ostavi hipoteku agresivnog šovinizma i otpočne proces pranja sopstvenih biografija. Jasno je zašto im je to omogućeno: veliki igrači su izgubili strpljenje za Tadićevu politiku odugovlačenja i potražili su novog partnera s dovoljno političke težine (u smislu podrške građana) na jedinom mestu na kom su mogli da ga nađu. Uz francuski poljubac DS-a i SPS-a, reklamiran kao „istorijsko pomirenje“, to je označilo konačno ukidanje antievropskog bloka i uspostavljanje vrlo širokog stranačkog konsenzusa o potrebi da Srbija postane deo Evropske unije. Stav prema evropskim integracijama time je prestao da bude razdelnica bipolarnog političkog spektra.

Danas je opravdano zapitati se šta je ostalo od dva velika bloka. Stranke koje su ih činile približile su svoje pozicije, jedne prihvatanjem nacionalističke retorike, druge usvajanjem proevropskog kursa, pa se danas zbivaju bizarne zgode – visoki funkcioner DS-a Aleksandar Šapić fotografiše se s osuđenim ratnim zločincem i u tome ne vidi ništa sporno, dok njegov imenjak Vučić posećuje Pentagon, koji je doskora smatrao ispostavom pakla, i takođe u tome ne vidi ništa sporno. Dačićevo proglašavanje ideje da je Kosovo naše za decenijsku laž i podrška Vesne Pešić njegovom ubrzavanju pregovora samo su dokazi za to da binarna podela na „naše“ i „njihove“ više nije sasvim jednostavna. Razlog tome, naravno, nije to što su nelustrirane senke prošlosti odjednom postale prihvatljive političke opcije, već to što se dojučerašnji građanski blok do te mere kontaminirao saradnjom s njima i ponavljanjem njihovih grešaka da više nije jasno na osnovu čega polaže pravo na našu podršku.

Gašenje dosadašnjih polarizujućih pitanja i urušavanje granice među blokovima omogućilo je glavnini stranaka da se pomeri u centar političkog spektra i otvori mogućnost saradnje s bilo kim. Kao i nakon Petog oktobra, predstojeći period obeležiće traganja za novim političkim pozicijama. Stoga je pravi trenutak da počnemo da razmišljamo o tome šta mogu postati pitanja povodom kojih će se voditi političke borbe u Srbiji u ovoj i narednoj deceniji. Siromaštvo ideja koje politička klasa u ovom trenutku nudi upućuje na to da ćemo i dalje čekati da se problemi nametnu sami, pa tek onda smišljati kuda dalje. Prvi takav problem mogao bi biti postavljanje obaveze da Srbija pre ulaska u Evropsku uniju pristupi NATO-u. Decidiran (ali oprečan) stav o tome trenutno nude jedino DSS i LDP, ali tek će eventualno usredsređivanje na tu temu naterati ostale stranke da izađu na čistinu. Ne treba se iznenaditi ukoliko DSS dobije društvo u svom taboru: protivljenje NATO-u možda nije sjajno ukoliko stranka želi podršku Zapada, ali može da učini čuda za rejting među biračima.

Naredni problem moglo bi da bude pitanje dalje centralizacije države ili konačno obrtanje procesa u smeru njene decentralizacije. Ta tema već počinje da se ogleda u tenzijama između pokrajinske i republičke vlasti, i neće se zadržati na pukom sukobu demokrata i naprednjaka jer je njen izvor u nikad dokraja razrešenoj vertikalnoj organizaciji vlasti. Koren problema je u sadašnjem ustavu, a donošenje novog ustava i pitanje njegovog sadržaja neće biti rešeno ni izbliza brzo i nekonfliktno kao prethodnog puta zato što krupna pitanja poput ovoga neće moći olako da se zaobiđu još jednom.

Dalje, moguće produbljavanje institucionalne krize u Bosni i Hercegovini moglo bi nanovo podgrejati snove nacionalističkih snaga o ujedinjenju s Republikom Srpskom. Otvaranje te teme za njih bi predstavljalo neiscrpan izvor nove municije, nezavisno od toga što su šanse da Zapad dozvoli promenu granica u korist Srbije ravne nuli, jer bi to pitanje ionako služilo za internu upotrebu. Linija razdvajanja tu ne bi bila oštra, pošto bi većina stranaka pokušala da koketira s nacionalizmom, pritom ne zauzimajući izravan stav u strahu od spoljašnjih pritisaka.

Još jedan problem – znatno realniji – jeste ekonomija. Ničim izazvani privredni procvat Srbije nije na vidiku, spoljni dug raste, a kreditni rejting nastavlja da tone poput bušnog čamca. Mada je teško prognozirati do kada se ta neodrživa pozicija može braniti daljim zaduživanjem i rasprodajom državne srebrnine, doći će trenutak kada će onaj ko se zatekne na vlasti biti prinuđen da se odrekne kupovine socijalnog mira i nekontrolisanog zapošljavanja stranačkih vojnika jer neće imati načina da ih dalje finansira. Odnos političkih aktera prema takvoj krizi može dovesti do toga da prestanu da pokušavaju da zahvate sve slojeve stanovništva i počnu da grade jasnije ekonomske politike.

Poslednje pitanje verovatno se neće lako nametnuti, ali ono će jednom morati da se reši. Reč je o odnosu Srbije prema svetu koji je okružuje, ali i o odnosu prema tome šta znači biti njen građanin.

Svet je za nas još mračna šuma u kojoj svetlucaju oči bezbroj grabljivica, a tamu osvetljava samo neko naš ko s bakljom ode u tu pomrčinu da odatle dovikne ostalima kako stoje stvari. Pogledajte vesti i uverićete se da su prezasićene događajima koji se tiču isključivo Srbije na makro i mikro nivou. Informacije koje dopiru iz sveta moraju se na ovaj ili onaj način ticati nas, inače nisu zanimljive nikome. Tako smo Arapskim prolećem počeli da se bavimo tek kad je njegov behar zamirisao našim turistima u Šarm el Šeiku, iako se tuniska epizoda juriša na Bastilju do tada već bila završila. Rat u Libiji je pokrivan kao da nam je na granicama zbog poslovnih i političkih veza Srbije s Gadafijem, dok prema svim merilima veći sukobi u Siriji ne dobijaju ni delić te pažnje. Izbori u SAD, Francuskoj i Britaniji dopirali su do najšireg dela domaće javnosti samo na nivou anegdota iz kampanje, lišenih konteksta – kao što je, uostalom, lišena konteksta svaka tema u kojoj javnost ne prepoznaje neposredan interes.

Ne treba, naravno, očekivati da će većina građana pratiti sve što se događa na planeti, niti da kafane i pijace budu poprišta užarenih polemika o aktuelnim sankcijama protiv Zimbabvea ili ekvadorskom flertu s kineskim naftnim kompanijama. Međutim, trebalo bi da nas brine to što krajnje pojednostavljenom slikom sveta barataju i ljudi koji bi ovu državu trebalo da vode. Njihov svet je mali: Srbija, bivša Jugoslavija, Bela kuća s okućnicom, Brisel, Moskva, kineski Centralni komitet, šeik-dva – i to je sve. Odnos sveta prema nama, posmatrano iz te perspektive, još je svedeniji i zadržava se na binarnoj opoziciji: vole nas ili nas ne vole. Taj stav opstaje već dve i po decenije i svodi čitav svet na gomilu osnovaca koji jedni drugima crtaju srca po spomenarima ili otimaju užinu. Što pre ga napustimo, pre ćemo razabrati svoje stvarne spoljnopolitičke prioritete i početi da ih ostvarujemo bez večitog balansiranja između Istoka i Zapada. Za to ćemo, međutim, najpre morati da raspišemo konkurs za radno mesto državnika.

Uzrok tom pojednostavljivanju je jasan: živimo u beskrajno složenom okruženju i jedini način da izađemo na kraj s obiljem informacija jeste to da počnemo da ih razvrstavamo prema određenim kategorijama. Nevolja je u tome što, ma kako odabrali kategorije, deo pojava kojima se bavimo neće „prirodno“ upasti u njih, pa ćemo morati da ih uguramo na silu, ili da ih prosto zanemarimo. Loše odabrane kategorije, kao i pogrešno postavljena pitanja, nužno nas vode pogrešnim zaključcima. To se i te kako odražava na shvatanje onoga što se uobičajeno naziva nacionalnim identitetom.

Evo primera: kada je na evropskom atletskom prvenstvu u Geteborgu Asmir Kolašinac osvojio zlatnu medalju u bacanju kugle, stvoren je omanji skandal zato što je on to proslavio mašući zastavom Srbije dok je oko struka nosio zastavu bošnjačke nacionalne manjine u Srbiji. Tabloidne mutikaše proglasile su to „guranjem prsta u oko naciji“, a generalni sekretar Atletskog saveza Srbije, Slobodan Branković, najavio je čak da će „svaki sledeći postupak sličan ovom biti kažnjen suspenzijom“. Niko se nije osmelio da istera stvari na čistac i kaže zašto je sporna zastava koju ova država priznaje, ali to nije ni bilo potrebno jer svi umemo da čitamo između redova.

Politički razvoj našeg društva još je zaglavljen u stadijumu u kojem je nekako čudnovato i gotovo dvolično biti u isti mah i Bošnjak (Rom, Mađar…) i građanin Srbije. U očima velikog dela javnosti, od pripadnika nacionalnih manjina očekuje se da simbolički dokazuju svoju lojalnost jer oni nekako nisu građani Srbije „po sebi“, nego predstavljaju svojevrsne kooptirane članove. Da ta besmislena podvojenost nije izmišljotina potvrđuje prvi član ustava iz 2006, simboličkom podelom na srpski narod i na građane koji žive u Srbiji. Upravo na tom mestu trebalo je definisati državu kao zajednicu svih njenih građana, čime bi svi etniciteti bili ravnopravno obuhvaćeni građanskim identitetom. Pošto smo umesto toga dobili nerešen odnos etničkog i građanskog principa, ne treba da nas čudi to što je Kolašinčevim isticanjem bošnjačke zastave deo javnosti odbacio mogućnost da ga stavi u kategoriju „našeg“, pritom ne mogavši, zbog zastave Srbije (i zlatne medalje), ni da ga se sasvim odrekne. Supsumpcijom (multi)etničkog identiteta pod građanski, ovakve dvojbe bi, bar u pogledu prava, izgubile smisao.

Još je svež i prošlogodišnji primer izbacivanja Adema Ljajića iz fudbalske reprezentacije zbog toga što nije pevao himnu, čime je, smatra selektor, narušio timski duh. Ironično, Mihajlovićeva ideja o koheziji posredstvom himne zapravo se pokazala uspešnom, ali na krajnje pervertiran način: budući da nisu podržali saigrača, reprezentativci Srbije timski su ga ostavili na cedilu. Šteta je što ni ta situacija, kada se već desila, nije iskorišćena za podsticanje polemike o odnosu države prema multikulturalnosti, no takvih nam povoda, nažalost, ne manjka.

Ovo su samo neka od pitanja s kojima ćemo se ubuduće sretati. Izbor načina na koji ćemo ih rešavati ne sme biti poveren isključivo političkoj klasi, jer ona sebi može da dozvoli luksuz da tumara i da se spotiče o probleme, bez stvarnih posledica po sebe. Odgovori na ta pitanja izravno će se odražavati na našu budućnost i zato je nužno da pojednostavljenu sliku našeg društva i sveta u kojem živimo počnemo dublje da promišljamo.

Advertisements